|
Povodom nomimacije Martija Ahtisarija za Nobelovu nagradu za mir Da li se za Nobelovu nagradu za mir može legitimno predložiti ličnost koja insistira na kolektivnoj krivici jednog celog naroda (srpskog – tokom pregovora o konačnom statusu srpske pokrajine Kosovo 2007.)? Da li se može za tu najprestižniju svetsku nagradu predložiti ličnost koja je, kao predsednik države (Finske), predložila odvajanje državnih sredstava za dizanje spomenika pripadnicima jedne SS jedinice (1999. godine)? Ili ličnost optužena za primanje višemilionskog mita od strane vodećeg svetskog narko-kartela (kosovsko-albanskog, 2007. godine)? Ličnost koja smatra da je DŽordž Soroš još više zaslužio Nobelovu nagradu za mir od njega samog?
Očiledno da može, i to više puta. Tako se i bivši finski predsednik i dugogodišnji profesionalni "mirotvorac", Marti Ahtisari, i ove, 2008. godine, našao na spisku predloženih dobitnika, zajedno sa još 196 drugih kandidata. I nije mu prvi put. Bio je nominovan više puta tokom mladog, ali već uveliko izraubovanog 21. veka, uključujući i prošle godine, kada je izgubio od Ala Gora, bivšeg potpredsednika SAD u administraciji Bila Klintona. Gor je dobio Nagradu za svoje zalaganje za borbu protiv klimatskih promena i za očuvanje životne sredine. To je isti čovek koji je, kao potpredsednik SAD, sprovodio politiku bombardovanja bivše Jugoslavije (Republike Srpske, Srbije, Crne Gore), Sudana i Avganistana, čijoj ekološkoj senzibilnosti nije ni malo smetalo kada su na bivšu Jugoslaviju izručene na hiljade tona osiromašenog uranijuma, kojim je trajno zagađena voda i zemljište, i to ne samo tamo gde su bombe pale, već i u mnogo širem radijusu, zavisno od vremenskih okolnosti i pravca vetrova.
Dakle, zašto ne i Ahtisari – i to dok god ne pobedi, ili dok god mu se bar ne nađe neka dovoljno utešna nagrada, čak utešnija od UNESKO-ve Nagrade za mir koju je primio početkom oktobra 2008. Jer, očigledno je da je Ahtisari jedan od bitnijih projekata "međunarodne zajednice" – tj. one zajednice država koju zapadne države proglase za legitimnu da rešava sve probleme čovečanstva, naravno, strogo u skladu sa interesima zapadnih sila predvođenih SAD. I, kao takav, kao „mirotvorac“ zadužen isključivo ne toliko za uspostavljanje koliko za nametanje Pax Americana, bitno je obezbediti mu što jači i ubedljiviji oreol „respektabilnosti“. Jer, kako stvari stoje, „širenje mira“ je dugoročni posao, kao i samozvani, beskrajni „globalni rat protiv terorizma“, iniciran od strane administracije DŽordža Buša mlađeg.
Jedno od takvih mesta gde „mir“ treba da se proširi je i Kavkaz. Uz mnogobrojne međunarodne organizacije koje su se angažovale u tom, sada izuzetno neuralgičnom regionu je i Međunarodna krizna grupa iz Brisela, koju je do pre nekoliko godina predvodio sam Ahtisari. Ova organizacija, koja uključuje veliki broj bivših zapadnih državnika i visokih zvaničnika, od svog osnivanja 1995. godine pokušava da se nametne kao „nezavisni“ posrednik u raznim kriznim područjima u svetu, ali je sigurno da je svoj najveći uticaj ostvarila upravo u bivšoj Jugoslaviji, lansirajući izuzetno dobro medijski ispraćene „mirovne predloge“, koji su se nepogrešivo poklapali sa najekstremnijim interesima zapadnih sila koje su rasturile Jugoslaviju, na prvom mestu, razume se SAD. Da li je uloga Međunarodne krizne grupe da lansira „probne balone“, ili da lansira najekstremnije zahteve, posle kojih bi sve manje od toga izgledalo kao „kompromis“ (ali, opet, onaj koji odgovara glavnim, isključivo (pro)zapadnim pokroviteljima ove grupacije) ne može se sa sigurnošću reći – verovatno je reč i o jednom i o drugom. Ali je činjenica da je, po pitanju srpske pokrajine Kosovo, u čijim statusnim pregovorima je Ahtisari imao veoma bitnu ulogu – od posredovanja između zapadnih sila i bivšeg jugoslovenskog predsednika Miloševića radi zaustavljanja bezakonog NATO-bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, do uloge Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN u „pregovorima“ oko Kosova od 2005 do marta 2008. – Međunarodna krizna grupa redovno i sistematski tražila od „međunarodne zajednice“ da prizna kosovsku nezavisnost, dakle da pogazi međunarodno pravo. To se i desilo u februaru 2008, sa razarajućim posledicama po svetski mir, čije se posledice osećaju već sad, i to ne samo na Kavkazu.
Kako su mnogi već primetili, pogodniji naziv za Međunarodnu kriznu grupu bio bi Grupa za izazivanje međunarodnih kriza. U tom kontekstu, nominovanje njenog bivšeg predsednika i još uvek aktivnog člana i „savetnika“, Martija Ahtisarija, za dobitnika Nobelove nagrade za mir, jeste zapravo u funkciji daljeg izazivanja i potpaljivanja međunarodnih kriza. Jer, kako drugačije tumačiti nominaciju čoveka koji je i sam predlagao da Kosovo dobije nezavisnost – dakle, da se prekrši važeće međunarodno pravo i poredak zasnovan na Povelji Ujedinjenih Nacija i Završnom aktu iz Helsinkija? A nije li to, zapravo, slika sadašnjeg, orvelovskog vremena, u kojem je rat – mir, sloboda – ropstvo, u kojem se crno sve češće proglašava, uz pomoć moćnih medija i gebelsovske propagande, u – belo? Samo u takvom vremenu izaslanik najvišeg zvaničnika Ujedinjenih Nacija može predlagati kršenje Povelje Ujedinjenih Nacija, isti čovek koji je do 2000. godine bio predsednik Finske, zemlje u kojoj je upravo i potpisan Helsinški akt o nepovredivosti granica u Evropi.
Zapravo, čini se da je uloga Ahtisarija metafizički krajnje jasna. U ovom smutnom vremenu, on je zadužen da predstavlja institucije ili simbole koje treba ukinuti, ili čije značenje treba okrenuti naopačke. Dakle, dizanjem spomenika finskoj SS jedinici čiji su članovi poginuli u Ukrajini – a, uzgred, što možda nije nevažno pomenuti, otac Martija Ahtisarija, Oiva Adolfsen (izvorno prezime Ahtisarija), i sam je bio pripadnik jedne SS jedinice na Istočnom frontu, istina, kao „mehaničar“ – treba relativizovati i okrenuti naopačke značenje samog pojma Himlerovog SS-a. Staviti jednog bivšeg finskog državnika u funkciju prekrajanja granica u Evropi treba simbolično da obesmisli i sam naziv Helsinškog završnog akta (o nepovredivosti granica). I, naravno, kada isti čovek u ime Ujedinjenih Nacija predlaže razaranje kamena temeljca ne samo Povelje UN već čitavog svetskog poretka koji na njoj počiva, jasno je kakvo je vreme nastupilo.
Tako bi se, dakle, neizostavno moralo posmatrati i nominovanje Martija Ahtisarija za Nobelovu nagradu za mir. A njegovo eventualno imenovanje značilo bi i konačno i nepovratno okretanje značenja te prestižne nagrade naopačke. Ona bi postala Nobelova nagrada za rat. Naravno, to ne bi bilo ni malo u skladu sa poslednjom voljom Alfreda Nobela – ustvari, neposredno bi joj se suprotstavilo. Ali to se očigledno i želi sa nominacijom Martija Ahtisarija. Jer bi onda sutra, možda čak i na Kavkazu, Marti Ahtisari i njegova Grupa za izazivanje kriza mogli (ponovo) da proglase crno za belo, branioca za agresora – a 11. avgusta je Međunarodna krizna grupa već požurila da nervozno zahteva „povlačenje svih ruskih snaga iz Gruzije“ – ali sada pod oreolom „Nobelovca“. Jedina veza koja bi u tom slučaju još postojala između Alfreda Nobela i sadašnje nagrade za mir koja nosi njegovo ime bila bi činjenica da bi imenovanje Martija Ahtisarija za njenog nosioca prestavljalo dinamit za Nobelovu nagradu, i konačno uništenje njenog ugleda. A mir u svetu, kojem je ta nagrada trebalo da doprinese, bio bi, po jednoj od omiljenih floskula iz žargona NATO-pakta, samo „kolateralna šteta“.
|
.jpg)
