Енергетски аспект блискоисточног конфликта

Блиски исток има врло древну и богату историју. Али, у данашње време, веома је тужно гледати на све што се тамо збива, посебно у Ираку и Сирији. Догађаји који се тамо одвијају наносе велику штету муслиманском свету, муслиманској култури, и културном наслеђу човечанства у целини. Дешавања на Блиском истоку и појава квазидржаве под именом ,,Исламска држава“ имају различите узроке, укључујући геополитичке, геоекономске, енергетске, религиозне, социјалне, етнополитичке и друге.

У овом раду, покушаћемо да размотримо енергетски аспект ових догађаја. Историјски се тако наместило, да Блиски исток буде богат нафтним и гасним резервама. По залихама нафте и гаса, Блиски исток заузима прво место у свету, поседујући 61,5% и 40,6% од укупних светских залиха нафте, односно гаса.

После рађања нафтне индустрије почетком 20. века светска привреда је постала зависна од нафте. Ако је током 1950-их година, удео угљоводоника у светском енергетском билансу износио више од 30%, у 2012. години овај показатељ је порастао до 84% и, према прогнозама стручњака, до 2040. године, удео ће се смањити само до 79%.

Овде треба приметити да су главни потрошачи нафте данас водеће земље света које дају тон светској политици. То значи да данас политику водећих земаља света умногоме одређује нафтно питање, пошто од енергетске безбедности зависи њихов спокојан економски раст. Полазећи од горе набројаног, можемо са сигурношћу констатовати да је енергетски аспект блискоисточног конфликта кључни фактор појаве "Исламске државе".

Данас је овај регион постао поље надметања великих и регионалних сила за контролу над будућим правцима нафте и гаса, који иду са Блиског истока до Европе. Природни гас постаје ново основно гориво 21. века. И појава такозване "Исламске државе" није случајна, будући да, како је горе наглашено, овај регион у светској геополитичкој игри има значајну улогу, јер је на првом месту у свету, како по залихама, тако и по производњи угљоводоника.

Исто тако, нестабилност у региону, у одређеној мери, доводи у опасност испоруке угљоводоника, чији већи део иде ка земљама југоисточне Азије које се брзо развијају, укључујући Кину и Индију, које САД перципирају као своје конкуренте. Довођењем у опасност испорука у ове земље, у одређеној мери, може се ометати њихов развој. Посебно развој Кине, што се сасвим слаже са америчком политиком њеног обуздавања. Што се тиче самих САД, треба да се укаже да су оне стекле енергетску безбедност захваљујући револуцији у експлоатацији шкриљаца. Први пут, последњих година, САД могу да постану извозник уместо увозник угљоводоника.

Друга карактеристика тог дела региона где се простире "Исламска држава", и где су данас у току оружани конфликти (Сирија и Ирак), јесте то да је тај део (Сирија) коридор преко којег треба да пролазе цевоводи нафте и гаса са Блиског истока у Европу. Сирија, сама по себи, није произвођач нафте. Она је много важнија у својству енергетске раскрснице, слично Украјини и Турској. Сирија је посебно важна Турској за остваривање њене енергетске стратегије. Турска планира да у будућности постане највећи дистрибутивни гасни терминал за Европу (основни енергетски мост између Истока и Запада). У њене планове улази то да прибере код себе све цевоводе ка Европи, како из Русије, каспијског региона и централне Азије, тако и из Ирана, Ирака, Катара, и Блиског истока у целини. Ето, одатле почињу све невоље региона.

Треба подвући да у Европи нема довољно залиха нафте и гаса. Главни испоручиоци гаса у Европу су Норвешка (21%), Холандија (15%), Русија (30%), Алжир (7%),  Катар (5%), а остатак чини властита производња. Аналогна је ситуација и са нафтом, јер Европа увози 70% нафте коју троши. Главни испоручиоци нафте на европско тржиште су – Блиски исток (38% или 200 милиона тона годишње); Русија, Казахстан и Азербејџан (28% или 147 милиона тона годишње); Африка (24% или 130 милиона тона годишње); и остали (10% или 53 милиона тона годишње).

Први пут, последњих година, САД могу да постану извозник уместо увозник угљоводоника.

Као што се види, Руска Федерација по испорукама гаса заузима прво, а нафте друго место, што не може да не брине европске и америчке политичаре. Европа активно покушава да диверзификује испоруке угљоводоника, посебно да смањи увоз из Русије. Као алтернатива руском гасу, ма како чудно, може да послужи само блискоисточни гас.

Ако се пажљиво погледа карта Блиског истока, постаје очигледна важност Сирије у геополитичком плану, и њено место у блискоисточној политици ЕУ и САД. Сви важни и кратки путеви по копну и мору (осим Израела, са којим муслиманске земље нису у најбољим односима), овако или онако, пролазе преко територије Сирије.

Један од узрока због којег су земље НАТО  почеле да траже оставку Башара Асада јесте тај што он њима није лојалан. Контролом Сирије могуће је контролисати основне путеве испоруке нафте и гаса у Европу. Ако су у свим неопходним земљама региона преврати прошли глатко, у Сирији се покушај његовог спровођења суочио са великим препрекама. Сирија је та кључна карика у којој се мора завршити ремонт Блиског истока.

Треба напоменути да је пре почетка рата у Сирији, 25. јуна 2011. године, био потписан тространи споразум између Ирака, Ирана и Сирије, о изградњи тзв. Исламског гасовода којег те земље називају ,,гасовод пријатељства“.

Управо овде су се сударили животни интереси Запада и Истока. Треба напоменути да је пре почетка рата у Сирији, 25. јуна 2011. године, био потписан тространи споразум између Ирака, Ирана и Сирије, о изградњи тзв. Исламског гасовода којег те земље називају ,,гасовод пријатељства“. Шта тај гасовод представља? Овај гасовод је био испланиран између шиитског Ирана, Ирака где су већина шиити, и Сирије у којој владају Алавити (шиити). Пројектовани капацитет гасовода је био 40 милијарди м³ годишње, од иранског налазишта јужни Парс чије су залихе 16 трилиона кубика, са прикључком Ирака који није ништа мање богат, ка Европи, преко територије Сирије и Средоземља, мимоилазећи Турску. Сам по себи, пројекат је шиитски, и узимајући у обзир односе између Саудијске Арабије и Ирана, он не може да буде по вољи сунитских владара Персијског залива.

У светлу ових догађаја, Катар је заједно са Судијском Арабијом предложио свој пројекат гасовода, који се опет на територији Сирије мора спојити са постојећим Арапским гасоводом. Арапски гасовод јесте непосредни конкурент Исламском гасоводу. У овом тренутку, арапски гасовод спаја три државе – Египат, Јордан и Израел. Грађење Арапског гасовода је договорено још 2000. године. Први део је био готов 2003. године, а други 2008. године. Египат, који добија 63 милијарде м³ гаса, попунио је овај цевовод. План је да се доведе овај гасовод преко територије Сирије до Турске, где би се спојио да другим цевоводом, који долази из Каспијског региона.

Као што је било горе наглашено, такође се планира да се прикључи на Арапски гасовод, на територији Сирије, још један који иде из Катара и Саудијске Арабије. Спојени заједно, требало би да се протегну до Европе, преко Турске. Своју подршку овом пројекту не једном је дала и ЕУ. Некадашњи комесар за спољну политику ЕУ Бенита Фереро Валднер 2008. године за време сусрета са представницима земаља Арапског гасовода изразила је подршку пројекту и подвукла важност гасовода за диверзификацију извора енергије за Европу. Ма како чудно, та два конкурентска цевовода пролазе управо преко Сирије.

У Сирији су се сударили интереси следећих држава:

Турске – Исламски гасовод покопава пројекте Набуко и ТАР и постаје непосредни конкурент Арапском гасоводу који треба да прође по територији Турске. Ово значи да се сахрањујују планови Турске да постане енергетски мост између Истока и Запада.

Арапских владара Персијског залива – са конфесионалне тачке гледишта, пројекат Исламског гасовода је чисто шиитски, то јест нема сунитских држава, које претендују на регионално лидерство и надмећу се са тим истим Ираном у целом региону, укључујући и Таџикистан. С друге стране, то би довело у критичну ситуацију цео нафтни и гасни бизнис сунитских земаља Персијског залива, које превозе енергенте у танкерима око Арабијског полуострва, кроз Суец, у Европу.

САД – блискоисточни ,,прекидач“ Европе пада у руке Ирана, који је у добрим односима са Русијом и Кином, док се други ,,прекидач“ налази у рукама Русије.

Русије – не дозволити изградњу ни једног ни другог гасовода. И један и други доводе у опасност гасни бизнис Русије, односно значе губитак тржишта. 

У закључку бисмо хтели да нагласимо да за разлику од доба биполарног система, када су била два актера, данас на шаховској табли Блиског истока игра мноштво актера, који сви имају сопствене интересе, што компликује ионако сложену ситуацију у региону. Најодвратније у тој игри је то што обични муслимани постају њене крваве жртве и што се наноси велика штета исламској религији.

После скидања санкција са Ирана, конфликт задобија нову снагу јер је Иран пун одлучности у својим плановима око испорука гаса Европи. 

Нажалост, данас, како у руским, тако и у средствима информисања ЗНД-а, не расветљава се проблем отворености граница између Турске и Сирије. Па наши грађани иду у тај регион управо преко Турске. У погледу даљег развој конфликта на Блиском истоку, треба нагласити да он има дугорочни карактер.

После скидања санкција са Ирана, конфликт задобија нову снагу јер је Иран пун одлучности у својим плановима око испорука гаса Европи. Потврда тога јесте потписивање уговора 13. јула ове године, за изградњу гасовода из Ирана у Ирак, вредности 2,3 милијарде долара. Руководство Ирана га посматра као перспективан канал за извозне испоруке иранског гаса у Ирак, Сирију, и даље у Европу. Четири дана после потписивања тог споразума, Русија је изјавила да је спремна да доставља у Сирију до 200 хиљада тона гаса годишње преко Крима. То је директан сигнал Сирији да Русија не одобрава прикључивање те државе исламском гасоводу. Борба за Сирију се продужава.

Превео са руског: Небојша Вуковић

Извор:http://www.geopolitica.ru/article/energeticheskiy-aspekt-

blizhnevostochnogo-konflikta#.VcH6rvOqqko