Evropska unija i „Pax Americana“, ili o jednom savremenom lovu na veštice

Nakon što je pre dva meseca na nemačkom govornom području objavljena knjiga "Kraj igre", na njene autore Ulriku Gerot i Haukea Rica pokrenuta je prava hajka. Jer Gerot i Rec kažu i argumentuju da se Evropska unija nalazi u potpunoj regresiji, sa psihodinamikom ratnog huškanja koje podseća na onu iz 1914. godine. Za čitaoce OKO portala su izabrane dve velike teme koje ova knjiga pokreće: evropski mediji i američki planovi.

Samit Evropske političke zajednice u Pragu, 6. oktobra 2022.

Evropska unija je izdala sve što je izvorno planirala da bude i nameravala da postigne - (federalnu) političku uniju unutar sebe i (konfederalni) kooperativni mirovni poredak s Rusijom, pišu politikološkinja Ulrike Gerot i filosof Hauke Ric u zajedničkom eseju koji je izašao kao knjiga pod nazivom Endspiel Europa (Westend, oktobar 2022). Na srpskom bi to radi duha jezika verovatno trebalo permutovati u Evropa: Kraj igre. Smisao ostaje, optužba da se Evropska unija nalazi u potpunoj regresiji, „sa psihodinamikom ratnog huškanja koje podseća na 1914." U nemačkom akademskom i medijskom prostoru podignuta je hajka na dvoje autora. 

Praška defenestracija 1618: Protestanti su u Hradčanima sudili carskim guvernerima zbog kršenja ukaza o slobodi veroispovesti i bacili ih kroz prozor

EU-Evropa, nekadašnji mirovni projekat je u ratu, i to vrlo rado i u herojskom zanosu. Ko danas govori o miru u Evropi, ili traži pregovore s Rusijom, „taj brzo završi kao lumpenpacifist", kažu Gerot i Ric.

Biti lumpen 

Ulrike Gerot (Guerot, r. 1964) je doktor političkih nauka, aktuelno, verovatno ne još dugo, profesorka za evropsku politiku na Univerzitetu u Bonu. Napisala je brojne knjige sa evropskim fokusom, od novijih Sahrana Prosvetiteljstva? Novo kodiranje demokratije i slobode u uslovima digitalne neodgovornosti (Picus, 2020), i Šta je nacija? (Steidl, 2019). Gerot često piše u kooperaciji, ovog puta sa Hauke Ricom (Hauke Ritz, r. 1975) filosofom i publicistom koji se bavi temama istorije, kulture i geopolitike.   

Ulrike Gerot

Šta znači biti „lumpen", autori su osetili na vlastitoj koži, pogotovo Gerot kao poznatija i javno prisutnija. Ne tek od izlaska Kraja igre, već i ranije, jer je u medijskim nastupima rat u Ukrajini nazivala „američkim proxy/posredničkim ratom s Rusijom", u koji se EU slepo uključila „braneći  istorijski apsurdni teritorijalni integritet Ukrajine". Mnoge zgražava njen „lumpenpacifizam", recimo kad kaže da je mir uvek bolji od rata.

Lumpen je na nemačkom krpa, prenosno odrpanac, bednik, najveća sirotinja koja postoji. Internacionalnu prepoznatljivost reč je dobila kada su je Marks i Engels iskoristili za složenicu „lumpenproletarijat", koja označava najniže slojeve radničke klase, evropske nedodirive.

Autori u knjizi opisuju trenutnu surealnu atmosferu u EU, gde se huškači slave kao mirovnjaci s vizijama i snovima, a pacifisti vređaju kao moralno  kompromitovani ignoranti. 

Hauke Ric i knjiga "Kraj igre"

Anti-Volter: „Gospođo, ne delim Vaše mišljenje, ali sam spreman da umrem ne bih li Vam oduzeo pravo da ga izrazite"

Studentska udruženja su već tražila raskidanje ugovora s Ulrike Gerot. Bonski univerzitet se u promptnoj reakciji ogradio od svoje profesorke. Istina, nije je prozvao direktno imenom, ali su tu prazninu odmah popunili svi veliki i regionalni mediji. Frankfurter alegamajne cajtung, na primer: „Bonski univerzitet je izrazio solidarnost s Ukrajinom i opomenuo Gerot da se drži naučnih standarda i ne iznosi neproverene činjenice". Di Velt: „Ulrike Gerot šteti ugledu svog univerziteta". S ove strane, u Austriji ona je „Putinov trol". Putinova trolica? Putinova trola? Ovo poslednje čak i ne zvuči loše, barem jezički.  

Priznata akademska zajednica je jedinstvena u osudi knjige. Argument je - to je loša nauka. Filip Ter (Philipp Ther), specijalista za istočnoevropsku istoriju, optužio je Gerot da je za temu nekompetentna, jer ne zna ruski i ukrajinski, nikad se nije bavila NATO-om i ne zna šta govori. Filosof morala Tim Hening sa Univerziteta u Majncu smatra da Gerot formalno-logički ispravno misli, ali na osnovu pogrešnih podataka, kao srednjevekovna sholastika.

Bonski istoričar Martin Aust, kao i Ter specijalista za istočnu Evropu, bio je još grublji. Kraj igre je po njemu eklatantno kršenje naučnog etosa. Aust je optužio Gerotovu da se zaplela u teorije zavere i hrani antiameričke predrasude, da kao Hitler nekad odriče Ukrajincima pravo na samoodređenje, i još na sve to koristi izvore bez naučne težine, novine, internet i slično. Jezički, knjiga podseća „na propagandne političke govore kakvi se drže na pijacama i pod pivskim šatorima".

Antisovjetski partijski plakati u SR Nemačkoj 1950-ih godina

Ono što je osnovno za svaki dalji razgovor o Kraju igre: niko od priznatih ne razgovara o tezama iz knjige, već je u startu čitavu proglašava pseudo-naukom dvoje šarlatana. „Priznati" su danas na evropskim javnim scenama samo oni za koje je radikalno presecanje svih veza za Rusijom herojski momenat Evropske unije, zvezdani trenutak njenog moralnog poslanja na zemlji. Na desnim i levim rubovima političkog spektra knjiga je hit, što opet ne pomaže puno njenoj široj recepciji.   

Sramotna knjiga, ili sramotna stvarnost?

Knjiga se ne kritikuje, već difamira. O njoj se ne razgovara ozbiljno, da li daje uvide u materiju, otkriva sakriveno, opisuje novu ili staru napuštenu perspektivu, da li dobacuje do stvarnosti ili pada ispod dinamike trenutka. Ništa od toga. Priznata javnost u nemačkom govornom prostoru se prema Kraju igre ponaša po narodnoj poslovici da „dobar konj ima sto mana, a loš samo jednu". U paraleli, taj esej bi bio „loš konj", što onda svima uzima teret s leđa da uđu u raspravu o njegovim tezama.

Struktura knjige je hronološka. Nakon uvertire o 1989-toj kao vrhuncu evropske političke vizije, slede tri poglavlja o tri decenije postepene EU propasti. Ako je reč propast teška, a za mene kao ubeđenu Evropejku jeste, onda tri decenije EU sumraka do trenutnog mraka.

Mstislav Rostropovič ispred Berlinskog zida 11. novembra 1989.

Epilog knjige je soba puna svetla, sa nizom ako/kad bi uslova prisilnog optimizma, tako da se na njemu ne treba previše zadržavati. Bilo bi lepo, ali glavni trendovi svakako ne idu na tu stranu.    

Za čitaoce RTS-a su izabrane dve velike teme koje se protežu kroz strukturu knjige od početka do kraja, EU mediji i SAD planovi. Ova recenzija je tako i koncipirana, u dva dela. U prvom će se crpiti iz poglavlja koja opisuju medijsku kampanju za prihvatanje, odomaćivanje i negovanje rata u svesti i džepu Evropljana, u drugom iz onih gde se dokumentuje totalno utapanje EU u geopolitičke planove SAD i NATO.

„Ratovi počinju u medijima"

Medijsko-informativni rat treba zamisliti kao negativnu reklamu, kažu autori (str. 92-101): „Kada se planira reklamna kampanja za uvođenje nekog produkta na tržište, zabranjeno je ocrnjivati konkurentske proizvode. Ali, kad vojske primenjuju metode informativnog rata, to je druga stvar. Kad se u civilnom svetu uvodi novi produkt, naprave se studije o navikama konzumenata, potrebama, očekivanjima i strahovima ciljne grupe. Ako je ciljna grupa jedna određena generacija, čak se uvažavaju mladalačka sećanja. Kod razvijanja imena marke pazi se na asocijacije koje ono budi. Svaki pojam koji se pojavi u reklami je tačno ukalkulisan.  Osobe koje se pojave u video-klipu, okolina u kojoj nastupaju, izabrani su tako da ciljnu grupu dosegnu ispod nivoa svesti. Iste tehnike se koriste i u medijsko-informativnim ratovima, sa razlikom da se tu ne prenosi pozitivan stav o jednom produktu, već širi negativna slika o nekoj neprijateljskoj zemlji. Da SAD već nekoliko decenija vode informativni rat protiv Rusije, može se lako pokazati na nizu članaka. Obama se time kasnije čak i hvalio kad je (2014) rekao: 'Naša sposobnost da formiramo svetsko mišljenje je pomogla  da totalno izolujemo Rusiju'."

DŽo Bajden i Vladimir Putin u Ženevi 16. juna 2022.

Vizija evropskih vođa iz 1989. polazila je od dva integrativna momenta, političke unije evropskih država i kooperativnog mirovnog poretka sa Rusijom; prvo u federalnoj, drugo u konfederalnoj formi. Čak i ako se zanemari snažan normativni ton Gerotove o tome koliko su EU-federacija i „evropska kuća od Lisabona do Vladivostoka" bili realni ciljevi (a 1989. jesu!), ostaje njena konstatacija da je današnja EU „fantom te planirane Evrope", njena bleda senka.

Već decenijama u nemačkim i austrijskim medijima praktično nema pozitivnog teksta o Rusiji, kažu autori. Daleko od toga da Gerot i Ric aboliraju Rusiju od njenih demokratskih, političkih i ostalih nedostataka, ali ovde se ne radi o tome. I inače je teško jednu zemlju koja i po vlastitoj definiciji nije liberalna demokratija, niti (većinski) želi da bude, kritikovati tako da joj se zamera da nije liberalna demokratija. Nije i gotovo, spoljni faktori je neće promeniti, naprotiv, samo primorati da se sama „iseli" iz svog evropskog identiteta, što se i dogodilo.

Frejmovanje stvarnosti

Knjiga je po kritičarima „nenaučna" zbog tipa rečenica kao što je na primer ova: „Kad bi na Zapadu postojao samo minimum predstave o tome koliko su svi ti izveštaji o Rusiji jednostrani (misli se na Skripalja, Navaljnog, mešanje Rusije u američke izbore, rušenje MH17 iznad Ukrajine, prim. V.K.), to jest kako su od zainteresovane strane uokvireni (framed) - verovatno bi Zapad i njegovi mediji bili ti koji bi morali da se opravdavaju, ne Rusi."

Malezijski aktivisti na protestu u Kuala Lumpuru zbog obaranja aviona MH17 nad Ukrajinom, 22. jul 2014.

Pregruba konstatacija? Zvuči tako. Nije međutim potrebno ni pet minuta prelistavanja štampe da bi se ona potvrdila. Na primer, nasumice otvorene austrijske novine ove subote, Di Prese 10. decembra, sa intervjuom litvanskog ministra diplomatije Gabrijelijusa Landsbergisa. On govori „o nepredvidljivoj Moskvi, o svom snu o nekoj vrsti OEBS-a bez Rusije, i o tome zašto veruje da je koncept neutralnosti zastareo".

Ako se to sve ne uvaži, ako se ne shvati da je Moskva nepredvidiva kao Ivan Bezdomni, ako se Rusija ne istera iz OEBS-a (već jeste u prvom koraku), ako se neutralnost ne napusti (već jeste, uglavnom), „onda počinje jedno jako mračno poglavlje" upozorava Landsbergis, što je i naslov čitavog intervjua.  

Političari se često optužuju da su bez vizije. Landsbergis naprotiv ima viziju, ima čežnju, da napravi novu Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju bez Rusije. Inače, ako mu se taj san ne ostvari „počinje jedno jako mračno poglavlje" za Evropu. U poređenju sa ovim trenutnim, koje puca od pozitivnosti.

Da se vratimo na „nenaučnu", jer nedokumentovanu, konstataciju iz knjige o filovanim, zasoljenim, jednostranim i maliciozno komentarisanim izveštajima EU medija o Rusiji: da novinar koji je radio intervju sa litvanskim ministrom (ne)diplomatije ima trunku predstave o tome šta je to što Landsbergis „sanja" (ekstrakcija zemlje od 150 miliona iz bezbednosne arhitekture kontinenta), izvinio bi se na kraju da je tako nevine duše sudelovao u fizičkom  izbacivanju Rusije iz njene evropske kuće.

Je li tu na delu koncept propagandne mašinerije Drugog svetskog rata?

Naša misija je sveta

U stvari ne, kažu autori knjige. Na delu je jedna još starija kulturno-medijska mustra, ona iz vremena Prvog svetskog rata.

Njene principe je prvi put formulisao engleski pacifista Artur Ponsonbi (Arthur Ponsonby) u knjizi Laž u ratu (Falsehood in Wartime, 1928). I oni koji je nisu čitali, znaju za bar jedan citat odatle, onaj da je „istina prva žrtva rata". Ponsonbijevih „10 tačaka ratne propagande" je preuzela i u savremenosti obradila belgijska istoričarka An Moreli (Anne Morelli) u delu Principi ratne propagande iz 2001.

Gebels je premoderan za ovo što nam se trenutno događa, sad u medijima očito deluje taj stariji koncept: 

1. MI nismo hteli rat; 2. Odgovorna je suprotna strana; 3. Protivnički vođa je biće iz pakla; 4. MI se borimo za dobru stvar; 5. Suprotna strana koristi nedozvoljeno oružje; 6. ONI nameno čini ratne zločine, MI samo slučajno; 7. NAŠI gubici su mali, neprijateljski ogromni; 8. Umetnici i intelektualci su uz NAS; 9. NAŠA misija je sveta; 10. Ko sumnja u NAŠE medijske izveštaje, taj je izdajica.

Ana Moreli i njena knjiga "Principi ratne propagande"

Ko misli da se iza „sna" o OEBS-u bez Rusa krije rasni princip zasoljen atlantskom strategijom, taj je izdajica.     

Gerot/Ric: „Kao da je Evropa odlučila da još jednom ponovi sve elemente ratne propagande koje je zapisala Morelijeva. Gde god se pogleda hiperaktivno zauzimanje strane za Ukrajinu, potpuna demonizacija protivnika, redukovanje neprijatelja na jednu osobu (Putin), potpuno odsustvo kontekstualizacije, jasna podela na dobro i zlo, uvređeno odbijanje svake odgovornosti, moral umesto geostrategije, mi samo branimo jedan plemeniti cilj i nemamo nikakve interese, jedino neprijatelj čini ratne zločine, dok su naše greške slučajne, ko sumnja, taj je izdajica."

Medijska praksa tridesetogodišnjeg rata

Dilema da li se u Evropi aktuelno manipuliše po medijskom konceptu iz Prvog ili Drugog svetskog rata je nepotrebna. Period od 1914-1945 je moguće posmatrati kao JEDAN rat iz dva dela sa nemirnim intermecom između. Neki istoričari to i čine u javnim nastupima, makar samo zato što ta fraza zvuči istorijski prepoznatljivo, direktna referenca na pravi Tridesetogodišnji rat u Evropi 1618 - 1648.

Matijas Laurenc Gref: "Topografija 17. veka" (2017)

Za one koji preferiraju pouke Drugog svetskog rata, autori koriste odlomak iz knjige Štefana Cvajga Jučerašnji svet (1942). To je istovremeno i moto koji otvara Kraj igre:

„Prepoznao sam neprijatelja protiv koga imam da se borim - lažno junaštvo, koje u prve linije, u patnju i u smrt šalje radije druge, jeftini optimizam nesavesnih filozofa, kako političkih tako i vojnih, koji beskrupuloznim obećanjima pobede produžuju klanje, a iza svih njih hor što su ga sebi najmili, sve one „slovotvorce rata", kako ih je žigosao Verfel u svojoj lepoj pesmi. Ko izrazi neku sumnju, taj ih ometa u njihovom patriotskom pazaru, ko opominje, tome se rugaju kao zloguku, ko se bori protiv rata, u kome oni sami ne podnose opšte patnje, toga žigošu kao izdajnika. Uvek je to, kroz vekove, isto večito krdo koje obazrive ljude naziva kukavicama, čovečne slabićima, da bi zatim ono samo, u času katastrofe koju je lakomisleno prizivalo, ostalo bespomoćno."

Štefan i Lota Cvajg u Brazilu, januara 1942.

Za one koji međutim preferiraju pouke Prvog svetskog rata, tu su stihovi Franca Verfela iz pesme koju spominje Cvajg, „Wortemacher des Krieges" (1914), „slovotvorci rata", kako prevodi Aleksandar Tišma, u slobodnijem prevodu „semantičari rata", premda ima i drugih mogućnosti: verbalisti, zagovornici, sanjači rata. Ratni vizionari!

Verfel, 1914:

„Glupost se iznajmila nasilju,
Zveri je dopušteno da mrzi, zato peva.
Laž već tako smrdi, da je prekrila miris krvi
(...)
Uvek ista pesma! Oni bez krivice moraju da iskrvare unapred,
Čekajući da drskost u znoju lica svog proizvede smisao umiranja.
Dok ne zagrme sudske trube,
Očajanje je čovekova jedina imovina."

Da se razumemo, i Cvajg i Verfel su mislili na medije svog vremena, tamo gde se „glupost iznajmila nasilju". Bez raspredanja teze da propagandisti ni onda nisu bili glupi, danas bi se reklo „pamet se iznajmila nasilju". Za to nema direktnog citata u Kraju igre, osim implicitnog zaključka da sad pametni evropski mediji i novinari u znoju lica svog proizvode smisao umiranja. 

Za koga, o tome u knjizi nema sumnje - za SAD, zemlju koja je od 1989. prošla transformaciju od liberalnog svetionika do zlonamernog hegemona.     

(nastaviće se)

(RTS)