Da li je ovo 1848. godina arapskog sveta

(The National Interest, 31. januar 2011)

Tunis nije izazvao žgaravicu samo u Egiptu. Ovo bi mogla biti 1848. godina arapskog sveta. Baš kao što je 1848. godine svet zapljusnuo talas revolucija sa ciljem rušenja poretka ustanovljenog od Meternika na Bečkom kongresu, tako i nova mlada generacija pokušava da prepravi autoritarne režime u arapskom svetu.

Revolucije pokrenute 1848. godine najvećim delom nisu uspele. Ali ovaj put, posledice bi mogle prevazići granice arapskog sveta. Da li će pobuna u Tunisu da digne u vazduh svet kakav poznajemo? I da li je DŽordž Buš tvorac ovog revolucionarnog talasa?

Prema Eliotu Abramsu u Vašington postu, jeste. Bušova doktrina je konačno opravdana. Buš je pozivao na slobodu. Evo, stigla je. O ovome ćemo se tek naslušati od vodećih neokonzervativaca.

Očevidno, ja sam situaciju ponešto pojednostavio, ali samo donekle. Abrams ima dobre argumente u Bušovu korist. Al’ ima jedan problem: demonstracije u Egiptu su izgleda anti-američke. Abrams, kako ja to vidim, želi da kaže da bi Obama trebalo da se mnogo agresivnije zalaže za liberalizaciju i demokratiju, a ne da samo priča o tome. Međutim, ono što bi uskoro moglo zameniti autoritarni režim je čudna mešavina nacionalizma i islamizma, od kojih nijedno nije posebno naklonjeno Americi.

Nema sumnje da više ustanaka može biti na pomolu, sa nesagledivim posledicama za američku spoljnu politiku. Nije ni čudo što je predsednik Obama oprezan po pitanju zbivanja u Egiptu, isto kao i izraelski premijer Benjamin Netanjahu. Ali, Egipat je možda samo početak. Hosni Mubarak je osuđen na propast. Međutim, njegov pad može izazvati dalje potrese u inostranstvu.

Najverovatnije zemlje koje će eksplodirati posle Egipta su Jordan i Pakistan. Obe zemlje su u verskom smislu umerene, američki saveznici, barem nominalno. Obe imaju represivne režime. I obe imaju vrlo nategnut legitimitet.

U najekstremnijem slučaju i Kina i Rusija bi mogli iskusiti masovne proteste. Moderni mediji očito već podstiču revoluciju u Egiptu, ali nema svaka zemlja svoju Al DŽaziru. Ali bila bi itekakva ironija ako bi se Tunis ispostavio varnicom koja je potpalila baklju svetske revolucije.

Za predsednika Obamu bi ovo moglo da predstavlja najveći izazov njegovog predsedništva. Do sada je eskivirao. Ali bi se uskoro mogao suočiti s najznačajnijim izborom svog mandata, u vidu odluke o tome kako da se upravlja ovim novim turbulentnim i revolucionarnim morem koje je i sam predvideo u svom govoru u Kairu, mada ni on nije mnogo polagao u isti.

Što ne znači da je Amerika izuzeta iz ovih dešavanja. Obama, kao što je već primetio Dejvid Bromvič, nigde u svojim govorima ne pominje Pokret čajanka. Umesto toga, on voli da benzedinski blebeće o "narodu" (folks). Ko je taj "narod" on nikada ne kaže. Ako Amerika nastavi na svom sadašnjem kursu, Obama će možda morati da se suoči sa sopstvenom pobunom u Americi, gde liberali imaju sve manje strpljenja sa njegovim predsednikovanjem, i gde je uspon Pokreta čajanka sam po sebi eksplicitno revolucionarni pokret koji želi da se vrati idealima naših očeva-osnivača.

DŽejkob Hejbrun (Jakob Heilbrunn) je viši urednik u The National Interest.

(Prevod: NSPM)