Evropa će propasti u 2016. godini

Leo Makinstri

Odgovor Brisela na strategiju Dejvida Kamerona da se ponovo pregovara o odnosima Britanije i Evropske unije odlikuje se arogantnošću, tvrdoglavošću i samozadovoljstvom. Uoči britanskog referenduma o članstvu u EU koji mora da se održi do kraja 2017. godine, britanski premijer je zatražio samo skroman paket reformi. Ipak, lideri EU su odlučno odbili da taj paket prihvate kao osnov za bilo šta. Čak i minimalno zadiranje u socijalna prava migranata bilo je dovoljno da predlog bude grubo odbijen.

Taj prkosni stav vidimo kao izraz uzvišenosti vere u evropski projekt. Britanski predlozi za izmene odgurnuti su jer ništa nije dozvoljeno što bi osporilo platformu „Sve bliže uniji[1]“. Prema dogmatskom načinu mišljenja vladajuće Evropske elite konačni trijuf savezne superdržave je neminovan.

Takva raspoloženost za samozadovoljstvo samopouzdanjem je grubo i na pogrešnom je mestu. Iako je Kameronov predlog uistinu bio suviše skroman da bi bio odbačen kao besmislen za razmatranje, realnost je takva da je Evropska unija ta koja je u očajnoj nevolji. Tvroci Evropske unije obećali su da će doneti mir i prosperitet. Međutim, svojim grandioznim budalaštinama, samo su doveli do zaduženosti, očajanja i raspada.

Nema Evropska unija nikakvog demokratskog legitimiteta, a to znači da njen kraj može nastupiti pre nego što su zamislili političari. Nije li režim aparthejda u Južnoafričkoj republici dramatično i nenadano srušen ranih devedesetih godina, baš kao što se dogodilo i s komunističkim vladama u Rusiji i istočnoj Evropi krajem osamdesetih godina?

Evropsko pitanje: Britanci će tokom 2016. godine razmatrati pitanje hoće li biti „bregzita“

Godina 2016. može biti godina razlaza EU, što može učiniti nebitnim britanski referendum. Jedno je sigurno: Ekonomija igra glavnu ulogu u svakom procesu propasti. Bez obzira na beskrajni propagandni otpimizam Brisela i rast fiskalne kontrole iz centra ovog grada, nisu nestale teškoće s evrom. Rast je i dalje anemičan, samo 0,3% zadnjeg kvartala protekle godine, a redovi nezaposlenih kojima se distribuira vladina pomoć[2] jednako su otegnuti kao što su bili. Kao „čudo“ u evrozoni i dalje stoji španska stopa nezaposlenosti jednako postižući  23%, a u Grčkoj čak i preko 25%.

Evropska unija ne može da reši ovu nemilosrdnu ekonomsku krizu pošto je ona samo deo problema. Njena jedinstvena valuta nikad nije počivala na stvarnoj ekonomskoj inicijativi. Naprotiv, ona je politički instrument dalje federalizacije. Uterivanje silom u zajedništvo takvih ekonomija kao što su Nemačka i Grčka oduvek je bilo osuđeno na oončanje zaduženošću i paralizom.

Do sada su političke posledice ove ekonomske propasti uglavnom bile ograničene na Italiju i Grčku, gde je bes zbog „bejlauta[3]“ Evropske unije doveo do nasilja i ekstremizma. Grčka vlada je upravo uvaljena u novu krizu čim je njihov radikalni premijer Aleksis Cipras počeo da se bori vođen teškim zadatkom da pokuša reformu u državi s nemogućim penzionim sistemom.

Međutim, politika „fejlauta[4]“ iz evrozone mogla bi mogla postati daleko šira, proširujući konfliktni prostor. Posle oktobarskih izbora Portugalom upravlja manjinska socijalistička vlada s podrškom levog bloka, pokreta koji zahteva masovnu građansku neposluštnost protiv politike štednje. U tom bloku je i Portugalska komunistička partija koja se nalazi na ustaljenoj marksističkoj, a to znači antikapitalističkj liniji. Nakon nedavnih opštih izbora, istim smerom pošla je i Španija.

Predstojeće sudare unutar ekonomske politike pratiće migracine katastrofe koje sobom nose pretnju da pocepaju socijalnu strukturu Evrope. Umesto da brani evropsku civilizaciju, Evropska unija je sredstvo uništavanja našeg nasleđa i identiteta zahvaljujući svojoj opsesiji otvorenim granicama i kulturnom raznolikošću.

Neposredno uoči Božića objavljeno je da je tokom 2015. godine preko milion migranata dospelo u Evropu na neregularan način, a skoro svi su pristigli s istoka Mediterana. Njihov i onako neodrživi priliv samo će rasti tokom 2016. godine. Ruganje patriotizmu,  ismevanje koncepta nacionalnog suvereniteta i fetišizovanje slobode kretanja dovelo je do toga da Evropska unija ništa ne može da učini kako bi preokrenula ovo stanje.

Sigurno je da će se produbiti razočaranje u Evropsku uniju, što se već ogleda u žestokoj anti-imigraciji i pokretima protiv Evropske unije poput francuskog Nacionalnog fronta, holandske Stranke slobode i švedskih Demokrata. Međutim, bes može da se pretvori i u otvorene pobune tokom 2016. godine ako migrantska kriza dovede do niza islamističkih terorističkih napada. ISIL otvoreno hvali slanje džihadista u Evropu kroz porozne granice Evropske unije, a jedan libanski ministar je tvrdio da je od 50 sirijskih izbeglica jedan verovatno ISIL-ov terorista.

Ako se dogodi najgore, sva retorika Evropske unije o miru i jedinstvu zvučaće upadljivo šuplje. Veoma je lako zamisliti kako će se masovni sukupovi podrške žrtvama terorizma preobratiti u demonstracije protiv Brisela, a evrokrate će tada biti uplašene i zbunjene baš kao Nikolae Čaušesku kad se suočio s neprijateljski nastrojenom publikom u Bukureštu 1989. godine, neposredno pre nego štoje njegov režim propao.

Ulični pokolj mogao bi biti konačni simbol njihovog neuspeha i katalizator njihove propasti.

Autor je engleski sportski i politički novinar. Dugo je bio lokalni poslanik laburista u Islingtonu. Ipak, oštro se suprotstavio laburističkoj političarki Herijet Harman zbog „feminističkog fašizma“. Nakon razlaza sa šefom poslaničkog kluba laburista Dagom Hendersonom 1994. g. prestao je da podržava laburiste. U savremeno doba često se bavi problemom imigracije i najčešće piše za Daily Express kao kolumnista

Izvornik teksta:The Telegraph

Prevod s engleskog: Dušan Kovačev  

[4] Autorov kalambur. Nakon što je pomenuo bailout, govori o istupanju iz EU koje kao su protnosti bejlautu - failout.