Савремени свет | |||
Форум "Таврида" - корак ка мултиполарном свету |
субота, 06. септембар 2014. | |
Од 10. до 20. августа текуће године на Криму је одржан Међународни форум младих по имену "Таврида", на коме је био присутан и аутор овог чланка, као представник организације ''Српски код''. У њему је учествовало око 150 страних делегата и преко хиљаду партиципаната из Русије. У блиској будућности Таврида ће постати један од најважнијих руских форума ове врсте, у великој мери захваљујући локацији на којој се одржава. Наиме, након присаједињења Крима Русији неопходно је спровести у дело читав низ делатности које потврђују суверенитет Руске Федерације над том оспореном територијом, стога је овогодишњи форум припреман што је брже могуће. Наравно да је журба при организацији овог великог догађаја узела свој данак у смислу смештаја и општих услова пребивања, али циљ скупа није био туристички, пре се може тврдити да је био информативни. Пружена су квалитетна предавања из сфере међународних односа, од професора МГИМО до високих руских званичника попут Константина Косачова. Поред ових за нашу анализу најзанимљивијих предавања забележен је и низ других, од теме образовања па до мотивационих говора из поља бизниса. Међутим, већина предавања била је подељена на међународну и домаћу групу, што значи да су организатори циљано наменили одређена предавања страним посетиоцима. Стиче се утисак да је главни и доминантни дискурс у пољу међународних односа био везан за изградњу новог мултиполарног светског поретка. За разлику од хистерије које амерички масмедији подстичу, Русија у 21. веку није никаква глобална претња нити је у заблуди да може бити прва светска сила. Русија тражи своје место у свету чији хегемон неће бити САД и њени сателити, коинцидентно то усмерење не одговара само државама у успону попут Кине, Индије, Бразила и других, већ и самој Европској унији. Стога ако завиримо испод идиличне глазуре света једнаких и равноправних, што смо већ могли да чујемо од 1961. и Покрета несврстаних, налазимо на интелигентну и оствариву стратегију позиционирања у савременом светском поретку. Морамо имати у виду да су слушаоци ових предавања често били студенти из Азије, Африке и Латинске Америке и без обзира са ким сте започели разговор, било да та особа долази из Авганистана, Чилеа, Индије или Кине могли сте да чујете исту ствар: Америка је главни извор проблема у мом региону. Не ради се о некој морбидној мржњи према свему што је америчко, већ о рационалној констатацији да не постоји доброћудни господар, те да грубе неправде нису производ понашања Вашингтона већ самог положаја у пољу међународних односа који још увек заузима. Ниједан слободан народ не жели тутора на глобалној равни, који се служи час војним, час економским притисцима како би сузбијао сваку помисао слободног деловања држава које су одавно лишене већинског дела свог суверенитета. Иако су предавања имала за циљ да Русију покажу као праведницу која увек штити слабе, свако ко је иоле упућен у политичку теорију зна да борба око моћи није сукоб добра и зла. Није Русија анђеоска сила која доноси слободу, Русија је једна од великих сила која тежи промени структуре међународних односа, у складу са својим интересима, док коинцидентно тај мултиполарни свет којем тежи доноси већи маневарски простор и за мале државе. Једноставно од опште, наредбодавне комуникације мала држава-хегемон, могуће је успоставити однос између малих држава и регионалних сила, у читавом, готово дијалектичком, кругу релација између самих регионалних и великих сила. Равнотежа моћи која би настала показала би целом свету да није потребан хегемон који пружа мир и стабилност, док би мале државе биле упућене на утицајне земље свог региона које имају добар увид, а и историјско искуство у датом окружењу. Наравно, морамо прихватити чињеницу да апсолутна, идеална слобода није могућа на државном нивоу, као што није ни на личном, али мултиполарна структура омогућава више слободе од униполарне, а колики ће обим те слободе бити зависи превасходно од самих држава и њихове дипломатске способности. За оне који страхују да би повраћај систему са више светских и регионалних сила можда довео до новог светског рата, ваља изложити чињеницу постајања нуклеарног оружја и принципа одвраћања који она генеришу. Атомско оружје има реалан потенцијал да у свету међународних односа у 21. веку одигра исту позитивну улогу као и у претходном, а то је да онемогућује директан сукоб великих сила. Истини за вољу, став аутора је да постоји већа шанса директног сукоба САД и Кине, уколико униполарни свет опстане, него ако се односи релаксирају. Све што је досад изнесено је компликованија, но реалнија слика сржи предавања међународној групи учесника. Остатак је био посвећен легитимизацији уједињења са Кримом, што је у потпуности рационалан циљ руске дипломатије, као што је и украјинске да то и оспори, али овај форум је био на Криму, а не у Кијеву. Аргументи Руске Федерације по питању Крима су познати чак и широј јавности и није их потребно елаборирати, садржај излагања на форуму поклапа се са званичним ставовима Русије. Духовно-цивилизацијски дискурс био је припремљен за руске учеснике, чијим предавањима је аутор присуствовао колико му је време допуштало. Ако су предавања за иностране делегате била везана за теме које су дотицале њихове државе у светлу глобалности међународних односа, предавања за руску публику имала су значајнији национални карактер. Уколико су претходна објашњења звучала дистанцирано, научно-експериментално без саме бити идентитета, руска предавања су била усредсређена управо на то. Без обзира да ли су у питању били значајни духовници Руске православне цркве или уметници попут Никите Михалкова, потенциран је значај руске цивилизације или ''Руског света''. Ове лекције имају за сврху да конфронтацији на глобалном нивоу дају људску, културолошку слику. За разлику од народа ван руског света који у Русији гледају фактор дестабилизације америчког поретка, сами Руси не могу подржавати политику своје земље ради структуралних теорија из домена спољне политике. Руским студентима стога се предочава историјско-цивилизацијски сукоб, каквог га је описивао добро познати Семјуел Хантингтон. Овде САД нису само скуп институција и интереса које показују империјалистичке амбиције, оне су директна претња руској култури, цивилизацији и њеном читавом историјском путу. Ипак не треба посматрати ове лекције као неко мрачно идеологизирање, предавања су држана у ведром духу са циљем да ободре, пре него да покрену некакву лавину непријатељства. Последње заједничко предавање које је окупљало све делегате на форуму тицало се ситуације на Криму, а предавачи су били главни руководиоци ове руске републике. Било је речи о ситуацији која је претходила референдуму, о плановима за будућност. Оно што је сигурно јесте да је питање Крима свршен чин и да нема разлога гледати назад, јер аргументи који се износи немају сврху дебате већ објашњења post festum. Ирелевантно је да ли се слажете са аргументацијом или не, јер је све ионако завршено. Занимљивије је за читаоце практична ситуација на Криму. Прво, на полуострву не влада никакво окупационо стање. Војске и наоружаних људи нигде нема, у Севастопољу људи лежерно шетају или седе по ресторанима, док је покрај мора свакодневна жива свирка. Друго, Крим је јако осиромашен у последње две деценије када је био под влашћу Кијева и то се да приметити нарочито у индустријским четвртима Севастопоља и шире околине. Треће, са ким год да причате осетићете велику дозу оптимизма. Примања су већ повећања, а цене су знатно ниже него у Москви на пример. На Криму предстоје свеопшти избори у септембру и већина државних инвестиционих пројеката је замрзнута док не буде изабрана нова и одговорна власт. Како кажу мештани у Москви постоји велики страх да ће тренутне локалне власти у изборном међупериоду проневерити велике количине новца. Четврто питање је татарско питање. Овај народ не представља опасност по Крим нити по Русију. Велике неправде су им нанете током стаљинистичког периода и разлог њиховог бојкота референдума (реалне процене су да је око 30 одсто Татара изашло на референдум) нису проукрајински сентименти, већ искуствени страх. Наиме Татари не разликују савремену Русију од Совјетског Савеза, међутим многи су и даље запослени и плаћени преко државног буџета и без проблема су прихватили повишена примања, као и руске документе. На Русији је да добром управом докаже Татарима да немају од чега да страхују. Таврида је била вредно едукативно искуство, за оне који јој нису приступили туристички и који су своје боравак ефикасно искористили. У наредним годинама то ће вероватно бити најважнији руски форум младих, а квалитет предавања ће бити још већи. |