Finski izlazak iz prinudne neutralnosti i šta sve Helsinki donosi u miraz NATO alijansi

Sunčano, ali sumorno jutro 24. februara označilo je sumrak Evrope ustrojene Završnim aktom iz Helsinkija potpisanog 1. avgusta 1975. na kraju Prve konferencije za Evropsku bezbednost i saradnju od strane svih tadašnjih evropskih država (osim Albanije koja ga je ratifikovala tek 1991), SAD i Kanade.

Principi fiksirani u finskoj prestonici vezani za jednakost suverenih država, nepovredivost granica, suzdržavanje od upotrebe i pretnje silom, teritorijalni integritet evropskih država, miroljubivo rešavanje međusobnih sporova, nemešanje u unutrašnje sporove država, saradnje među državama i poštovanje normi međunarodnog prava, ozbiljno načeti i povređeni na „Kosovskom slučaju" su aktom započinjanja ruske „specijalne operacije" u Ukrajini, otvorenom ruskom oružanom agresijom na tu zemlju i podsticanjem separatizma pojedinih njenih delova ozbiljno devalvirani.

Tektonski poremećaji međunarodnih odnosa, preoblikovanje evropske bezbednosne arhitekture i obostrano korišćenje „Kosovskog presedana" u cilju licemernog opravdanja oružane agresije potpuno su izmenili fizionomiju evropskog koncepta neutralnosti čiji je jedan od nosilac tokom dugih godina Hladnog rata i posthladnoratovskog perioda bila Finska.

Šta je nateralo Finsku da posle više od sedam decenija ljubomorno građene neutralnosti odustane od tih postulata i odluči se za ubrzano približavanje NATO?

Rasprave o finskom pristupanju NATO nisu skorašnjeg datuma i nisu inicijalno vezane za početak rata na istoku Evrope. I ranije su mnoge političke grupacije poput Nacionalne koalicione partije i Švedske narodne partije Finske otvoreno istupale za finsko približavanje NATO.

Finski vojnici na vežbi u Švedskoj

I mnogi političari kao što su predsednik Sauli Niniste, bivši predsednik Marti Ahtisari i bivši premijer Aleksandar Stub su otvoreno zastupali tezu o potrebi finskog stupanja u redove tog saveza. Sam Ahtisari nije skrivao uverenje da se Finska mora odlučiti na taj korak kako bi jednom za svagda skinula sa sebe breme „finlandizacije" kao sinonima potčinjenosti svoje spoljne politike politici velike i moćne susedne sile uz podrazumevano nominalno očuvanje suvereniteta.

Po svojoj prirodi njena neutralnost nije bila dobrovoljna, već iznuđena. Kao država poražena u Drugom svetskom ratu, Finska je pod prinudom zaključila s tada moćnim Sovjetskim Savezom „Ugovor o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći" koji je po svom sadržaju bio tipskog i krajnje formalizovanog sadržaja, ali po svojoj suštini za nju sudbonosnog karaktera

Protivnici svrstavanja Finske uz NATO, prvenstveno političari iz redova socijaldemokrata, su kao razlog isticali realan strah od posledičnog pogoršanja odnosa s Rusijom.

Po svojoj prirodi njena neutralnost nije bila dobrovoljna, već iznuđena. Kao država poražena u Drugom svetskom ratu, Finska je pod prinudom zaključila s tada moćnim Sovjetskim Savezom „Ugovor o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći" koji je po svom sadržaju bio tipskog i krajnje formalizovanog sadržaja, ali po svojoj suštini za nju sudbonosnog karaktera.

Zahvaljujući njemu su stabilizovani odnosi između dve zemlje, ali je Finska platila ogromnu cenu. Na spoljnopolitičkom planu je u međunarodnim forumima glasala ili neutralno ili u skladu sa sovjetskim stavovima, morala je da plati odštetu sovjetskim građanima koji su se tokom rata nalazili u finskim logorima, konačno se odrekne Karelije, preda Sovjetskom Savezu oblast Petsama bogatu bakrom i niklom i proda neveliki prostor u Laplandiji.

Uz teške i nametnute uslove išle su i posebne note u kojima se Finska obavezala da će čuvati neutralnu poziciju i neće dozvoliti trećoj strani da iskoristi njenu teritoriju za napad na Sovjetski Savez.

Dublje finsko istorijsko iskustvo vezano za Rusiju i Sovjetski Savez nije bilo ni najmanje obojeno ružičastim tonovima. Prinudni ulazak u sastav Ruske imperije posle rusko-švedskog mira 1809, borba za autonomiju, otpor nametnutoj rusfikaciji i sticanje nezavisnosti na fonu revolucionarnog meteža i građanskog rata u Rusiji 1918. sudbinski su oslikali finsku percepciju Rusije i oblikovali „ruski strah" unutar finskog društva.

Finsko oklopno vozilo na NATO manevrima

Sovjetsko-finski rat (1939-1940) koji je doveo do sovjetskog izopštenja iz Društva naroda, ogolio nesposobnost Crvene armije, proslavio finsko oružje i doneo oreol žrtve i borca za pravednu stvar Finskoj je kao „nezavršen rat" paradoksalno predstavljao uvod u nesrećni finski angažman u Drugom svetskom ratu na strani Nemačke.

Iako poražena i ponižena, Finska je uspela da izbegne sovjetizaciju društva i nacionalne ekonomije i stvori moćnu industriju koja ju je uvekla u red najprosperitetnijih evropskih zemalja.

Svojim pristupanjem NATO-u Finska tom savezu donosi graničnu liniju prema Rusiji u dužini od oko 1.300 kilometara koja se kompaktno naslanja na postojeću rusko-norvešku granicu na krajnjem severu

Međutim, finska vlada i javnost su promptno prepoznale suštinu geopolitičkih promena izazvanih ratom u Ukrajini. Očigledno, shvativši sudbonosni dalekosežni karakter aktuelnih lomova, odlučili su da stanu u red za ubrzano članstvo u NATO.

Da li je u pitanju svrstavanje pod moćni NATO kišobran ili krupan zalog za budućnost koja sledi?

Mnogi zapadni analitičari su bili skloni verovanju da razloze u ekspresnog finskog približavanja NATO-u uz naslon na Švedsku s kojom deli stremljenja ka tom savezu predstavlja odraz straha od potencijalne opasnosti s istoka i potrebe za zaštitom, a da na drugoj strani vođstvo NATO u njenom pristupanju tom vojnom savezu vidi značajan potez u šahovskom gambitu koji trenutno igra s Kremljom i kojim će ga prinuditi na novo rastakanje svojih vojnih potencijala.

Svojim pristupanjem NATO-u Finska tom savezu donosi graničnu liniju prema Rusiji u dužini od oko 1.300 kilometara koja se kompaktno naslanja na postojeću rusko-norvešku granicu na krajnjem severu.

To otvara za Rusiju potencijalno novi front mogućeg odmeravanja snaga što podrazumeva zasigurno kontramere vezane za jačanje relativno skromnih ruskih kopnenih snaga na tom prostoru i dodatno naprezanje postojećih ruskih vojnih efektiva. Naime, samo deo 6. armije Zapadnog vojnog okruga je orjentisan ka Finskoj, dok su u širem smislu tu i jedinice kopnene komponente Severne flote okupljene u 14. armijski korpus.

Dolaskom NATO na rusko-finsku granicu su u perspektivi ugroženi najznačajniji efektivi Severne flote kao udarne grupacije ruskih pomorskih snaga, sačinjene uglavnom od većih brodova i podmornica na nuklearni pogon koji baziraju na relativno malom rastojanju od rusko-finske granice

Uz to, prema otvorenim izvorima, delovi svih tih kopnenih jedinica su već angažovani u operacijama na ukrajinskom tlu. S tim u vezi, sasvim logično deluje primećeno pomeranje dela ruskih raketnih jedinica prema pograničnom prostoru.

Dolaskom NATO na rusko-finsku granicu su u perspektivi ugroženi najznačajniji efektivi Severne flote kao udarne grupacije ruskih pomorskih snaga, sačinjene uglavnom od većih brodova i podmornica na nuklearni pogon koji baziraju na relativno malom rastojanju od rusko-finske granice.

Posredno bi bile ugrožene i baze raketnih jedinica strategijske namene, kao i baze strategijske avijacije. Retka naseljenost prostora, tlo obraslo gustom šumom, ispresecano rekama i jezerima i s malo putnih i železničkih komunikacija, dodatno bi zahtevalo veću opreznost u pograničnoj zoni.

Efektivnost i bezbednost ruske Baltičke flote koja je po svojoj prirodi „zatvorena" u Baltičkom moru i Finskom zalivu bi zasigurno bili dovedeni u pitanje. I na kraju, ali ne i na poslednjem mestu liste sada već realnih briga po rusku stranu bila bi bezbednost ruske severne prestonice Sankt Peterburga koji bi se našao na manje od 200 kilometara udaljenosti od linije razdvajanja Rusije i NATO saveza.

Sa svoje strane, Finska jeste decenijama izgrađivala svoju neutralnost, ali nije zapostavljala ni svoje oružane snage. Danas ona raspolaže modernom oružanom silom „naslonjenom" na moćnu domaću odbrambenu industriju.

Osnovnu snagu njene kopnene vojske čine jedna oklopna, 4 „lovačke" mehanizovane brigade, 6 rezervnih pešadijskih brigada, po jedan gardijski mehanizovani puk i puk namenjen za izvođenje specijalnih dejstava, jedan helikopterski bataljon, tri bataljona za vezu, 7 inžinjerijskih i jedan helikopterski bataljon.

Sa svoje strane, Finska jasnim pozicioniranjem u momentima teških geopolitičkih potresa osigurava svoje interese u događajima i procesima koji neminovno slede po završetku krize u Ukrajini. Paradoksalno, oružano intervenišući u Ukrajini u cilju njenog držanja van NATO struktura, Kremlj će dobiti NATO u predgrađu Sankt Petersburga

Savremeni tenkovi, oklopni transporteri i artiljerijska oruđa su nemačkog, američkog, ruskog, švedskog, južnoafričkog i finskog porekla. U vazduhoplovstvu dominiraju američki lovci F 18 i britanski laki jurišnici „Hoker Sidli Houk". Pomorske snage su namenjene prvenstveno za zaštitu obale i pored jedne brigade mornaričko-desantne pešadije imaju i 6 minopolagača, 8 raketnih čamaca, 13 minolovaca i veći broj desantnih, komandnih i pomoćnih brodova.

Tražeći moćnu NATO zaštitu Finska severno-atlantskom vojnom savezu nudi brojna preimućstva. Svojim geografskim položajem ona dovodi NATO na ruske granice i približava ranjivim tačkama ruskog odbrambenog sistema, jača severno krilo NATO-a snažnom i modernom armijom i primorava Rusiju da mu parira na širokom i nesigurnom prostoru.

Sa svoje strane, Finska jasnim pozicioniranjem u momentima teških geopolitičkih potresa osigurava svoje interese u događajima i procesima koji neminovno slede po završetku krize u Ukrajini. Paradoksalno, oružano intervenišući u Ukrajini u cilju njenog držanja van NATO struktura, Kremlj će dobiti NATO u predgrađu Sankt Petersburga.

(RTS)