Evropa nije donela nikakvo rešenje Grčkoj

(Fajnenšel tajms 28.3.2010)

Još jedan samit “na oštrici brijača“ u Briselu, ješ jedan dogovor postignut u poznim noćnim satima, posle čega je usledilo samozadovoljno poziranje vođa EU: u četvrtak noću ,taj “dogovor o kriznom finansiranju Grčke“ činio se značajnim. Ali, zatim ste se probudili u petak ujutro, ispitali njegove detalje i shvatili da se on sastoji uglavnom od  dima i ogledalaca. Uspeli su da vas za trenutak zalude.

Onaj njegov aspekt koji me je najviše čudio, bila je najava da će ta pomoć biti data u obliku zajma pod uslovima tržišnih kamatnih stopa. To bi onda svakako trebalo da znači da finansijsko tržište nije voljno da Grčkoj pozajmljuje novac po tržišnim kamatnim stopama?  Ovo je apsurdna pretpostavka.

Ustvari, teško je čak i zamisliti hipotetički scenario po kome bi EU isplatila tu hitnu pomoć. To bi značilo da je Grčkoj onemogućen pristup tržištu kapitala, a u takvoj situaciji je teško zamisliti da bi neki zajam od EU – i to još po  neprihvatljivo visokim kamatnim stopama mogao da reši bilo koji od problema.

Sudeći po nekim komentarima iz Grčke, čini mi se da postoji “sjajna ideja“ da se, koristeći ono obećanje o kriznom fondu kao psihološku podršku u odnosu na finansijska tržišta, nekako provuku bez pomoći. To je opasan pokušaj podvale koji će im se osvetiti, možda ne odmah, ali svakako kasnije. Nije zato nikakvo iznenađenje da je agencija za ocenu boniteta Standard i Pur (Standard & Poor’s) zaključila da na kategoriju ocene grčkog državnog duga taj dogovor [sa EU] neće imati nikakvo dejstvo.

Grčki problem nije samo u tome da nemaju pristupa kapitalu – to u celoj ovoj krizi nije ni bio problem – nego je problem u visini kamatnih stopa koje ona mora plaćati za svoja dugovanja; uzimajući u obzir očekivanu putanju razvoja njene ekonomije, one su suviše visoke. Grčka vlada je nedavno najavila mere štednje koje imaju za cilj da za 4% smanje debalans njenog deficita u odnosu na BNP. To će za rezultat imati duboku i verovatno dugotrajnu recesiju. Kada neka zemlja prihvati mere štednje takvog obima, potrebno je ipak imati i neki oblik olakšice – jednostavno da bi se izdržalo do kraja recesije. Do toga bi se, normalno, moglo doći ili pomoću devalvacije, ili pomoću uzimanja zajmova sa niskim kamatnim stopama, ili još bolje – pomoću i jednog i drugog. Grčka neće imati nijedno od toga.

Pod takvim okolnostima, može se dospeti do one tačke kada bi vlada Grčke došla do zaključka da je bankrot naijsplativija finansijska opcija – posebno stoga što 70% grčkog duga drže stranci. Ako su pametni, Grci će prvo uzeti pare od EU, pa zatim bankrotirati. U svakom slučaju, bankrot  im je bolja sigurnosna mreža za pad,  nego onaj krizni kredit. Oni investitori koji ulažu u obveznice treba itekako da budu svesni toga.

Taj [briselski] dogovor, i način na koji je bio postignut izaziva mnoga pitanja o načinu rukovođenja evrozonom, kao i o tome koliko su njeni politički rukovodioci zaista spremni da je na duge staze održavaju. Kako je zapazila francuski ekonom Agnes Benasi-Kere (Agnès Bénassy-Quéré), kombinacija toga da ih [Grke] finansijski ne spasavaju, da nema bankrota, ni povećanja mase novca preko EU zajmova (debt monetisation) je logički nekonzistentna. Otud  je i potrebno imati uslovljeni sistem odlučivanja. Taj fundamentalni konflikt ne može biti rešen paketom zajmova pod tržišnim uslovima za koji pravo veta ima 16 premijera ili šefova država. Grci bi dobro učinili da se obezbede da im ne zavrnu slavinu nedelju dana pred sledeće izbore u Nemačkoj.

EU do ovakog rešenja nije došla zbog toga što iko veruje da da bi to bio idealni mehanizam za razrešavanje krize, nego zbog toga što je to bio zgodan i sebičan kompromis između dvaju suprotstavljenih stavova.

Za nemačkog kancelara, Angelu Merkel, najvažnije je bilo da se osigura striktno pridržavanje pravila “nema vađenja iz bule“, kao  i  veta oko isplate krizne pomoći. Berlin ne želi da plati ni jedan cent. Za Evropsku Centralnu banku (ECB),  bilo je  najvažnije da se umanji uloga MMF-a. Razlog njenom opiranju je bio da bi to MMF-u dalo neželjen uticaj na ekonomsku politiku evrozone, a i što bi to moglo da ugrozi nezavisnost ECB. Jedini logični put da se zadovolje oba stava bio je da se smućka tako dovitljiv mehanizam sa tolikim ograničenjima, da nije verovatno da će ikada biti primenjen.

Ovaj dogovor ne rešava preobleme Grčke, a ni bilo koje države koja je u nevolji. Ali, on rešava probleme g-đe Merkel, a unekoliko i probleme ECB. Ni u jednom trenutku tokom tog samita vođe EU nisu čak ni pomišljale o razrešenju dvostruke pretnje koja visi nad budućnošću evrozone: nepostojanju efikasnog sistema odlučivanja, kao i problemu unutrašnje neravnoteže u evrozoni.

U međuvremenu, postavljamo ona ista neugodna pitanja kao i prošle nedelje. Da li je grčki plan štednje realan? Da li će Grčka biti u stanju da se izvuče? Šta će se desiti ako i Portugalija zapadne u probleme? A tek Španija? A, šta je Italijom? Da li postoji rokovnik za regulisanje sadašnjih debalansa računa? Da li će Nemačka ikada prihvatiti ikakvu odgovornost za koheziju evrozone – osim što očekuje ostale da se slože i priđu Nemačkoj? Sva ova pitanja još uvek ostaju  bez ogdogovora.

Moram priznati da su pozni noćni sastanci, dramatične najave nekog sporazuma i konferencije za štampu evropskih vođa vrlo efektivna oruđa za izazivanje utiska u spoljašnjem svetu. G-đa Merkel je posebno ubedljiv političar. Ali, politika dima i ogledalaca ne može stalno zaludeti sve ljude. Ovo neće izaći na dobro.

(Prevod sa engleskog Vasilije Kleftakis)