Energetski aspekt bliskoistočnog konflikta

Bliski istok ima vrlo drevnu i bogatu istoriju. Ali, u današnje vreme, veoma je tužno gledati na sve što se tamo zbiva, posebno u Iraku i Siriji. Događaji koji se tamo odvijaju nanose veliku štetu muslimanskom svetu, muslimanskoj kulturi, i kulturnom nasleđu čovečanstva u celini. Dešavanja na Bliskom istoku i pojava kvazidržave pod imenom ,,Islamska država“ imaju različite uzroke, uključujući geopolitičke, geoekonomske, energetske, religiozne, socijalne, etnopolitičke i druge.

U ovom radu, pokušaćemo da razmotrimo energetski aspekt ovih događaja. Istorijski se tako namestilo, da Bliski istok bude bogat naftnim i gasnim rezervama. Po zalihama nafte i gasa, Bliski istok zauzima prvo mesto u svetu, posedujući 61,5% i 40,6% od ukupnih svetskih zaliha nafte, odnosno gasa.

Posle rađanja naftne industrije početkom 20. veka svetska privreda je postala zavisna od nafte. Ako je tokom 1950-ih godina, udeo ugljovodonika u svetskom energetskom bilansu iznosio više od 30%, u 2012. godini ovaj pokazatelj je porastao do 84% i, prema prognozama stručnjaka, do 2040. godine, udeo će se smanjiti samo do 79%.

Ovde treba primetiti da su glavni potrošači nafte danas vodeće zemlje sveta koje daju ton svetskoj politici. To znači da danas politiku vodećih zemalja sveta umnogome određuje naftno pitanje, pošto od energetske bezbednosti zavisi njihov spokojan ekonomski rast. Polazeći od gore nabrojanog, možemo sa sigurnošću konstatovati da je energetski aspekt bliskoistočnog konflikta ključni faktor pojave "Islamske države".

Danas je ovaj region postao polje nadmetanja velikih i regionalnih sila za kontrolu nad budućim pravcima nafte i gasa, koji idu sa Bliskog istoka do Evrope. Prirodni gas postaje novo osnovno gorivo 21. veka. I pojava takozvane "Islamske države" nije slučajna, budući da, kako je gore naglašeno, ovaj region u svetskoj geopolitičkoj igri ima značajnu ulogu, jer je na prvom mestu u svetu, kako po zalihama, tako i po proizvodnji ugljovodonika.

Isto tako, nestabilnost u regionu, u određenoj meri, dovodi u opasnost isporuke ugljovodonika, čiji veći deo ide ka zemljama jugoistočne Azije koje se brzo razvijaju, uključujući Kinu i Indiju, koje SAD percipiraju kao svoje konkurente. Dovođenjem u opasnost isporuka u ove zemlje, u određenoj meri, može se ometati njihov razvoj. Posebno razvoj Kine, što se sasvim slaže sa američkom politikom njenog obuzdavanja. Što se tiče samih SAD, treba da se ukaže da su one stekle energetsku bezbednost zahvaljujući revoluciji u eksploataciji škriljaca. Prvi put, poslednjih godina, SAD mogu da postanu izvoznik umesto uvoznik ugljovodonika.

Druga karakteristika tog dela regiona gde se prostire "Islamska država", i gde su danas u toku oružani konflikti (Sirija i Irak), jeste to da je taj deo (Sirija) koridor preko kojeg treba da prolaze cevovodi nafte i gasa sa Bliskog istoka u Evropu. Sirija, sama po sebi, nije proizvođač nafte. Ona je mnogo važnija u svojstvu energetske raskrsnice, slično Ukrajini i Turskoj. Sirija je posebno važna Turskoj za ostvarivanje njene energetske strategije. Turska planira da u budućnosti postane najveći distributivni gasni terminal za Evropu (osnovni energetski most između Istoka i Zapada). U njene planove ulazi to da pribere kod sebe sve cevovode ka Evropi, kako iz Rusije, kaspijskog regiona i centralne Azije, tako i iz Irana, Iraka, Katara, i Bliskog istoka u celini. Eto, odatle počinju sve nevolje regiona.

Treba podvući da u Evropi nema dovoljno zaliha nafte i gasa. Glavni isporučioci gasa u Evropu su Norveška (21%), Holandija (15%), Rusija (30%), Alžir (7%),  Katar (5%), a ostatak čini vlastita proizvodnja. Analogna je situacija i sa naftom, jer Evropa uvozi 70% nafte koju troši. Glavni isporučioci nafte na evropsko tržište su – Bliski istok (38% ili 200 miliona tona godišnje); Rusija, Kazahstan i Azerbejdžan (28% ili 147 miliona tona godišnje); Afrika (24% ili 130 miliona tona godišnje); i ostali (10% ili 53 miliona tona godišnje).

Prvi put, poslednjih godina, SAD mogu da postanu izvoznik umesto uvoznik ugljovodonika.

Kao što se vidi, Ruska Federacija po isporukama gasa zauzima prvo, a nafte drugo mesto, što ne može da ne brine evropske i američke političare. Evropa aktivno pokušava da diverzifikuje isporuke ugljovodonika, posebno da smanji uvoz iz Rusije. Kao alternativa ruskom gasu, ma kako čudno, može da posluži samo bliskoistočni gas.

Ako se pažljivo pogleda karta Bliskog istoka, postaje očigledna važnost Sirije u geopolitičkom planu, i njeno mesto u bliskoistočnoj politici EU i SAD. Svi važni i kratki putevi po kopnu i moru (osim Izraela, sa kojim muslimanske zemlje nisu u najboljim odnosima), ovako ili onako, prolaze preko teritorije Sirije.

Jedan od uzroka zbog kojeg su zemlje NATO  počele da traže ostavku Bašara Asada jeste taj što on njima nije lojalan. Kontrolom Sirije moguće je kontrolisati osnovne puteve isporuke nafte i gasa u Evropu. Ako su u svim neophodnim zemljama regiona prevrati prošli glatko, u Siriji se pokušaj njegovog sprovođenja suočio sa velikim preprekama. Sirija je ta ključna karika u kojoj se mora završiti remont Bliskog istoka.

Treba napomenuti da je pre početka rata u Siriji, 25. juna 2011. godine, bio potpisan trostrani sporazum između Iraka, Irana i Sirije, o izgradnji tzv. Islamskog gasovoda kojeg te zemlje nazivaju ,,gasovod prijateljstva“.

Upravo ovde su se sudarili životni interesi Zapada i Istoka. Treba napomenuti da je pre početka rata u Siriji, 25. juna 2011. godine, bio potpisan trostrani sporazum između Iraka, Irana i Sirije, o izgradnji tzv. Islamskog gasovoda kojeg te zemlje nazivaju ,,gasovod prijateljstva“. Šta taj gasovod predstavlja? Ovaj gasovod je bio isplaniran između šiitskog Irana, Iraka gde su većina šiiti, i Sirije u kojoj vladaju Alaviti (šiiti). Projektovani kapacitet gasovoda je bio 40 milijardi m³ godišnje, od iranskog nalazišta južni Pars čije su zalihe 16 triliona kubika, sa priključkom Iraka koji nije ništa manje bogat, ka Evropi, preko teritorije Sirije i Sredozemlja, mimoilazeći Tursku. Sam po sebi, projekat je šiitski, i uzimajući u obzir odnose između Saudijske Arabije i Irana, on ne može da bude po volji sunitskih vladara Persijskog zaliva.

U svetlu ovih događaja, Katar je zajedno sa Sudijskom Arabijom predložio svoj projekat gasovoda, koji se opet na teritoriji Sirije mora spojiti sa postojećim Arapskim gasovodom. Arapski gasovod jeste neposredni konkurent Islamskom gasovodu. U ovom trenutku, arapski gasovod spaja tri države – Egipat, Jordan i Izrael. Građenje Arapskog gasovoda je dogovoreno još 2000. godine. Prvi deo je bio gotov 2003. godine, a drugi 2008. godine. Egipat, koji dobija 63 milijarde m³ gasa, popunio je ovaj cevovod. Plan je da se dovede ovaj gasovod preko teritorije Sirije do Turske, gde bi se spojio da drugim cevovodom, koji dolazi iz Kaspijskog regiona.

Kao što je bilo gore naglašeno, takođe se planira da se priključi na Arapski gasovod, na teritoriji Sirije, još jedan koji ide iz Katara i Saudijske Arabije. Spojeni zajedno, trebalo bi da se protegnu do Evrope, preko Turske. Svoju podršku ovom projektu ne jednom je dala i EU. Nekadašnji komesar za spoljnu politiku EU Benita Ferero Valdner 2008. godine za vreme susreta sa predstavnicima zemalja Arapskog gasovoda izrazila je podršku projektu i podvukla važnost gasovoda za diverzifikaciju izvora energije za Evropu. Ma kako čudno, ta dva konkurentska cevovoda prolaze upravo preko Sirije.

U Siriji su se sudarili interesi sledećih država:

Turske – Islamski gasovod pokopava projekte Nabuko i TAR i postaje neposredni konkurent Arapskom gasovodu koji treba da prođe po teritoriji Turske. Ovo znači da se sahranjujuju planovi Turske da postane energetski most između Istoka i Zapada.

Arapskih vladara Persijskog zaliva – sa konfesionalne tačke gledišta, projekat Islamskog gasovoda je čisto šiitski, to jest nema sunitskih država, koje pretenduju na regionalno liderstvo i nadmeću se sa tim istim Iranom u celom regionu, uključujući i Tadžikistan. S druge strane, to bi dovelo u kritičnu situaciju ceo naftni i gasni biznis sunitskih zemalja Persijskog zaliva, koje prevoze energente u tankerima oko Arabijskog poluostrva, kroz Suec, u Evropu.

SAD – bliskoistočni ,,prekidač“ Evrope pada u ruke Irana, koji je u dobrim odnosima sa Rusijom i Kinom, dok se drugi ,,prekidač“ nalazi u rukama Rusije.

Rusije – ne dozvoliti izgradnju ni jednog ni drugog gasovoda. I jedan i drugi dovode u opasnost gasni biznis Rusije, odnosno znače gubitak tržišta. 

U zaključku bismo hteli da naglasimo da za razliku od doba bipolarnog sistema, kada su bila dva aktera, danas na šahovskoj tabli Bliskog istoka igra mnoštvo aktera, koji svi imaju sopstvene interese, što komplikuje ionako složenu situaciju u regionu. Najodvratnije u toj igri je to što obični muslimani postaju njene krvave žrtve i što se nanosi velika šteta islamskoj religiji.

Posle skidanja sankcija sa Irana, konflikt zadobija novu snagu jer je Iran pun odlučnosti u svojim planovima oko isporuka gasa Evropi. 

Nažalost, danas, kako u ruskim, tako i u sredstvima informisanja ZND-a, ne rasvetljava se problem otvorenosti granica između Turske i Sirije. Pa naši građani idu u taj region upravo preko Turske. U pogledu daljeg razvoj konflikta na Bliskom istoku, treba naglasiti da on ima dugoročni karakter.

Posle skidanja sankcija sa Irana, konflikt zadobija novu snagu jer je Iran pun odlučnosti u svojim planovima oko isporuka gasa Evropi. Potvrda toga jeste potpisivanje ugovora 13. jula ove godine, za izgradnju gasovoda iz Irana u Irak, vrednosti 2,3 milijarde dolara. Rukovodstvo Irana ga posmatra kao perspektivan kanal za izvozne isporuke iranskog gasa u Irak, Siriju, i dalje u Evropu. Četiri dana posle potpisivanja tog sporazuma, Rusija je izjavila da je spremna da dostavlja u Siriju do 200 hiljada tona gasa godišnje preko Krima. To je direktan signal Siriji da Rusija ne odobrava priključivanje te države islamskom gasovodu. Borba za Siriju se produžava.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor:http://www.geopolitica.ru/article/energeticheskiy-aspekt-

blizhnevostochnogo-konflikta#.VcH6rvOqqko