Савремени свет | |||
Ердоганизам и "ердоганизација" Републике Турске |
уторак, 04. август 2020. | |
Недавна одлука Државног савјета Турске, који је према члану 155. турског Устава врховни управни суд Турске, да наметне статус џамије Аја Софији представља једну од посљедица вишегодишње аутократизације турског друштва и државе. И то у континуитету, од марта 2003. до августа 2014. године, у ком времену је Реџеп Тајип Ердоган у три мандата био премијер Турске, да би полагањем заклетве 28. августа 2014. године постао и предсједник Републике Турске. Та појава, која својим утицајем превазилази границе турске државе, у политикологији се означава термином ердоганизам. У њеној основи је брижљиво грађени култ личности, чијој исламском религијом инспирисаној идеологији се подређује све, па и уставно уређење Турске, као и одлуке судова. У наредним редовима најприје ћу приказати суштинске детаље процеса ердоганизовања Устава Републике Турске из 1982. године, што је само једна у низу потврда искуствене спознаје да држава није само правна организација, већ је она прије свега политичка организација која, како је својевремено исправно запазио академик Радомир Лукић, “не постоји ради остварења (стварања и примене) права, него право постоји да би држава помоћу њега могла да врши своју политичку функцију”. Наредни подужи списак уставних надлежности предсједника Турске од важности је не само да би се увидјело како је Ердоган претворен у централну уставну институцију, већ и зашто је недавно Врховни управни суд Турске одлучио да Аја Софија од музеја који је под заштитом УНЕСКО-а буде претворена у џамију. Уставна ревизија До уставне ревизије 2017. године организација и односи између централних државних власти у Турској према Уставу из 1982. године почивали су на парламентарном систему. То између осталог значи да је постојала Влада Турске, на челу са премијером који је, као и министри, морао добити повјерење турског парламента. Премијер је, сагласно члану 111. Устава, у току мандата, независно од предсједника Турске, могао тражити од турског парламента гласање о повјерењу влади. То је својствено парламентарном систему власти, чему влада прибјегава када жели добити подршку за своју политику. Према члану 115. Устава Турске из 1982. године Влада Турске је била надлежна за доношење уредби за извршење закона. Међутим, уставном ревизијом из априла 2017. године умјесто парламентарног система у Турској је уведен предсједнички систем власти, што је значило нестанак Владе Турске. Цијело поглавље Устава Турске које је било посвећено Влади (чл. 109 – 115) једноставно је брисано из Устава, те је цјелокупна извршна власт пренесена на предсједника Републике, то јест у руке Реџепа Тајипа Ердогана. Чланом 104. став 2. Устава предсједнику Републике је повјерено да обезбјеђује примјену устава те редовно и усклађено функционисање државних органа, без ближег одређивања шта то практично значи, што отвара простор за различите интервенције предсједника у уставноправни живот Турске, под изговором да се тиме обезбјеђује примјена устава. Он, а не парламент или бирачи на изборима, именује и разрјешава свог замјеника и све министре, који искључиво њему одговарају за свој рад. Он ратификује међународне уговоре, предлаже измјену Устава, одређује политику националне безбједности и предузима одговарајуће мјере с тим у вези, те одлучује о употреби турских оружаних снага. Свим овим надлежностима морају се додати оне које се тичу доношења закона. Према члану 104. Устава предсједник Турске проглашава законе, у ком поступку може вратити парламенту сваки закон на поновно разматрање. У том случају закон мора бити усвојен апсолутном већином, што у тијелу које има 600 посланика (члан 75. Устава) није нимало једноставно. Иако је уведен предсједнички систем власти, то не искључује право предсједника Републике да његови представници учествују у расправи о тексту закона. Према Пословнику турског Парламента, расправа се најприје мора обавити у парламентарним одборима, што је веома важно, јер се ту утврђује текст сваког закона прије његовог изношења на пленарно засједање парламента. Осим тога, након уставне реформе из 2017. године предсједник Републике, сагласно члану 161. Устава, има искључиву надлежност за предлагање закона о буџету и завршном рачуну Турске, чиме му је дата и финансијска моћ. Колико је све стављено под његову контролу свједочи и чињеница да је уставном ревизијом из 2017. године измијењен дотадашњи члан 131. Устава, тако што је прописано да је предсједник Републике надлежан и да именује све чланове Савјета за високо образовање - институције која планира, организује, управља и врши надзор над високим образовањем у Турској. Када се све наведено узме у обзир, не чуди што је ревизијом из 2017. године Ердогану као предсједнику Турске у надлежност дат избор највећег броја судија Уставног суда Турске. Затим, истом ревизијом му је омогућено (члан 159. Устава) да министар правде којег именује Ердоган буде предсједник Савјета судија и тужилаца (институције каква је код нас ВСТС БиХ), а да подсекретар Министарства правде буде по службеној дужности члан истог савјета, као и да од осталих 11 чланова Ердоган именује још четири члана Савјета. На овај начин и Државни савјет као врховни управни суд Турске је стављен под контролу предсједника Турске. Наиме, уставном ревизијом 2017. године измијењен је члан 155. Устава Турске, тако што је прописано да три четвртине судија врховног управног суда именује Савјет судија и тужилаца, то јест институција коју предсједник Турске држи под својом контролом, док преосталу једну четвртину судија Државног савјета именује предсједник Турске. Ердоганов миг И тако смо, мало по мало, дошли до објашњења зашто је овај врховни управни суд Турске сада, у јулу 2020. године, одлучио да Аја Софију из музеја претвори у џамију. С тим у вези мора се, осим онога што је већ речено, имати у виду и неколико сљедећих чињеница. Наиме, Ердоган је већ дуже вријеме изражавао сопствену вољу да се Аја Софија претвори у џамију. То је учинио и у прољеће 2019. године у јеку локалних избора, а све након што је уставном ревизијом из 2017. године постао свемоћан. Стога од Ердогановог мига у прољеће 2019. године није требало проћи много времена да се Државном савјету Турске поново, по ко зна који пут, поднесе захтјев за поништење декрета Владе Мустафе Кемала Ататурка од 24. новембра 1934. године, којим је Аја Софија била претворена у музеј. Рекох по ко зна који пут, зато што је исти тај Државни савјет као врховни управни суд Турске већ одлучивао о том питању, и то најприје 2005. године када је одбио захтјев за поништење наведеног декрета. Исто то је затим учинио и 2008. године, рекавши да у коришћењу Аја Софије у сврху музеја нема незаконитости. Чак је и Уставни суд Турске у септембру 2018. године одбио апелацију против раније одлуке суда којом није дозвољено да се Аја Софија отвори за обављање молитве муслимана. Mеђутим, након што су се околности промијениле и пошто је учвршћен ердоганизовани Устав Турске, све је промијењено те су раније судске одлуке пале у воду, иако се радило о пресуђеним стварима. Осим што је тиме извршен атак на Устав Турске, који у својој преамбули и члану 4. забрањује пружање правне заштите активностима противним реформама и цивилизацији уведеним од стране Ататурка (а декрет из 1934. године о претварању Аја Софије у музеј је несумњиво цивилизацијски чин), посљедња одлука врховног управног суда Турске је и школски примјер атака на правну сигурност. (Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке) (glassrpske.com) |