"Globalisti" - kraj Imperije i rađanje neoliberalizma

Prikaz knjige Quinn Slobodian, Globalists: The End of Empire and the Birth of Neoliberalism, Harvard University Press, Cambridge, MA, 2018, 440 pp (Kvin Slobodian, Globalisti - kraj imperije i rađanje neoliberalizma)

Početkom dvadesetog veka slabi neoliberalna hegemonija i uticaj globalne imperije, SAD, koja je svojom vojnom i ekonomskom moći obezbeđivala funkcionisanje svetskog kapitalističkog sistema. Poslednjih godina, naročito posle velike krize 2008, sve je više knjiga u kojima se osporavaju osnovni principi neoliberalne ideologije i poretka. Jedna od najboljih studija o toj temi je ove godine objavljena knjiga američkog istoričara mlađe generacije Kvina Slobodiana, Globalisti. Autor tumači suštinu neoliberalizma istorijskim metodom, tako što prati njegov nastanak i razvoj. Za razliku od uobičajenih shvatanja, po kojima se ova doktrina dovodi u vezu sa dolaskom na vlast Ronalda Regana i Margaret Tačer, ili sa formiranjem Društva Mont Pelerin, 1947. godine, Slobodian tvrdi da je neoliberalizam nastao u Beču, neposredno posle Prvog svetskog rata. Ovaj centralnoevropski grad je u to vreme bio središte ekonomske misli i na liberalnom krilu, i na levici. Još pre rata razvijena je kritika marksizma sa Bem-Baverkom i Karlom Mengerom kao glavnim protagonistima, kasnije im se pridružuje Ludvig Mizes, koji je posle pobede Oktobarske revolucije bio jedan od glavnih kritičara socijalizma i planske privrede. Na levici su bili austromarksisti, među njima najznačajniji ekonomista bio je Rudolf Hilferding.

Krajem rata propada Habzburško carstvo, Austrija je postala demokratska republika, održani su prvi slobodni izbori sa opštim pravom glasa za muškarce, što je dovelo do velikog uspona socijaldemokratije, jačanja radničkog pokreta i serije štrajkova. U periodu od 1918 do 1934 govorilo se o crvenom Beču kao modelu demokratskog socijalizma, postojali su socijalni stanovi i široke mogućnosti za obrazovanje dece i odraslih.

Ti događaji, pored Boljševičke revolucije izazvali su paniku u redovima buržoazije koja je bila suočena sa opasnošću da izgubi vlast, ili da će ona biti oslabljena. Ideja neoliberalizma rađa se u krugovima oko bečke Trgovačke komore, u kojoj je istaknutu ulogu imao Mizes. Sama ideja da obični ljudi imaju politički uticaj preko svojih predstavnika, da učestvuju u donošenju zakona, da odlučuju o vlasničkim pravima i da donose mere u interesu nižih slojeva, za njih je bila neprihvatljiva. Vladavina naroda morala je biti onemogućena, za bečke neoliberale pitanje je bilo kako u uslovima demokratije očuvati hijerarhiju bogatstva i moći.

Kasnije se sedište ove škole pomera u Ženevu, naziv Ženevska škola Slobodian koristi kao sinonim za neoliberalizam. U tom gradu bilo je sedište Lige naroda, čije delovanje je počivalo na principima ekonomskog liberalizma.

Autor istoriju neoliberalizma prati preko intelektualnog I političkog delovanja njegovih glavnih protagonista, Mizesa, Fridriha Hajeka, Gotfrida Haberlera, Vilhelma Ropkea, Valtera Ojkena, Britanca Lajonela Robinsa i dr. Iako među ovim autorima ima razlika, Slobodian uspešno pokazuje kako se radi o izrazito antidemokratskoj, autoritarnoj, antisocijalističkoj doktrini koja je jednako netrpeljiva i prema trećesvetskim razvojnim nacionalizmima, pravu naroda na samoopredeljenje i drugim pozitivnim tekovinama socijalnih borbi u XX veku. Cilj pokreta koji je u vreme svog nastanka bio marginalan, dominantan postaje sedamdesetih godina, bio je obnova političke i ekonomske moći buržoazije koje je bila ozbiljno poljuljana ishodima rata. Autor tvrdi da je neoliberalni globalizam intelektualni projekat nastao na ruševinama Austro-Ugarske. Propast imperija je od suštinskog značaja za njegovu pojavu.

Posle propasti Carstva postavljeno je pitanje kako rešiti problem postimperijalnog poretka. Centralnoevropske zemlje nisu imale velika unutrašnja tržišta, problem je bio kako utvrditi strategije za balansiranje državne moći i ekonomske međuzavisnosti, po neoliberalima, privrženost nacionalnom suverenitetu i autonomiji je opasna. Posle nestanka imperija, nacije moraju biti uklopljene u međunarodni institucionalni poredak koji će zaštiti kapital i omogućiti mu da se slobodno kreće po svetu. Kardinalna greška počinjena u XX veku bila je vera u neograničenu nacionalnu nezavisnost, neoliberalni poredak zahteva prinudnu izonomiju, isti zakon za sve, nasuprot iluziji o autonomiji i vlastitim zakonima.

Karl Šmit

Pripadnici Ženevske škole nastojali su da reše tenziju između svetske ekonomije i sveta nacija distinktnom geografijom. Koncept je 1950. dalje osmislio bivši nacistički pravnik Karl Šmit. Prema njegovom mišljenju, ne postoji jedan svet, nego dva: jedan je podeljen na teritorijalne države, sa čvrstim granicama unutar kojih vlade vladaju ljudima. Za taj svet on je koristio latinski izraz imperium. Drugi je svet vlasništva, u njemu ljudi poseduju stvari, novac i zemlju koji su razbacani po svetu, to je dominium. Ta dva sveta srasli su u XIX veku, sveprisutnost stranih investicija omogućavala je da ljudi poseduju imovinu u zemljama čiji državljani nisu i u kojima nikad nisu boravili. Vladao je zlatni standard, novac je bio razmenljiv po fiksnim kursevima. Ugovori su univerzalno poštovani zahvaljući pisanim i nepisanim pravilima poslovnog ponašanja, čak ni vojna okupacija nije dovodila u pitanje vlasnička prava. Prema Šmitu, podela na imperium i dominium važnija je od distinkcije strano-domaće, nedržavna ekonomska sfera omogućavala je postojanje globalne ekonomije. Idealni neoliberalni poredak trebalo je da održava balans između dve globalne sfere putem primenjivih globalnih zakona koji stvaraju minimalni ustavni poredak i odvajanje javne sfere od privatnog domena.

Jedan od najpoznatijih predstavnika nemačke neoliberalne škole, ordoliberalizma, Vilhelm Ropke smatrao je da je smanjivanje nacionalnog suvereniteta urgentni zadatak, preterani suverenitet treba ukinuti, a ne zamenjivati ga političkim i geografskim jedinicama većim od nacionalnih.

Ženevska škola ponudila je nacrt globalizma baziranog na višestepenom upravljanju koje je izolovano od demokratskog donošenja odluka, kako bi se obezbedila potpuna zaštita kapitala, između ostalog i takvim institucijama kao što su Evropski sud pravde ili Svetska trgovačka organizacija. (STO).

Militantni globalizam zahteva institucionalnu zaštitu od nastojanja nacionalnih država da ometaju funkcionisanje svetske ekonomije i njenog holističkog integriteta, on ne nastoji da zameni nacionalne države već da deluje preko njih, kako bi se obezbedilo nesmetano funkcionisanje globalne ekonomske celine. Međunarodno pravo treba da onemogući države da čine štetu jedne drugima, globalni institucionalni okvir treba da omogući ukidanje demokratski donetih odluka kada su one u sukobu sa principima globalnog poretka. Trebalo je obezbediti ekstraekonomski okvir za nesmetano funkcionisanje kapitalizma. Neoliberalni normativni koncept ne podrazumeva tržište bez granica i država, nego dvojni svet imperijuma i dominijuma koji, putem čvrstih ustavnih normi, štiti kapitalizam od masovnih zahteva za socijalnu pravdu i redistribuciju.

Postoji mnogo nacija, a jedna ekonomija. Najznačajnije polje uticaja nije u ekonomiji per se, nego u međunarodnom pravu i međunarodnom upravljanju, neophodno je postojanje serija institucija koje su tako dizajnirane da onemoguće nacionalne vlade da utiču na funkcionisanje globalnog tržišta. Proglašena je smrt distance, zastarelost granica, nemogućnost autonomne domaće politike i njena detronizacija. Svetska ekonomija je jedna i ne može se deliti, ekonomski nacionalizam je štetan, demokratija je problem.

Neoliberale je zabrinjavao proces dekolonizacije, nacionalni suverenitet treba suzbiti u interesu konkurencije. Globalna ekonomija je svet cenovnih signala koji komuniciraju unutar konstitucionalizovanog pravnog poretka koji   individualnim ekonomskim akterima obezbeđuje uslove za predvidivost i stabilnost. Prema Slobodianu, neoliberalizam je politički inspirisan intelektualni projekat reorganizacije sveta posle kraja imperija putem međunarodnog prava i konstitucionalizma kojima se ograničava autonomija nacija.

Za liberale svet na prestaje na granicama, pisao je Mizes 1927.godine, njihova politička misao obuhvata celo čovečanstvo. Kapitalistički internacionalizam trebalo je da se suprostavi stavu, koji je bio raširen posle Pravog svetskog rata , da je nacija najvažnija kategorija za organizovanje ljudskih aktivnosti. Širenje prava glasa otežavalo je održavanje zlatnog standarda preko unutrašnjih prilagođavanja. Treba obnoviti svetsku trgovinu i ograničiti moć sindikata, smatrao je Mizes. On se bojao intervencionističke vlade koja legitimitet crpi iz naroda. Cilj države je zaštita svetosti privatne imovine i sila konkurencije, on nije bio protiv upotrebe državne vojne sile da bi se otvarala i osiguravala prekomorska tržišta, a kritikovao je državu što nije agresivnija u suzbijanju sindikata. Mizes je bio vatreni pristalica Musolinija, smatrao je da je ovaj spasio evropsku civilizaciju.

 Na celom svetu prevladaće tendencija ujednačavanja nadnica i cena. Unutrašnja prilagođavanja, smanjivanje nadnica i ukidanje tarifa, nužna su u interesu međunarodne konkurentnosti, mala zemlja poput Austrije ne može biti samodovoljna. Prema Mizesu, jednakost se mora ograničiti na jednakost pred zakonom. Glavni oblik demokratije je potrošačka demokratija, kupovanje i investiranje na tržištu, bogatstvo je posledica potrošačkog plebiscita, ukoliko politička demokratija ne donosi ekonomsku stabilnost, nema smisla da postoji. Krugovi oko bečke Trgovačke komore smatrali su da štrajk treba proglasiti ilegalnim, a protiv štrajkača treba koristiti antiteroristički zakon, demokratiju treba suspendovati kada to zahteva stabilnost tržišta.

Jedan od istaknutijih pripadnika Mizesovog kruga, Haberler, smatrao je da donosioci političkih odluka ne smeju da se povinuju narodnim zahtevima, bolje je prihvatiti rizik socijalnih sukoba nego inflacije. On se zalagao za prostorno neograničenu svetsku ekonomiju u kojoj ni prirodne, ni granice koje su nastale ljudskim delovanjem, neće ometati najoptimalniju alokaciju resursa putem mehanizama slobodnog tržišta. Kapital, nadnice i cene roba, moraju se slobodno formirati, bez obzira na nacionalne granice. Nacionalnu državu, međutim, treba sačuvati kao kontejner za rad. Zbog delovanja sindikata cenovni mehanizam na tržištu rada je suspendovan, Haberler je smatrao da radnici ne treba da budu mobilni preko nacionalnih granica, sve dok su pokretne cene. Siromašna ekonomija može biti konkurentna bogatijim samo ukoliko su nadnice i drugi oblici dohotka odgovarajuće niski, kada standard i dohoci dovoljno padnu, ekonomija napreduje. Austrija je prototip male države u oluji globalizacije, ovakve države moraju biti atraktivne za strane investicije i da se koncentrišu na stabilnost svoje valute.

Neoliberali u Ženevi verovali su da ni statistika, ni matematički osnovana ekonomska teorija , ekonometrija, koja je tada nastajala, nisu dovoljni da bi se predvidele ili sprečile buduće krize. Dvadesetih godina dominirao je stav da je ekonomska nauka izvanpolitička tehnička ekspertiza, neoliberali su, nasuprot tome, insistirali da su metafore, pre nego matematika, centralne za razumevanje ekonomije. Oni su se koncentrisali na kulturne i socijalne veze, okvire tradicije i vladavinu prava koji su tridesetih bili u procesu dezintegracije. Umesto na statistiku i privredne cikluse, usredsredili su se na poredak, tj. institucije koje na najbolji način štite tržište, na nacionalnom nivou, ali, što je još važnije, i na globalnom.

Neoliberali su smatrali da jedino slobodan cenovni sistem može da reši problem znanja, cene funkcionišu samo unutar uniformne pravne strukture. Celina nacionalne ekonomije, da ne govorimo o svetskoj, ne može se obuhvatiti, ona je nesaznatljiva i nevidljiva, ne može se reprezentovati. Najvažniji instrumenti nisu u merenju, observaciji ili nadzoru, nego u uspostavljanju zajedničkog, primenjivog prava i u računovodstvu ljudskih potreba koje se ne mogu zadovoljiti na tržištu. Po Hajeku, neoliberalizam je rođen kao sintetička društvena nauka u kojoj je najmanje važan disciplinarni pristup bio onaj ekonomske nauke, ciklusi i brojevi nisu dovoljni, treba se koncentrisati na faktore koji omogućavaju funkcionisanje sistema.

Prema neoliberalima, socijalizam je nastojanje da se preokrene spontani tržišni poredak u svesno vođenu organizaciju koja služi doborovoljno određenim socijalnim ciljevima, iza takvih poduhvata stoji bolest zvana proletarijat. Ropke je 1942. pisao da svaka nacija može roditi svoje varvarske osvajače.

Program ženevskog neoliberalizma nije bio u tome da se opiše funkcionisanje ekonomije i da se teoretiše o spontanom poretku, cilj je bio dizajniranje institucija koje omogućavaju funkcionisanje cele svetske ekonomije, bez stvarnog znanja o njoj. Oni nisu verovali u magično samorganizovano tržište, neoliberalizam su videli kao intelektualni projekat koji je trebalo da pronađe koncept države, prava i organizacija koje treba da služe tržišnom poretku. Tvrdili da je državna intervencija u ekonomiji zasnovana na znanju počiva na iluziji kontrole, na pogrešnom uverenju da primenjeno znanje može nacionalnu ekonomiju učiniti transparentnom nekom intelektualnom autoritetu odozgo i omogućiti planiranje koji bi obezbedilo njen opstanak u izolaciji. Stalno su naglašavali međuzavisnost, tvrdili su da je uverenje da se privredni ciklusi mogu kontrolisati dovelo do dezintegracije svetske ekonomije. Glavna opasnost je politika ekonomske autonomije, nacionalizam kombinovan sa planskom privredom i autarhijom. Pogled na ekonomiju preko statistike i ciklusa, stvorio je fantaziju upravljanja na nivou nacije, što otvara put globalnom neredu. Ukoliko se uklone zidovi koje stvaraju tarife i sindikalni zahtevi za povećanje plata, nastaće slobodno tržište. Suština neoliberalnog projekta bila je da odbrana svetske ekonomije ne može biti samo negativni projekat, nego proaktivni, trebalo je osmisliti novu ulogu prava i države.

Ono što je bilo novo je razmišljanje o poretku, sistemska perspektiva. Dok su preovlađujući koncepti inspirisani Kejnzom, sovjetskim, socijalizmom i nemačkim nacizmom bili nacionalno planiranje, neoliberali su svoje teorije koncipirali na svetskom planu. Slobodno tržište je institucionalni dizajn, pravo samo sebe ne sprovodi. U svetu u kome su ljudi vođeni atavističkim nagonima ili humanitarnim motivima i nastoje da svet učine egalitarnijim i pravednijim mestom. tržište ne može da se stara samo o sebi, neophodna je tržišna policija, kako je govorio Ropke.

Neoliberalizam je nastao manje kao ekonomski projekat a više kao politički i pravni, Fuko ga je opisao kao pravni intervencionizam. To nije minimalistička, nego aktivistička vizija države mobilisane da odbije zahteve demokratski organizovanih masa i posebnih interesa, uključujući sindikate i kartele, koji nastoje i da opstruišu slobodnu konkurenciju i međunarodnu podelu rada. Prema neoliberalima, koren problema je bila napetost između Vilsonovih principa samoodređenja nacija i ekonomije slobodne trgovine. Posle Prvog svetskog rata svet je podeljen na manje političke jedinice, nasuprot zahtevima tehnologije i razmene kojima je neophodan jedinstven ekonomski sistem. Radilo se o kontrastu između smanjenih političkih teritorija i zahteva tržišta, postavljeno je pitanje kako uskladiti realnost nacionalizma sa zahtevima supranacionalnog ekonomskog poretka; kako sprečiti nacije da opstruiraju svetsku ekonomiju; kako onemogućiti nastanak ekonomski autonomnih poredaka. Hajek i Robins su ponudili koncept slabe, ali velike federacije unutar koje će nacije koje je konstituišu zadržati kontrolu nad kulturnom politikom, ali će trgovina i kretanje kapitala preko nacionalnih granica ostati slobodni. Takav poredak zadovoljiće masovne zahteve za samoreprezentaciju, uz paralelno postojanje međunarodne podele rada i slobodnog traganja za profitabilnim tržištima Dvojna vlast, ekonomska i kulturna, onemogućiće državno upravljanje industrijom i materijalnu redistribuciju. Nacije mogu zadržati formalni suverenitet, a da ostanu ekonomski međuzavisne, mogu imati političku autonomiju uz umanjenu ekonomsku. Nacionalne vlade moraju biti ograničene mrežom prekograničnih ekonomskih odnosa tako da jedna vlada ne može dovoditi u pitanje suverenitet tržišta, a da ne uđe u konflikt sa drugim vladama. Ekonomska i kulturna vlast treba da budu odvojene, kulturna treba da zadovolji zahtev masa za participaciju, dok ekonomska treba da spreči demokratski entuzijazam kako on ne bi ometao funkcionisanje tržišta

U Habsburškoj monarhiji postojalo je mnoštvo nacija unutar slobodne ekonomske teritorije, unutrašnje granice su bile sterilisane. Mizes je bio impresioniran činjenicom da se u Austro-Ugarskoj država i nacije nisu poklapale, nije postojao identitet političkih i ekonomskih jedinica. Država nije imala naciju kao ideološki temelj, ekonomija je bila oslobođena od političkih uticaja, paralelno su postojale nevidljiva ekonomska vlada i vidljiva vlada politički nemoćnih nacija. Prema Ropkeu, nacionalne države ne smeju imati punu nezavisnost, one treba da budu kao kantoni. Propašću Monarhije izgubljena je ekonomska komplementarnost koja je u njoj postojala, teritorijalna podela rada u Podunavskom bazenu razbijena je nacionalnim partikularizmima.

Prema Ženevskoj školi, ne smeju se resursi raspoređivati na osnovu logike jednakosti ili socijalne pravde. Federalizam obezbeđuje da države ne bude pod kontrolom masa, ekonomski sistem mora biti konstitucionalizovan. Masovna demokratija dovodi do degeneracije ekonomske politike, treba odvojiti vladavinu nad stvarima od vladavine nad ljudima, ograničiti nacionalni suverenitet, atomizovati nacije u suverene individualne potrošače. Upravljanje ekonomskim pitanjima mora biti odvojeno od kulturnih pitanja, preko supranacionalnih formi ekonomija se depolitizuje. Opšte pravo glasa u industrijskim demokratijama uvelo je u politiku interesne grupe, narod i njegove strasti i haotičnu moć masa. Glavne opasnosti  za slobodno tržište u eri demokratije su populizam i socijalizam koji nastoje da sruše granice između tržišta i države, političku moć treba pomeriti sa nacionalnog plana unutar koga deluje demokratska politika na supranacionalni. Nacionalizam je izborna strategija pomoću koje političari kupuju birače različitim beneficijama, on nije iracionalan, to je nastojanje različitih grupa unutar nacija da iskoriste svoj politički uticaj kako bi obezbedile privilegije od države. Suverena demokratska država ne obezbeđuje dovoljno garancija za odbranu privatnog vlasništva.

Neoliberali su izričito bili protiv pravila po kojima u međunarodnim organizacijama jedna država ima jedan glas, zalagali su se za ljudska prava kapitala. Države treba onemogući da krše pravila igre i ograničiti ekonomsku autonomiju. Suverenitet se ne sme proširivati na ekonomiju, treba onemogućiti postojanje političkih formi koje blokiraju kapital i koje omogućavaju kontrolu nad resursima i privredom, nacionalni ciljevi moraju biti podređeni međunarodnom poretku. Oni nisu bili protiv ljudskih prava, za njih je bilo pitanje šta u njih spada, kršenje principa slobodne trgovine tretirali su kao njihovo kršenje. Međunarodno pravo je sistem normi kojima treba da budu zaštićeni investitori od agresivnog nastojanja nacionalnih država da donose mere kojima je cilj kontrola kapitala i redistribucija. Prava investitora treba da budu iznad građanskih prava, ljudska prava su prava biznisa, ona treba da obezbede zaštitu vlasnika kapitala od demokratskih zahteva i da ograniče suverenitet novonastalih država.

Slobodian ukazuje kako je propast imperija ugrozila interese kapitala u zemljama centra, rešenje je pronađeno u njegovoj internacionalizaciji Svetski ekonomski ustav treba da obezbedi da ekonomska sfera bude izvan političke jurisdikcije, da se kontitucionalizuje princip slobodnog tržišta, svaka forma kontrole kapitala treba da bude onemogućena nacionalnim ustavima. Neoliberali su organizovano nastojali da podriju socijalno-demokratsku interpretaciju ljudskih prava i da ih kooptiraju tako   da odgovaraju potrebama kapitalizma. Umesto četiri Ruzveltove slobode. (od gladi i straha i slobode veroispovedanja i govora) neoliberali su insistirali na garancijama prava vlasništva i slobodnom kretanju kapitala, rada, roba i usluga.

Prema Ženevskoj školi, vlast nad teritorijom ne znači i vlast nad imovinom unutar nje.

Posle Drugog svetskog rata Ujedinjene nacije donele su više rezolucija kojima je proklamovano pravo naroda da slobodno koriste svoje nacionalno bogatstvo, što predstavlja inherentan deo suvereniteta. Neoliberali su optuživali socijal-demokrate da rade u tandemu sa nacionalističkim pokretima u Trećem svetu. Lajonel Robins je tvrdio kako parola „Papua Papuancima“ ima istu logiku kao parola „rudnici rudarima“.

Imperije mogu da propadaju pod uslovom da nije ograničena sloboda kretanja kapitala, robe i novca, tj da se nacionalne države onemoguće da postavljaju barijere na tržištu. Umesto razvojnih industrijskih politika nerazvijene zemlje treba da budu izložene konkurenciji, kako bi bile sposobne da odgovore na tržišne zahteve, nestanak imperija treba da bude nadomeštan konkurencijom.

Koncept labave svetske federacije treba da onemogući da narodna očekivanja postanu realnost, da nacionalne države vode ekspanzivne socijalne politike. zbog opasnosti od bekstva kapitala. Decentralizacija vlasti je način da se onemogući kolektivno odlučivanje za emancipativnu organizaciju društva kao celine, da se razdvoji javni svet prava od privatnog sveta vlasništva. Najvažnije pravo je da se neka lokacija napusti, volim ono što mogu da ostavim. Univerzalizacijom vlasničkih prava, globalizacija je obezbedila mnoštvo zona i načina da se izbegne regulacija nepovoljna po kapital na nacionalnom planu.

Ropke je tvrdio da postoji smrtna opasnost od nacionalnih država u kojima dominiraju populacije nesposobne da racionalno misle. Organizovani rad, planiranje i protekcionizam politizovali su ekonomske procese i narušili temelje liberalnih međunarodnih ekonomskih odnosa, globalni urbani proletarijat otuđen je od tradicije. Prema Ropkeu, svet jednake razvijenosti i ekonomske jednakosti nije moguć, zemlje u razvoju treba da ostanu nerazvijene kako ne bi došlo do preterane industrijalizacije i nedovoljne razvijenosti poljoprivrede. Industrijalizacija u Trećem svetu će propasti zbog nedostatka kulturnih pretpostavki, Ropke je verovao u hijerarhijski biološki esencijalizam, bio je izraziti rasista. Iako svi neoliberali nisu podržavali rasizam, izražavali su bojazan da nestanak rasističkih režima u Rodeziji i Južnoj Africi može dovesti do dominacije crnaca nad belcima, stoga su predlagali da se različitim mehanizmima ograniči biračko pravo crnaca.

U sistemu opšteg prava glasa postoji tiranija parlamentarne većine. Za razliku od nacionalnih parlamenta, u STO i MMF broj glasova zavisi od učešća neke zemlje u svetskoj trgovini ili osnivačkog udela u kapitalu. Neoliberali su se zalagali za supranacionalne organizacije, a ne međunarodne, poput UN.

Hajek je osporavao mogućnost primene metoda prirodnih nauka na istraživanje kompleksnih sistema. Fatalna je ideja da čovek može da kontroliše društvo, civilizaciju nije kreirao jedan mozak, ona je nastala slobodnom aktivnošću miliona umova. Ekonomija je nesaznatljiva, njom se ne može upravljati, ali se mogu otkriti pravila po kojima funkcioniše i koja omogućavaju realizaciju kreativnih potencijala konkurencije. Polazna pozicija ustava je neznanje, ekonomski akteri raspolažu malim obimom informacija koje prenose cene. U sistemu postoji kompleksna međuzavisnost, ishodi su neizvesni, znanje i mogućnost delovanja su ograničeni, ne postoji samo jedan put, autonomni agent je bazična jedinica socijalnog života. Primarna opasnost po poredak nije animalna, ne dolazi od strane impulsa nižeg nivoa, od zakona džungle. Razum, ukoliko je zloupotrebljen, je neprijatelj poretka. U sistemu nije privilegovan pojedinac, nego celina, nepravedni ishodi su funkcionalni zahtev poretka, proceduralna pravda treba sve aktere jednako da tretira bez obzira na istoriju.

Sistem funkcioniše ukoliko se spontani poredak dopuni dobro koncipiranim institucijama čiji cilj je da omogući nesmetano delovanje tržišnih sila konkurencije. Posle udara u Čileu i uspostavljanja krvave Pinočeove diktature, Hajek je tvrdio da je bolja liberalna diktatura nego demokratska neliberlana vlada. Diktator može da vlada na liberalni način, pod uslovom da postoje ekonomske slobode i da se radi o privremenom aranžmanu. Ekonomska integracija može da postoji bez političke, sve dok dobro dizajnirani ugovori kreiraju pravni mehanizam koji sprečava koncentraciju javne i privatne moći.

Augusto Pinoče

Konstitucionalizacija na međunarodnom planu je Hajekova ideja, tim putem treba sprečiti narušavanje ekonomskih sloboda od strane nacionalnih legislativa i onemogućiti ih da donose protekcionističke i redistributivne mere. Prema ovom autoru, treba kreirati ambijent u kome pojedinci deluju, zadatak ekonomske politike je utvrđivanje pravila koja uokviravaju ekonomske aktivnosti. Onaj ko je samo ekonomista ne može biti dobar ekonomista. Prema Hajeku, koncept ekonomije je kejnzijanska i socijal-demokratska   konstrukcija, naročito je napadao zahtev za punu zaposlenost.

Prema Ženevskoj školi, demokratija dovodi do vladavine posebnih interesa. Potreban je je poredak utvrđen zakonom, a ne laissez faire, on se kreira političkim odlukama, ekonomija nije mašina koja se održava nepolitičkim sredstvima. Tržište je centralni organizacioni principi društva koji treba da bude naturalizovan, izvan domena dnevne politike, ideja da globalna pravila mogu biti organizovana na principima socijalne pravde je destruktivna.

Neoliberali su bili podeljeni u vreme nastanka evropskih integracija, neki su u njima videli segmentiranje svetskog tržišta i protekcionistički izum, preferirali su globalne solucije, bojali su se francuskog dirigizma. Druga struja je u evropskim integracijama videla novi entitet u međunarodnom pravu koji tržišnim akterima omogućava da deluju u prostoru širem od nacionalne države, u kome postoji distribucija vlasti nagore, prema supranacionalnom nivou i nadole, prema građanima. EU je realizacija Hajekovog principa nomokratskog društva koje štiti razliku između privatnog i javnog prava i onemogućava demokratske vlade da intervenišu u ekonomiji. Radi se o integraciji tržišta sa pravnom strukturom koja je u stanju da obezbedi prekograničnu konkurenciju. Zajedničko evropsko tržište je idealni okvir za prenošenje cenovnih signala kroz sve nivoe,individualni, nacionalni i supranacionalni.

Posle Drugog svetskog rata u prvi plan na međunarodnoj sceni dolaze principi redistribucije, solidarnosti, razvoja, države blagostanja, ekonomskih i socijalnih prava. Došlo je do transformacije svetske scene, nastaje veliki broj novih, nezavisnih država koje pripadaju različitim civilizacijama. To je dovelo do promene karaktera međunarodnog prava i ugrozilo važenje dotadašnjih principa naklonjenih zapadnom biznisu.

Posebnu zabrinutost među neoliberalima izazvale su aktivnosti UN u oblasti nerazvijenosti. Naime, UN su donele više rezolucija kojima je proklamovano pravo na razvoj, redistributivnu pravdu, nadoknadu za posledice kolonijalne eksploatacije, na povećanje pomoći i regulaciju transnacionalnih kompanija.

Neoliberali su insistirali na reafirmaciji vladavine prava u međunarodnim odnosima. Njihov projekt je bio stvaranje međunarodnih ekonomskih institucija preko kojih bi se suzbile progresivne tekovine antifašizma i uticaj zemalja Trećeg sveta, naročito u UN. Posebno je bio na meti sistem glasanja u Generalnoj skupštini u kojoj svaka država ima jedan glas. Univerzalna ljudska prava, po neoliberalnom konceptu, trebalo je da obezbede mobilnost kapitala i onemoguće posezanje u vlasnička prava. Svetska ekonomija je iznad nacija, treba oslabiti demos. Njihov zadatak je bio da se oblikuje sistem pravila koji omogućava cenovnom signalima da deluju u vremenu u kome je svetski ekonomski poredak poremećen pitanjima distributivne pravde. Trebalo je pravo odlučivanja o sistemskim pitanjima preneti na sudska ili kvazisudska tela koja su u stanju da deluju sa pozicije dugoročnih ciljeva. Globalni jug smatran ja kao glavna smetnja za organizaciju svetskog trgovačkog sistema.

Neoliberali su optuživali zemlje u razvoju da sprečavaju organizovanje sistemskog koncepta za svetsku ekonomiju i univerzalno priznat, jedinstveni koncept poslovnog prava. Globalna ekonomija treba da bude bazirana na ekonomskim slobodama, bez svetske države, uz poštovanje ljudskog prava na trgovinu. Cilj je bio uklanjanje opasnost od pluralizma u svetskom privrednom pravu. Insistirali su na tome da nerazvijene zemlje treba da traže svoje razvojne puteve unutar globalnog poretka, međunarodno pravo treba da štiti tržište od država, da spreči vlade da deluju u interesu „sebičnih“ populacija, tj svog stanovništva. Poredak čine stalna prilagođavanja, zadatak institucija je da transformišu sistemska pravila u obavezujuće norme, neformalna spontanost, uokvirena pravilima je najbolji sistem. Inherentna tendencija nacionalizma je da pretvori ekonomsku politiku demokratskih država u igru nulte sume, što jedna dobija, druga gubi. U demokratijama mase zarobe državu i podrede je svojim interesima i tako ugrožavaju ekonomske slobode, demokratija sledi logiku socijalizma. Rad ekonomskog sistema počiva na opštim pravilima, demokratski politički poredak nastoji da obezbedi privilegije za posebne grupe, poremećaji u cenovnom sistemu nisu ekonomski, već politički problem. Treba sprečiti demokratski emancipovane mase da odlučuju o uređenju ekonomskog sistema, njega treba da oblikuju supranacionalna tela koja su oslobođena od demokratskog pritiska, tako da se zahtevi o jednakosti i socijalnoj pravdi ne mogu postavljati. Svetku ekonomiju treba odbraniti od demokratije i nacionalizma, donošenje pravnih normi treba da bude izvan domašaja nacionalnih država. Sudska nadležnost STO trebalo je da oslobodi tržište od demokratske odgovornosti ,legitimnost je kreirana tako što su pojedincima omogućena direktna prava preko granica nacija, na taj način vrši se imunizacija kapitalističkog tržišta od egalitarne internacionalističke demokratske politike.

Da bi postojala tržišna disciplina neophodan je ekstraekonomski okvir. Unutrašnje, nacionalno pravo treba usidriti u međunarodno koje utvrđuje diplomatija, pravosuđe je način da se izbegne mešanje demokratski izabranih tela u ekonomiju. Unutrašnje   zakonodavstvo treba da bude podređeno međunarodnim normama, ne sme biti autonomno. Globalni poredak treba da bude ustanovljen na decesionistički način, prenošenjem principa Kala Šmita na svetski plan, stvaranjem međunarodnog privatnog prava kao globalnog domena koji je održiv uprkos nacionalnim jurisdikcijama. Treba sprečiti regionalne ili nacionalne aktivnosti čija logika nije u saglasnosti sa diktatima slobodnog kretanja roba i kapitala. Disciplina se nacijama nameće preko mogućnosti bekstva kapitala i investicija (exit option) kao bi se sprečila ekspanzija socijalne politike. Ukoliko se neka nacionalna vlada ne prilagodi ovakvim pravilima, slede spekulativni napadi na njenu valutu. Vladavina prava (rule of law) služi tome da se odluke o ekonomiji oslobode od demokratskih pritisaka. Principi i pravila treba da budu tako dizajnirani da utiču na individualno ponašanje i promovišu spontani poredak. Totalitet je nepoznat, poznata su samo pravila neophodna da bi se sistem održavao. Svetsku ekonomiju treba konstitucionalizovati, globalna pravila ne smeju biti orijentisana prema socijalnoj pravdi. Nacije treba onemogućiti da postupaju suprotno pravilima međunarodnog poretka, svetska ekonomija treba da bude ekonomija signala.

Prema Slobodianu, funkcija neoliberalizma je redizajniranje države, prava i drugih institucija kako bi se zaštitilo tržište. Ne radi se o obnovi stare ideje, neoliberali tvrde da tržište ne može da funkcioniše bez ljudske intervencije, klasična liberalna doktrina o državi kao noćnom čuvaru nije odgovarajuća, minimalna država nije poželjan koncept. Pravo treba da bude garant privatnog vlasništva i konkurencije. Dekolonizacija je jedan od najvažnijih uzroka pojave neoliberalizma, ona je otvorila opasnost od mobilizacije globalnog juga na kraju imperija i zapretila da volja većine postane svetska sila.

Globalizacija zamenjuje kolonijalizam. Šampioni globalizacije tvrde da nastaje svet u kome robe i kapital cirkulišu po zakonima ponude i potražnje i tako dolazi do prosperiteta i  mogućnosti za sve. Glavna je svetska ekonomija, politika postaje pasivna, globalizacija obezbeđuje da se kapitalizam i tržišni akteri odbrane od demokratije. Predsednik američkih Federalnih rezervi Alen Grinspen, 2007. je izjavio:“ Nije važno ko će biti sledeći predsednik, svetom upravljaju tržišne sile“ Za neoliberale, globalizacija je  institucionalni okvir koji onemogućava destruktivno delovanje demokratije na ekonomiju, ona uspeva zato što u perifernim zemljama nalazi doborovoljne kompradore, domaće elite koje obavljaju najveći deo posla u interesu metropola.

Istorijski pristup neoliberalizamu, kojim se koristio Slobodian, saznajno je produktivan. Autor uverljivo dokazuje kako neoliberlizam i globalizacija nisu nastali spontano, ili na osnovu nepristrasnog rezonovanja, radi se o organizovanom poduhvatu odbrane klasnih interesa buržoazije u socijalističkom dvadesetom veku. Podrška Pinočeu pokazala je jasnu vezu između neoliberalnog koncepta i krvavih diktatura.

(Autor je aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma)