Да ли Сирији прети либијски сценарио?

Америчка државна секретарка Хилари Клинтон својевремено је приликом посете Триполију рекла да САД желе да Моамер Гадафи буде убијен или ухваћен. Гадафи је мучки убијен а Либија се готово распала на источни и западни део са различитим милицијама и племенским фракцијама које се боре против нове власти. Избори који су спроведени у Либији нису могли да протекну без нереда и насиља.[1]

Да ли исти сценарио прети и Сирији? У Дамаску су се 16. јула водиле најжешће борбе од избијања сукоба регуларне сиријске армије са побуњеничком тзв. Слободном сиријском армијом пре 16 месеци. Неспорна је чињеница да поменуту Слободну сиријску армију чине бројне јединице које су директно или индиректно повезане са наводно највећим америчким непријатељем Ал-Каидом, затим бројни страни плаћеници углавном са Запада, Турске и Израела, као и командоси и инструктори из наведених земаља.

Америка у међународним односима испољава лицемерје и дволичност које су без преседана. Примарни циљ САД, услед чега су оне и почеле рат у Ираку и Авганистану, јесте уништење Ал-Каиде и наводна борба против тероризма, међутим, САД управо подстичу и омогућавају терористичке акције тзв. Слободне сиријске армије у Сирији како би страдао што већи број цивила. Ангажовање бораца Ал-Каиде доводи у питање прокламовано непријатељство између САД и најпознатије терористичке организације на свету. Очигледно је да постоје делови света где се интереси Вашингтона и Ал-Каиде потпуно поклапају. Америчке премисе на којима почива наводна борба против тероризма сасвим су јасне: ангажовање војних јединица и директно сукобљавање са терористичким снагама као нпр. у Авганистану, али видимо да је америчка политика веома варљива.

Сједињене Државе су наводни светски лидер борбе против тероризма, међутим, тамо где њеним интересима управо одговара бујање тероризма, оне оружјем, инструкторима и ослањањем на Ал-Каиду, наводно америчким непријатељем број један, извршавају терористичке акције у којима страда огроман број сиријских цивила. Недужни грађани који су убијени у Сирији нису страдали од сиријске војске, то је бесмислено! Они су страдали од убачених терориста плаћеника и командоса из бројних земаља. Слободна сиријска армија чини пешадију на терену која убија цивиле како би се испровоцирала војна интервенција НАТО пакта. То је несумњиво од самог почетка борби у Сирији био план САД и Израела којима је влада Башара ал-Асада, која блиско сарађује са Русијом, Кином и Ираном, велики трн у оку.  

Осим тога, као што бројни аналитичари наводе Дамаск представља предстражу која је од огромне важности за Исламску Републику. Иран преко Сирије и Либана може свој утицај проширити све до источног Медитерана и тиме озбиљно запретити интересима Израела. Сирија осим тога јесте једини чврст савезник Руске Федерације у исламском свету и такође представља одређену врсту предстраже Москви.

Ипак, оно што је готово сигурно то је да се либијски сценарио неће и не може поновити и у Сирији услед стратешке важности која Сирија има за Русију. Пекингу такође не одговара претерано агресивно ширење НАТО пакта и САД и зато чврсто подржава Русију у одлуци да подржи мировно решење у Сирији које не укључује обавезно свргавање Башара ал-Асада с власти.

НАТО и САД се не могу ослонити на спољну војну интервенцију која би пре свега била спроведена из ваздуха и коју би спровеле хипотетичке коалиционе снаге САД, НАТО, Израела, највероватније Турске и арапских земаља које представљају важног америчког савезника као што су Саудијска Арабија или Катар. Међутим, као што ћемо касније видети услед снаге сиријске противваздушне одбране која је добила неке од најновијих руских система ПВО и због самог става Руске Федерације тешко је да ће доћи и до спољашње војне интервенције коју толико прижељкују јастребови у америчкој администрацији и у Тел Авиву.

Шта онда преостаје Западу и Израелу као алтернатива? Оно што као опција преостаје је да настави са подржавањем тероризма јер Запад неће сигурно тако лако признати пораз. Између осталог делегација сиријских побуњеника је боравила у Приштини како би се обучила у тактици партизанског ратовања што је веома добро документовано.[2],[3] Али Вашингтон и Тел Авив у Сирији већ воде изгубљену битку, јер сасвим сигурно терористи који представљају пешадију Запада не могу без ваздушне подршке да свргну Башара ал-Асада. Вашингтону је очајнички потребна једна излазна стратегија из Сирије слично као и из Авганистана али сасвим сигурно је да ће се борбе и даље наставити са бесмисленим страдањем недужног сиријског народа. Запад је потрошио све карте када је у питању Башарово свргавање а пошто се либијски сценарио сигурно неће поновити, јер Запад и НАТО не могу војно да интервенишу, све су већи изгледи да ће Башар ал-Асад опстати на власти и да ће Русија, Кина и Иран остварити своје виталне националне интересе.

Дакле, упркос томе што побуњеницима и терористима који чине тзв. Слободну сиријску армију непрестано стиже оружје и појачање, они сами нису у стању да свргну Башара или поразе сиријску армију али исто тако Запад никада не признаје пораз и сада се поставља питање излазне стратегије као што смо горе поменули. Нажалост, крвопролиће ће се сигурно наставити јер Запад “пуца из свих оружја” али услед чврстог става Русије, Кине као и Ирана који такође располаже респектабилним снагама чини се да је насилно свргавање Башара ал-Асада опција која ће остати недосањани став Клинтонове и америчке администрације. Сергеј Лавров је у више наврата изјавио како Русија неће престати да испоручује ракетне системе Дамаску и то је веома индикативно што значи да је једина опција која је остала Западу терористичка активност, али то не може да траје у недоглед. На крају ће се пронаћи компромисно решење али за сада нема услова који би омогућили демократско извођење избора. Вишестраначки парламентарни избори су одржани у Сирији, али уз бојкот опозиције која је тврдила да су избори наводно само цинични покушај да Баат партија на чијем челу је Башар ал-Асад остане на власти. Претходно је на референдуму који је расписао Башар ал-Асад огромна већина људи гласала за увођење вишестраначког система. Осим тога, дипломатско решење у Сирији је једино могуће постићи уз помоћ и посредовање руске стране, чија се улога у мировном процесу никако не сме занемарити. Напротив, она је од кључне важности.

Сиријска армија као снажан фактор одвраћања

Сиријска армија располаже са респектабилним противавионским ракетним и артиљеријским системима руске производње од којих се истичу “Бук М1”, “Панзир С1” и “Тунгуска”.[4]

Сиријска армија представља снажан фактор одвраћања од спољне интервенције.[5],[6]. Она се мора узети као незаобилазни чинилац сукоба у Сирији. До сада она је показала потребну одлучност у борби против тероризма као и кохезивност за разлику од умногоме слабије либијске армије чије су читаве јединице прелазиле побуњеницима. Кључно је да Руска Федерација не поштује ембарго на извоз оружја Сирији кога су наметнуле западне земље. Напротив, Русија је обећала нове системе противваздушне одбране влади председника Башара ал-Асада, наводи се у саопштењу агенције АФП. Званичници Руске Федерације су објавили ову одлуку само дан након што је велика поморска флота упућена у регију. Вјачеслав Џиркалн, заменик директора Руске федералне службе за војну и техничку кооперацију, за руске медије изјавио је следеће: “Русија има обавезе према Сирији везано уз старе уговоре – уговоре који су потписани 2008 и касније надопуњени с новима који садрже противваздушне системе. Уговори се поштују и поштоваће се, али, тренутно не потписујемо нове уговоре. Тренутно достављамо оружје и технологију која је намењена искључиво одбрани. То се пре свега односи на противваздушне системе и неке резервне делове.”[7]

“Бук М1” поседује следеће тактичко-техничке карактеристике :

Максимална висина откривања циља износи 25 км. Даљина откривања циља зависи од висине на којој циљ лети и износи од 35 до 100 км. Време превођења из маршевског у борбени поредак износи свега 5 мин.[8]

Систем “Панцир С1”[9] има савремени тродимензионални радар који му омогућава откривање циљева на даљинама до 50 км. У свом арсеналу систем поседује ракете које имају хоризонтални домет од 1000 до 12 000 метара а вертикални домет је од чак 5 метара до 6 000 метара. Осим тога, систем такође поседује и два двоцевна топа калибра 30 мм за гађање циљева на блиском одстојању од 2.5 до 3 км. по висини а хоризонтално по даљини до 4 000 м. Систем “Панцир” има дванаест лансера за 12 ракета земља ваздух.

Сиријске јединице противваздушне одбране такође поседују и руски самоходни артиљеријско-ракетни систем трупне противваздушне одбране 2С6 “Тунгуска”. Наоружање возила смештено је у окретну куполу 2А40М. Састоји се од два двоцевна аутоматска топа 2А38М калибра 30 мм и осам лансера противавионских ракета 9М311. Топови 2А38М се користе за гађање циљева у ваздушном простору на даљинама од 200 до 4000 м и на висинама од 0 до 3000 м, као и циљева на земљи удаљених до 2000 м. Ракетни систем 9М311 (НАТО ознака СА-19 ГРИСОН) намењен је за гађање циљева у ваздушном простору удаљених 2500 до 8000 м, на висинама од 15 до 3500 м, који лете брзином до 500 м/с. Ракета се на циљ наводи полуаутоматски. Вероватноћа уништења циља ракетним наоружањем је 65%.

Тунгуска је опремљена изузетно сложеним и ефикасним системом за управљање ватром чија је основа радарски коплекс 1РЛ-44М (НАТО ознака ХОТ СХОТ). Систем 1РЛ-44М се састоји од осматрачког радара, нишанског радара и ИФФ подсистема 1РЛ-138. Што се тиче ваздухопловне компоненте Сирија поседује авионе “Миг-23”. “Миг-29”, “Миг-21” и “Миг-25”, који представљају окосницу њених ваздухопловних снага.[10] Они су инфериорнији од ратног ваздухопловства Израела, међутим, спекулише се да је Сирија наручила од Русије авионе “Миг-31“.[11],[12] Русија је наводно договорила испоруку најмање осам „Миг-31“ Сирији али је по неким извештајима одустала од испоруке услед снажног притиска Израела јер би то пореметило баланс снага у региону.[13]

Међутим, уколико Сирија заиста поседује “Миг-31“ онда она има веома моћно оружје јер авион поменутог типа поседује радар домета преко 300 км, затим ракете великог домета и истовремено може да гађа више циљева у ваздушном простору. Такође он поседује могућност дугог остајања у ваздуху и преимућство у односу на главни израелски пресретач, авион америчке производње “Ф-15“.

Русија је Сирији такође испоручила дефанзивни систем обала море „Бастион К-300П” који представља  један од најмодернијих система за одбрану приобаља и гађање непријатељских бродова. Испорука овог система била је договорена још 2007. Овај систем је опремљен суперсоничним крстарећим ракетама типа “Јахутск К-310”.[14],[15]  

Закључак

САД, НАТО пакт и Израел не могу и неће предузети било какву отворену војну акцију против Сирије јер би таква акција савезнике скупо коштала а осим тога Руска Федерација се јасно изјаснила против било какве војне интервенције. Такође није јасно како ће Иран реаговати у случају напада на Сирију што би могло да доведе до тога да се пламен рата прошири на читав Средњи исток а можда и шире. Дакле Либијски сценарио се дефинитивно неће поновити у Сирији и због чврстог дипломатског става Русије и Кине. Али је рат у Сирији још једном показао дволичност Америке и њених савезника који се не либе од убијања недужних цивила само да би испровоцирали евентуалну војну акцију. Као што смо рекли једино могуће решење може и мора бити дипломатске природе уз активно учешће Руске Федерације. Међутим, тешко је говорити о престанку сукоба и могућем мировном решењу када се свакодневно одвијају терористичке акције које су усмерене пре свега против сиријског народа. На Западу је да схвати да Сирија није Либија и да се исти сценарио не може још једном поновити и да на основу тога престане са терористичким нападима на сиријску армију и њене грађане.