Grčka - mržnja, otpor i popuštanje

Ovaj tekst pišem pre glasanja u grčkom parlamentu, gde se odlučuje o prihvatanju paketa mera koje je Cipras dogovorio sa EU, zato što mislim da ishod glasanja neće biti značajan za razumevanje onoga što se dogodilo i onoga šta će se događati u neposrednoj budućnosti.

Cipras je doneo odluku da u ovom trenutku ne prihvati frontalni sukob sa Trojkom. Konkretnije, Nemačkom i Merkelovom, i još konkretnije sa Šojbleom i svetskom finansijskom oligarhijom, uveren da ovo nije ni poslednja ni odlučujuća bitka.

Za uzvrat, morao je da pristane da bude lično ponižen i da potpiše sporazum koji je u nizu tačaka suprotan njegovim javno izrečenim uverenjima. Na drugoj strani dobio je nešto veći paket koji sada navodno iznosi oko 86 milijardi evra (ranije je bilo reči o 53 milijarde).

Međutim, način na koji je Cipras lomljen u Briselu samo je dalje povećao uverenje Grka da se od Nemačke, a time posredno i od EU i evrozone, može očekivati samo najgore. Merkelova, a naročito Šojble, ovo su odigrali toliko loše da je sva prava mržnja prema Grcima u celini  pokuljala u javni prostor i obojila ceo sporazum. Oni su hteli da sruše Ciprasa, a omalovažili su ceo narod.

Sasvim je jasno da je grčki dug neodrživ i nije tu reč o ekonomskim argumentima, nego o korišćenju ekonomskih argumenata da bi se jedna država i jedan narod kolonizovali, preciznije neokolonizovali. Kad ih preko ucene da će im sve biti blokirano dovedu do toga da sve strateški važne oblasti Grčke pređu u ruke poverilaca, dug će naravno i u njihovom, poverilačkom scenariju, biti  otpisan.

Suprotno očekivanjima i hvalisanjima finansijske oligarhije i njihovih političkih egzekutora, celokupan događaj će bitno ojačati, a ne oslabiti, vladajuću koaliciju.

Jasno je i sasvim logično da će doći do podele unutar Sirize, ali je gotovo izvesno da će lider te nove grupacije koja ne prihvata sporazum biti Varufakis. Koalicioni partner će takođe biti protiv sporazuma. Na taj način nezadovoljstvo Ciprasom neće dovesti do odlivanja glasova izvan vladajuće koalicije.

Vladajuća koalicija je na prethodnim izborima dobila 42,4% glasova, dakle 19% glasova manje od broja onih koji su se na referendumu izjasnili protiv Trojke.  Veliki deo tih 19% će otići na stranu ili dela koji sada radno označavamo kao Varufakisov pokret ili u korist koalicionog partnera. Na drugoj strani, ovakav stav Ciprasa doneće mu procente od glasača PASOK-a. Rezultat svega toga je da će sadašnja vladajuća koalicija na narednim izborima, sada  u tri kolone, vrlo verovatno uzeti ukupno preko 50% glasova.

Cipras očigledno čeka izbore u Španiji koji su krajem ove godine. Ako tamo pobede opcije koje su i inače slične strukture kao vladajuća grupacija u Grčkoj, a koje su na lokalnim izborima dobile već preko 45% glasova, i osvojile Madrid i Barselonu, onda je neki novi pregovarački položaj Ciprasa nakon te pobede sasvim drugačiji.

Takva nova vlada Španije bi imala na svojoj strani i jednu vladu zemlje članice evrozone i EU koja je podržava, pa će i njen položaj, u njenom sudaru sa Trojkom, biti bitno bolji, pored naravno daleko većeg značaja Španije za celinu sistema od Grčke.

Takav ishod izbora u Španiji  nije samo povećanje broja država koje se protive diktatu Trojke, nego i mnogostruko uvećanje svih pitanja, obzirom da je BDP Španije pet puta veći od grčkog, a  javni dug tri puta, mereno u apsolutnim iznosima. Kada tome dodamo još preko 2.500 milijardi evra privatnog duga u Španiji, onda se dobija jasniji uvid u veličinu problema koji se nadvija nad Trojkom, u slučaju dolaska na vlast političkih grupacija sličnih onima koje su danas vladajuće u Grčkoj.

Drugi važan razlog zbog koga je  Cipras rešio da ne prihvati frontalni sukob očigledno leži u činjenici da mu je potrebno vreme da bi se suštinski preuzele državne institucije, odnosno da bi one po svojim vodećim kadrovima bile u funkciji interesa Grka, a ne Trojke. U tom kontekstu treba razumeti Ciprasove izjave o svom četvorogodišnjem mandatu.

Šojble se zanosi da je moguće čitavom narodu zadati odlučujući udarac posle koga će Grci u jednoj godini postati trećerazredni Nemci. A Cipras zna da su Grci bili pod Turcima 400 godina, pa nisu postali Turci.

Lomovi unutar EU se već događaju, a krajem godine će sukobi građana i bankara na čitavom prostoru EU dobiti još izraženiji vid. Tome treba dodati da su u 2017. godini redovni parlamentarni izbori u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, kao i da je Britanija u toj godini predvidela referendum za ostanak ili izlazak iz EU. U februaru 2017. godine će u svoju fotelju sesti i novi predsednik SAD.

Koji je potez mogao da povuče Cipras, osim ovoga koji je odigrao? Mogao je da u sred pregovora izađe pred kamere i kaže „Ne pregovaramo mi o bilo kakvim merama ili paketu pomoći, ovde je na delu čista nemačka mržnja prema narodu Grčke. Nacizam se očigledno povampiruje i pitanje je samo kada će svi drugi to shvatiti i pridružiti nam se u borbi za slobodu i demokratiju. Grčke ogromne žrtve u oba svetska rata, koje su direktno prouzrokovali Nemci, su nešto što se može otpisati, a dug na lihvarskim kamatama nemačkih banaka je nešto što se nikako ne može otpisati. Ako to nije mržnja, ne znam šta je“. Ili nešto slično tome. I suštinski bi bio u pravu. Rizik je u tome što bi to Trojci omogućilo spinovanje da je lično Cipras problem koji uvodi čitav narod u avanturu. I pitanje je da li bi podrška građana tako jasno ostala u okvirima vladajuće grupacije, ili bi se deo vratio Novoj demokratiji i PASOK-u.

Bitka se ne može izbeći. Ono što je nesumnjivo, to je da vreme radi protiv Trojke, a  u korist građana, tako da je teško unapred  doneti odluku koja je to odlučujuća bitka. Cipras je očigledno odlučio da to nije sada.