Francuska politička scena nakon rekonstrukcije vlade i smene Kušnera

Francuska politika je bez obzira na sve oscilacije i promene u periodu Pete Republike (koju je ustanovio De Gol i još uvek važeći Ustav iz 1958), zadržala u najvažnijim crtama svoja najvažnija obeležja kako na unutrašnjopolitičkoj sceni, tako i u spoljnoj politici. Dominantna uloga funkcije predsednika republike u polupredsedničkom sistemu Francuske, davala je posebno mesto šefu države u određivanju politike zemlje. Ipak, De Gol, Pompidu, Žiskar Desten, Miteran i Širak zadržali su u okviru svojih predsedničkih mandata glavne postulate karakteristične politike Pete republike, istina izvesno modifikovane u datom vremenskom periodu, imajući u vidu sve okolnosti okruženja i vremena.

Ozbiljan diskontinuitet u tom pravcu predstavlja svakako mandat predsednika Sarkozija, koji u predsedničku palatu dolazi nakon majskih izbora 2007. Naročito je vidljiv iskorak od tradicionalne politike na spoljnopolitičkoj ravni, uzimajući u obzir da je za ministra spoljnih poslova imenovan Bernar Kušner. Kušner, koji inače ne pripada vladajućoj stranci desnog centra (UMP), koja je nominalni naslednik degolističke tradicije, već je po opredeljenju levičar, angažovan je od strane Sarkozija na prestižno mesto ministra spoljnih poslova još 2007. godine, kada je na tom mestu nasledio Dusta Blazia. Sarkozi je od početka nastupio sa platformom većeg približavanja neoliberalnom konceptu anglosaksonskog tipa vođenja ekonomije i društva, što tradicionalno ima malo simpatizera na tlu Francuske.

U spoljnoj politici pokazao je još od početka koncepcijsku spremnost većeg pribložavanja ka SAD u odnosu na bilo kog prethodnog predsednika Pete Republike. Po nizu važnih spoljnopolitičkih pitanja on se priklonio Vašingtonu, što se posebno videlo po pitanjima statusa Kosova i Metohije, odnosa prema Iranu, a u nešto manjoj meri i poziciji prema nizu pitanja na Bliskom istoku. Međutim Sarkozi, je tokom poslednje dve i po godine, nekad i suprotno proklamovanim postulatima „u hodu“, odnosno pragmatskoj dnevnoj politici, pokazao veliku fleksibilnost, pa je više puta odstupao od ranije proklamovanih načela i iznenađivao mnoge svojim smelim potezima. Činilo se da su upravo ovi pragmatski potezi u hodu, omogućavali Sarkoziju da izbegne prepreke i krize kao posledice svojih načelnih političkih stavova koje je u nedefinisanoj formi izlagao u predizbornoj kampanji i prvih meseci od dolaska na vlast.

Tako je Sarkozi, koji je pokazao neuobičajenu naklonost neoliberalizmu i tzv. „Vašingtonskom konsenzusu“ za jednog francuskog političara, u vođenju ekonomske politike kada je u pitanju predizborna kampanja i sam početak predsedničkog mandata, veoma brzo i aktivno reagovao na veliku finansijsku krizu nastalu od rane jeseni 2008, koja zapravo označava i praktični i teoretski krah neoliberalizma. Naime, Sarkozi kao predsednik republike i stranački prvak čija partija drži vlast u parlamentu i vladi, reaguje „u hodu“ pokušavajući sa izvesnim uspehom da se okrene socijalnim merama, odricanjem od elemenata ortodoksnog neoliberalizma i pribegava većem uticaju države i tzv. državnom kapitalizmu. Istina ta koncepcija nije ni do kraja ispoštovana ni formulisana, francuska vlada i vlast u celini će tokom čitavog dvogodišnjeg perioda sve do današnjih dana kombinovati niz mera od kojih bi neke mogle da se okarakterišu manje ili više bliske državnom kapitalizmu, prožete ustupcima niza socijalnih pitanja, pa čak do čisto neoliberalnih poduhvata. Zaposleni u brojnim granama privrede su se u više navrata odlučivali za serije štrajkova, od kojih su posebno snažni bili oni tokom jeseni 2007, i posebno kada je u jesen 2010. godine nametan novi Zakon o radu.

Dakle sumarno posmatrano Sarkozi je sarađivao sa velikim svetskim silama, činio ustupke i Amerikancima i Rusima, ali se stiče utisak da je najviše zbog ponovnog uvođenja Francuske u puni sastav NATO-a pomerio bitno spoljnopolitički teg ove sile ka Vašingtonu.

U spoljnopolitičkom pravcu, Sarkozi je mnoge iznenadio kada je u septembru 2008. predložio da Rusija i EU obrazuju jedinstveni privredni prostor kao institucionalnu celinu. Ulazak Francuske u potpunosti pod komandu NATO-a početkom 2009. godine bila je odluka Sarkozija koja je iznenadila mnoge u svetu, dok je on u više navrata amortizovao taj momenat strateškom saradnjom sa Rusijom. Tako je još u aprilu 2008. zajedno sa Angelom Merkel na zasedanju NATO-a u Bukureštu, uspeo da izblokira težnje Vašingtona da se Ukrajina i Gruzija približe ovom savezu. Prilikom sukoba na Kavkazu u avgustu 2008. posredovao je kod ruskog rukovodstva da se obustave ratni sukobi, i postigne primirje koje je faktički uvažilo pobedu ruskog oružja, iako su Rusi time odustali od potpunog svrgnuća Sakašvilija. Prodaja od strane Francuske nosača helikoptera i patrolnih brodova, tipa „Mistral“ ruskoj mornarici šokirala je Amerikance. Krajem leta 2010. usledio je trojni susret na vrhu lidera Rusije, Francuske i Nemačke i predstavljeni ambiciozni planovi strateške saradnje. Sa druge strane, za Lisabonski samit NATO, ni Francuska ni druge važne evropske sile, nisu postavljale posebne uslove Amerikancima za dalje vođenje alijanse. U isto vreme Francuska zajedno sa Britanijom sklapa sporazum o zajedničkom organizovanju kooperacije više rodova vojske.

Dakle sumarno posmatrano Sarkozi je sarađivao sa velikim svetskim silama, činio ustupke i Amerikancima i Rusima, ali se stiče utisak da je najviše zbog ponovnog uvođenja Francuske u puni sastav NATO-a pomerio bitno spoljnopolitički teg ove sile ka Vašingtonu. Sa druge strane, u odnosu na srpski faktor, nije bilo nikakvog većeg razumevanja, francuska zvanična politika se još u periodu prevage uticaja Sarkozija u odnosu na njegove oponente u UMP, a pre svega u odnosu na bivšeg premijera Domenika de Vilpena i bivšeg predsednika Širaka krajem 2006. i početkom 2007. godine u važnim crtama okrenula američkoj politici na Balkanu. Potonji izbor Bernara Kušnera na mestu ministra spoljnih poslova definitivno je odredio dalji tok događaja u odnosu na srpsko pitanje.

Tokom tri i po godine vršenja predsedničke funkcije Nikole Sarkozija, došlo je do bitnog opadanja njegove popularnosti u zemlji. Krah neoliberalizma u Americi i svetu, pogodio je indirektno, putem širenja svetske ekonomske krize i Francusku, a iznad svega političku poziciju samog Sarkozija, uprkos svim njegovim naknadnim potezima „u hodu“ da se umanje negativne posledice krize. Iako Frandžuska nije doživela negativne posledice krize kao pre svega SAD i Britanija, što je i posledica drukčijeg ustrojstva njene privrede i društva, očigledan udar na standard francuskih građana i snagu privrede je bio očigledan. Naročito su se pokazale nepopularne mere koje je preduzela vlada po pitanju sužavanja socijalnih privilegija stanovništva, gde je dolazilo više puta do već spominjanih socijalnih protesta. Odnos Sarkozija i premijera Fransoa Filona vremenom se u više navrata zatezao.

Filon je uprkos podređenoj ulozi koju ima predsednik vlade u odnosu na šefa države po francuskom Ustavu, uspeo da se svojim uticajem u javnosti i političkom životu zemlje, ali i padom renomea samog Sarkozija, postepeno izbori za partnerski odnos. Filon je na kraju uspeo da se nametne kao jedini premijer u čitavom trajanju petogodišnjeg predsedničkog mandata Sarkozija, pa su skoro nikakve šanse da on tu funkciju napusti pre održavanja predsedničkih i parlamentarnih izbora u proleće 2012. godine.

Debakl koji je vladajuća UMP doživela na regionalnim izborima u proleće 2010. godine, dodatno je uzdrmao prestiž predsednika države. Kako su regionalni izbori u Francuskoj održani ovog proleća bili generalna, a u isto vreme i poslednja proba pred parlamentarne i predsedničke izbore koji treba da se održe u prvoj polovini 2012. godine, mediji se često bave analizom odnosa snaga partija po oblastima zemlje i strukturi biračkog tela. Tako je Partija socijalista osvojila na njima vlast u čak 51 kantonu, a UMP u 31 od ukupno 102. Posmatrano regionalno, levica je pobedila u južnim i centralnim oblastima zemlje, kao i u Bretanji i na krajnjem severozapadu. UMP je pretežno osvojio lokalne izbore u zapadnim oblastima (uključujući celu Normandiju), severoistoku zemlje, i oblastima uz granicu sa Italijom – alpski deo.[1] U četiri kantonalne oblasti koje čine Pariz, UMP je dobio samo oblast Visoke Sene, a ostale tri dobija levica (Pariz grad, Val de Marn i Sen Sen Deni).

Smena Kušnera predstavlja realno ohrabrenje za Srbiju, jer on ni kao ličnost, ni kao političar, nije naginjao srpskim interesima. Naprotiv, on je bio jedan od retkih savremenih političara Francuske koji je svojim potezima ulazio često u direktnu konfrotaciju sa srpskim nacionalnim interesima, bilo da se radilo o Republici Srpskoj, ratovima na prostoru bivše SFRJ, na Kosovu, odnosno prilikom NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

Brojne su bile i različite afere tokom poslednjih godina vezano za Sarkozija i vladajuću strukturu. U samom partiji UMP široko je odjeknulo u javnosti procesuiranje bivšeg predsednika vlade Domenika de Vilpena, koji slovi za ljutog rivala Nikoli Sarkoziju, već dugi niz godina. Sudski proces de Vilpen je za sada dobio, što je, uz činjenicu da se stiče utisak u javnosti da iza čitavog procesa kao konsturkcije stoji lično Sarkozi, dobilo poseban epilog u domaćim i međunarodnim krugovima. Ovome treba dodati niz drugih afera koje je imao Sarkozi. Posebnu pažnju zaslužuje obelodanjivanje Pakistanskog slučaja, koji govori o teškoj korupciji na najvišim nivoima sredinom devedesetih vezano za otuđivanje sredstava koje su potom korišćena u predizbornoj kampanji za Eduarda Baladira, a za koji se vezuje ime Nikole Sarkozija.[2] O manjim aferama, poput onih u vezi sa političkom karijerom Sarkozijevog sina,[3] sumnjivim kontaktima sa predstavnicima krupnog kapitala (domaćeg i stranog)[4] ili incidentima koje povremeno u javnosti pravi aktuelni predsednik, ovde ne treba posebno govoriti, ali sve to u celini umanjuje njegov, ionako ozbiljno uzdrman prestiž. Opšti stav opozicije, ali i značajnog dela javnog mnjenja zemlje možemo sagledati u izjavi lidera Demokratskog pokreta Fransoa Bajrua koji je nakon afere kada je vlada bila umešana prilikom utaje poreza najbogatije Francuskinje Lilijan Betankur sledeće: „Vlada je sve slabija zbog skandala u koji su umešani ljudi koji u njeno ime sprovode reforme“.[5] Segolen Rojal jedna od čelnika Partije socijalista izjavljuje da je „demokratija u Francuskoj doživela u praksi svoje teške trenutke i bedno stanje zbog Nikole Sarkozija“.[6]

U okviru postojeće rekonstrukcije vlade, najvažniji momenat je bio smena ministra spoljnih poslova Bernara Kušnera, koga je na tom mestu zamenila Aloa Mari iz vladajuće stranke. Ona je u ranijim sazivima vlada zauzimala mesta ministra odbrane, pravde i unutrašnjih poslova, tako da spada u uticajnije političare na francuskoj političkoj sceni. Smena Kušnera predstavlja realno ohrabrenje za Srbiju, jer on ni kao ličnost, ni kao političar, nije naginjao srpskim interesima. Naprotiv, on je bio jedan od retkih savremenih političara Francuske koji je svojim potezima ulazio često u direktnu konfrotaciju sa srpskim nacionalnim interesima, bilo da se radilo o Republici Srpskoj, ratovima na prostoru bivše SFRJ, na Kosovu, odnosno prilikom NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

U isto vreme celokupan mandat Kušnera pratilo je i niz afera. Mnoge od njih su navedene u knjizi „Gospodin Kušner K“, koja je prošle godine u Francuskoj štampana u izuzetno velikom tiražu. Ona prati kritike Kušnerove politike i njegovog držanja pre svega u Africi, na području Balkana, u Bosni i Hercegovini i na Kosovu.[7] Pier Pean autor knjige, tako posvećuje dva poglavlju odnosu Kušnera prema Srbima, i to četvrto, (inače kvantitativno najveće) koje se bavi događajima u Bosni i Hercegovini („Sus aux Serbes?“, str. 69-105) i sedmo koje je posvećeno događajima i ulozi Kušnera na Kosovu („Kosovo: la récompense“, str. 153-160). Autor navodi da je Kušner svojim delovanjem dao značajan doprinos pokušaju medijske satanizacije Srba gde ih je trebalo prikazati bliskim nacistima u postupku i razmišljanjima. Sa druge strane autor konstatuje jedan od paradoksa da su upravo Srbi bili ti koji su za vreme Drugog svetskog rata stravično stradali od nacista. Pored toga on ukazuje da su dobar deo optužbi protiv Srba iskonstruisane, u čemu je učestvovao i Kušner, što je bila praktično najvažnija uloga u njegovoj karijeri.[8] U tom pravcu je smena Kušnera kapitalan događaj za pokušaj popravljanja zvaničnih srpsko-francuskih odnosa. Nova ministarka spoljnih poslova Aloe-Mari je ugledna političarka savremene Francuske koja je do sada obavljala funkcije više ministarskih mesta u vladi – od ministra unutrašnjih poslova, odbrane, pravde.

Odnos nove ministarke spoljnih poslova ničim do sada nije bio opterećen prema srpskom pitanju, naprotiv postoje indicije da bi on ubuduće čak mogao biti pozitivan. Sa druge strane, velike sile, poput Francuske teško menjaju u biti svoje važne odluke prema manjim zemljama, tako da je teško pretpostaviti neki ozbiljan zaokret prema srpskom pitanju, sve do izbora u prvoj polovini 2012. Istina, u datim koordinatama ipak treba očekivati veći prostor za međusobno približavanje dve zemlje i u ovom prelaznom periodu, imajući u vidu koliko su stavovi Kušnera opterećivali odnose dve zemlje i francusku politiku prema srpskom faktoru u celini.[9]

Kada je u pitanju vladajuća partija UMP, postavljanje na mesto čelnog čoveka stranke dosadašnjeg šefa poslaničkog kluba u nacionalnom parlamentu Žan Fransoa Kopea tokom novembra meseca 2010. godine, predstavlja dodatno jačanje njegovih pozicija u stranci. Sa druge strane, bar sa ove instance, čini se da je to zapravo jačanje pozicije Nikole Sarkozija, ili je to bio utisak u trenucima izbora Kopea. Početkom decembra Kope je izjavio kako je jedan od njegovih glavnih ciljeva kao «patrona UMP» (zapravo generalnog sekretara, kako zvuči zvaničan naziv nominalnog šefa stranke) priprema «reizbora Sarkozija 2012. godine».[10] Uobičajeno je u praksi predsedničkih izbora, a tako je gotovo uvek bio slučaj i u Francuskoj, da se aktuelni predsednik nakon prvog osvojenog mandata kandiduje i za drugi, i da u tome ima punu podršku svoje partije, pa se ovako nešto načelno može i očekivati. Sa druge strane, popularnost Sarkozija je dramatično opala od trenutka njegovog izbora od pre dve i po godine. Novinar Figaroa primetio je i niz koncepcijskih razlika između Kopea i Sarkozija, međutim, čini se da bar za sada nije sporno da bi stranka podržala većinski kandidaturu Sarkozija za predsednika 2012. godine, a «za 2017. će biti neki drugi kandidat» kako zaključuje u ovom trenutku Kope.[11] Ovo poslednje nije sporno, jer po Ustavu Pete Republike koji je još aktuelan, nije moguće postati predsednik u tri mandata.

Posebno mesto u francuskom parlamentarnom spektru ima stranka Demokratski pokret čiji je lider Fransoa Bajru. Bajru je do sredine 2007. predvodio centrističku stranku UDF koja je na prethodne parlamentarne izbore izašla u koaliciji sa vladajućom UMP. Bajru je na predsedničkim izborima maja 2007. predstavljao najveće iznenađenje kada je osvojio treće mesto sa čak 18,7 % izašlih birača. On je potom formirao Demokratski pokret u koji je prešao značajan deo predstavnika UDF i od tada predstavlja značajnu opozicionu partiju u zemlji. Međutim, politički sistem Francuske nije posebno naklonjen manjim strankama, pa je neizvesno kakvu će poziciju Bajru moći osvojiti proleća 2012, kako na predsedničkim i posebno parlamentarnim izborima. Još nije jasno da li će Demokratski pokret ići u predizbornu koaliciju sa nekom od opozicionih stranaka, što bi svakako ojačalo njihove pozicije u novom Parlamentu. Najverovatnije je da će Bajru kada su predsednički izbori u pitanju izaći kao samostalan kandidat, koji bi zaista u prvom krugu ponovo vodio borbu za drugo mesto koje bi ga odvelo u drugi krug. To će biti veoma teško, pošto pored predstavnika UMP, odnosno Nikole Sarkozija koji će se gotovo sigurno plasirati u drugi krug, najveće šanse ima predstavnik Partije socijalista, pa bi bilo senzacionalan podvig da Bajru uspe, da se i pored svega plasira u drugi krug predsedničkih izbora.

Sa druge strane, mada je do samih izbora još više od godinu dana, teško je prognozirati koga bi Bajru, podržao u drugom krugu, ukoliko se sam ne plasira. Zbog predizbornih računica, i njegovog ljutog antirežimskog, i posebno antisarkozijevskog stava, pre bi se mogla očekivati podrška Sarkozijevom protivniku nego neutralan stav. Uostalom, ono u čemu je zaista raznolika opozicija u Francuskoj ujedinjena, je ne samo uobičajeni opozicioni stav prema vlasti, već i izrazit animozitet prema aktuelnom predsedniku države. To bi moglo da prebrodi u predizbornim i izbornim dogovorima brojne razlike političke platforme, lične sujete i nepoverenja, tako da se iz ove perspektive čini da bi zaista opozicija mogla da nanese poraz vladajućoj UMP i Sarkoziju na predsedeničkim ili parlamentarnim izborima početkom 2012, ili čak u oba slučaja, što bi dovelo do kompletne promene vlasti u zemlji, imajući u obzir da levica, a pre svega Partija socijalista drži pod svojom vlašću na regionalnom nivou najveći deo kantona u zemlji.

Stanje u francuskom društvu i na političkoj sceni je takvo da se solidne perspektive predviđaju i Nacionalnom frontu Le Pena, koga u javnosti sve više predstavlja podpredsednik stranke i Le Penova kćer, Marin. Instistiranje na identitetu Francuza, zalaganje za tradicionalne vrednosti i kritika imigracione politike, zajedno sa sve većim talasom nezadovoljstva uticajima globalizacije dodatno afirmišu Nacionalni front.

Neizvesno je u ovom trenutku ko će biti kandidat Partije socijalista za predsedničke izbore početkom 2012. U javnosti je preovladavalo uverenje da će to najverovatnije biti Domenik Stros-Kan predstavnik Francuske pri MMF i drugim važnim finansijskim institucijama. Međutim, kandidatkinja levice na prethodnim predsedničkim izborima 2007. Segolen Rojal, najavila je sopstvenu kandidaturu za predsedničkog kandidata levice u okviru svoje stranke Partije socijalista i to na jedan prilično upečatnjiv način. Rojalova ističe teško stanje u zemlji, naročito u etičkom smislu. Ona se pod parolom «Želja za budućnost» (Désirs d’avenir) pojavila u javnosti nagoveštavajući svoju predizbornu kampanju „lice u lice sa zaposlenima u preduzećima, pojedincima, porodicama“.[12] Ona se zalaže za «povratak značaju morala, odgovornosti javnom mnjenju, porastu značaja obrazovanja i poziciji ugroženih socijalnih slojeva» gde vladajuću strukturu i Nikolu Sarkozija označava kao glavnog krivca za sadašnje stanje u zemlji.

Stanje u francuskom društvu i na političkoj sceni je takvo da se solidne perspektive predviđaju i Nacionalnom frontu Le Pena, koga u javnosti sve više predstavlja podpredsednik stranke i Le Penova kćer, Marin. Instistiranje na identitetu Francuza, zalaganje za tradicionalne vrednosti i kritika imigracione politike, zajedno sa sve većim talasom nezadovoljstva uticajima globalizacije dodatno afirmišu Nacionalni front. Marina Le Pen je 10 decembra jedan deo Pariza gde dominiraju muslimani (četvrt Goutte d'Or, odnosno u bukvalnom prevodu na srpski Kap zlata), proglasila „okupiranim“ što je izazvalo različite odjeke u javnosti, ali analitičari pretpostavljaju da to može povećati rejting stranke i učiniti je još konkurentnijom za predsedničke i parlamentarne izbore početkom 2012. godine. [13]

Francuski analitičari se uglavnom slažu da je deo izbornog uspeha Sarkozija iz 2007. godine u odnosu na tadašnjeg bledog protivkandidata levice, gđu. Segolen Rojal, izvojevao prisvajajući u mekšem obliku deo antiemigrantskog koncepta Nacionalnog fronta. U tom smislu, Mond navodi da statistička istraživanja pokazuju da više od polovine simpatizera UMP danas podržava nastupe Marine Le Pen.[14] Štampa bliska levici kritikuje Marin. Tako «Liberasion» smatra izuzetno neprihvatljivim njene izjave date na mitingu Nacionalnog fronta održanog 10. decembra u Lionu o tome da muslimanski deo populacije, pre svega migranti «predstavljaju varijantu okupacije Francuske».[15]

Međutim, Marin Le Pen tokom čitave ove kalendarske godine okrivljuje vladajuću stranku i vladu za «pokušaj favorizovanja islama u Francuskoj», «uvođenje zara u Francusku» i čak za «pokušaj islamiziranja Francuza».[16] Istraživanja pokazuju da je Marin izvesno skočila u očima francuskog biračkog tela u odnosu na poziciju njenog oca kao vodećeg političara NF, pa neka sondiranja pokazuju da čak 43 % Francuza pokazuje simpatije za nju, dok procenat podrške Le Penu nije prelazio 35 %. Istina, samo 17 % anketiranih se izjasnilo da bi glasalo za Marin ako bi bila kandidat na predsedničkim izborima, ali i ovo je pokazatelj porasta uloge Nacionalnog fronta.

Čini se da vladajuća UMP pokušava da nađe odgovor na ofanzivu Nacionalnog fronta, pa tako šef poslaničkog kluba vladajuće stranke u Parlamentu i od novembra meseca novoustoličeni čelnik UMP vladajuće stranke Žan Fransoa Kope najavljuje raspravu u okviru vladajućih struktura, gde se spominje i učešće predsednika republike oko tema sigurnosti i nacionalnog identiteta. U isto vreme čini se da nastupi Marin Le Pen nailaze na izvesne simpatije i kod Partije socijalista, koja je takođe u opoziciji prema vladajućem režimu.[17] Zapravo u odnosu na ove važne teme imigracione politike najveće političke stranke se pozicioniraju, imajući u obzir da se ulazi u 2011. godinu, kada se već priprema predizborna kampanja za izbore na predsedničkom i parlamentarnom nivou u prvoj polovini 2012. godine.

Bivši premijer Domenik De Vilpen je oslobođen sudske tužbe i on iako nominalno pripada vladajućoj UMP, najavljuje samostalnu kandidaturu za predsednika države početkom 2012. i tu postoji čak šansa da formira sopstvenu stranku. Socijalisti su međusobno podeljeni u nekoliko frakcija, gde pored šefa stranke, gospođe Orbi, postoji jak uticaj Stros-Kana i posebno Segolen Rojal, potom Fransoe Holanda. Međutim teško je pretpostaviti da te interne podele u Partiji socijalista mogu da ugroze jedinstvo stranke, koja polako preuzima inicijativu u odnosu na vladajuću UMP.

Ukoliko bi smo želeli da pratimo dalji razvoj situacije na francuskoj političkoj sceni u 2011. kalendarskoj, inače predizbornoj godini, uz sve moguće turbulencije, teško bi bilo očekivati neke radikalnije događaje. Ipak prestrojavanja u pravcu što boljeg pozicionoranja za predsedničke i parlamentarne izbore koji se očekuju u prvoj polovini 2012. godine su sasvim izvesna. Svako od političkih aktera, trudiće se da zauzme što povoljniju poziciju pred izborna iskušenja 2012. godine. Diplomatija Srbije u ovom periodu treba na što bolji način da iskoristi mogućnost poboljšavanja odnosa sa Francuskom nakon smene na mestu ministra spoljnih poslova.

Za one krupnije, radikalnije promene nabolje i ka ponovnom pokušaju uspostavljanja tešnjih prijateljskih odnosa sa Francuskom, za šta svakako postoji potencijal, bile bi neophodne i neke druge promene, koje se mogu, ali i ne moraju dogoditi u prvoj polovini 2012. godine. Srbija sa druge strane, mora dugoročnije da radi, koliko je to u njenom domenu, na građenju strateški dobrih odnosa sa onim velikim silama, koje se mogu smatrati prijateljskim, gde imajući ukupno novovekovno iskustvo i geopolitičke faktore, svakako spada Francuska.