Европа ће пропасти у 2016. години

Лео Макинстри

Одговор Брисела на стратегију Дејвида Камерона да се поново преговара о односима Британије и Европске уније одликује се арогантношћу, тврдоглавошћу и самозадовољством. Уочи британског референдума о чланству у ЕУ који мора да се одржи до краја 2017. године, британски премијер је затражио само скроман пакет реформи. Ипак, лидери ЕУ су одлучно одбили да тај пакет прихвате као основ за било шта. Чак и минимално задирање у социјална права миграната било је довољно да предлог буде грубо одбијен.

Тај пркосни став видимо као израз узвишености вере у европски пројект. Британски предлози за измене одгурнути су јер ништа није дозвољено што би оспорило платформу „Све ближе унији[1]“. Према догматском начину мишљења владајуће Европске елите коначни тријуф савезне супердржаве је неминован.

Таква расположеност за самозадовољство самопоуздањем је грубо и на погрешном је месту. Иако је Камеронов предлог уистину био сувише скроман да би био одбачен као бесмислен за разматрање, реалност је таква да је Европска унија та која је у очајној невољи. Твроци Европске уније обећали су да ће донети мир и просперитет. Међутим, својим грандиозним будалаштинама, само су довели до задужености, очајања и распада.

Нема Европска унија никаквог демократског легитимитета, а то значи да њен крај може наступити пре него што су замислили политичари. Није ли режим апартхејда у Јужноафричкој републици драматично и ненадано срушен раних деведесетих година, баш као што се догодило и с комунистичким владама у Русији и источној Европи крајем осамдесетих година?

Европско питање: Британци ће током 2016. године разматрати питање хоће ли бити „брегзита“

Година 2016. може бити година разлаза ЕУ, што може учинити небитним британски референдум. Једно је сигурно: Економија игра главну улогу у сваком процесу пропасти. Без обзира на бескрајни пропагандни отпимизам Брисела и раст фискалне контроле из центра овог града, нису нестале тешкоће с евром. Раст је и даље анемичан, само 0,3% задњег квартала протекле године, а редови незапослених којима се дистрибуира владина помоћ[2] једнако су отегнути као што су били. Као „чудо“ у еврозони и даље стоји шпанска стопа незапослености једнако постижући  23%, а у Грчкој чак и преко 25%.

Европска унија не може да реши ову немилосрдну економску кризу пошто је она само део проблема. Њена јединствена валута никад није почивала на стварној економској иницијативи. Напротив, она је политички инструмент даље федерализације. Утеривање силом у заједништво таквих економија као што су Немачка и Грчка одувек је било осуђено на оончање задуженошћу и парализом.

До сада су политичке последице ове економске пропасти углавном биле ограничене на Италију и Грчку, где је бес због „бејлаута[3]“ Европске уније довео до насиља и екстремизма. Грчка влада је управо уваљена у нову кризу чим је њихов радикални премијер Алексис Ципрас почео да се бори вођен тешким задатком да покуша реформу у држави с немогућим пензионим системом.

Међутим, политика „фејлаута[4]“ из еврозоне могла би могла постати далеко шира, проширујући конфликтни простор. После октобарских избора Португалом управља мањинска социјалистичка влада с подршком левог блока, покрета који захтева масовну грађанску непослуштност против политике штедње. У том блоку је и Португалска комунистичка партија која се налази на устаљеној марксистичкој, а то значи антикапиталистичкј линији. Након недавних општих избора, истим смером пошла је и Шпанија.

Предстојеће сударе унутар економске политике пратиће миграцине катастрофе које собом носе претњу да поцепају социјалну структуру Европе. Уместо да брани европску цивилизацију, Европска унија је средство уништавања нашег наслеђа и идентитета захваљујући својој опсесији отвореним границама и културном разноликошћу.

Непосредно уочи Божића објављено је да је током 2015. године преко милион миграната доспело у Европу на нерегуларан начин, а скоро сви су пристигли с истока Медитерана. Њихов и онако неодрживи прилив само ће расти током 2016. године. Ругање патриотизму,  исмевање концепта националног суверенитета и фетишизовање слободе кретања довело је до тога да Европска унија ништа не може да учини како би преокренула ово стање.

Сигурно је да ће се продубити разочарање у Европску унију, што се већ огледа у жестокој анти-имиграцији и покретима против Европске уније попут француског Националног фронта, холандске Странке слободе и шведских Демократа. Међутим, бес може да се претвори и у отворене побуне током 2016. године ако мигрантска криза доведе до низа исламистичких терористичких напада. ИСИЛ отворено хвали слање џихадиста у Европу кроз порозне границе Европске уније, а један либански министар је тврдио да је од 50 сиријских избеглица један вероватно ИСИЛ-ов терориста.

Ако се догоди најгоре, сва реторика Европске уније о миру и јединству звучаће упадљиво шупље. Веома је лако замислити како ће се масовни сукупови подршке жртвама тероризма преобратити у демонстрације против Брисела, а еврократе ће тада бити уплашене и збуњене баш као Николае Чаушеску кад се суочио с непријатељски настројеном публиком у Букурешту 1989. године, непосредно пре него штоје његов режим пропао.

Улични покољ могао би бити коначни симбол њиховог неуспеха и катализатор њихове пропасти.

Аутор је енглески спортски и политички новинар. Дуго је био локални посланик лабуриста у Ислингтону. Ипак, оштро се супротставио лабуристичкој политичарки Херијет Харман због „феминистичког фашизма“. Након разлаза са шефом посланичког клуба лабуриста Дагом Хендерсоном 1994. г. престао је да подржава лабуристе. У савремено доба често се бави проблемом имиграције и најчешће пише за Daily Express као колумниста

Изворник текста:The Telegraph

Превод с енглеског: Душан Ковачев  

[4] Ауторов каламбур. Након што је поменуо bailout, говори о иступању из ЕУ које као су протности бејлауту - failout.