Savremeni svet | |||
Da li je moguća osovina Ankara – Moskva – Damask? |
nedelja, 24. jul 2016. | |
Ko bi rekao, još samo pre dve nedelje, da će Redžep Tajip Erdogan doći u otvoren sukob sa Sjedinjenim Državama, otkrivajući moguće savezništvo sa Rusijom Vladimira Putina, kome su prošlog novembra turski lovci F-16 oborili bombarder Suhoj?
Detalj koji možda nije zanemarljiv – izgleda da se među uhapšenim vojnim licima, optuženim da su bili umešani u neuspeli puč, nalaze takođe i dva pilota F-16, koji su učestvovali u operaciji koja je dovela do obaranja ruskog SU-24. Ovaj scenario bio je sasvim nepredvidljiv pre izvinjenja Ankare Moskvi, i iznad svega, pre čudnog, neuspelog puča oficira, koji su hteli da preuzmu vlast a da ne pokušaju da uhapse ili likvidiraju predsednika Erdogana, i da pucaju na članove njegove partije koji su izašli na ulice. Nakon što je pritvorio skoro sedam hiljada ljudi, uključujući sudije i vojna lica, Erdogan sada želi izručenje Fetulaha Gulena iz Sjedinjenih Država, bivšeg imama, kojeg optužuje da je bio mozak pokušanog puča, dok je turski ministar rada Sulejman Sojlu sugerisao bez okolišanja, da je iza pučista ruka Vašingtona. Ove optužbe je američki državni sekretar DŽon Keri odbacio kao neodgovorne, „potpuno pogrešne i štetne za odnose“, i pozvao Ankaru da pribavi dokaze o umešanosti Gulena, koji od 1999. godine, živi u Pensilvaniji, i koji je 2013. godine, uskratio svoju podršku Erdoganu, optužujući ga za korupciju. Odmeravanje snaga Vašingtona i Ankare takođe je usredsređeno u bazi Indžirlik, na jugu Turske, čiju je upotrebu, na barem godinu dana, Ankara odobrila američkim, britanskim, nemačkim i saudijskim avionima, koji lete iznad Sirije, u okviru koalicije protiv Islamske države. Prošle subote vazdušni prostor iznad baze bio je zatvoren od turskih vlasti, koje su na 24 sata suspendovale vazdušne operacije i uskratile snabdevanje strujom. Ova odluka je navela komandanta američkih snaga u Evropi (Eucom), da naredi najviši nivo pripravnosti za 2200 vojnih i civilnih lica koja su potčinjena Pentagonu, a nalaze se u Turskoj, od koji je oko 1500 u Indžirliku. U nedelju su turske snage bezbednosti ušle u bazu kako bi uhapsile turskog komandanta, generala Bakira Erkana Vana, koji je optužen da je sarađivao sa pučistima. Odmah potom su obnovljeni letovi iznad baze koja se, međutim, još uvek napaja strujom iz generatora. Dok Erdogan čisti „sve državne institucije od virusa“ odnosno pristalica Gulena, ulice u važnim gradovima, tokom noći, zaposedaju desetine hiljada islamista, pristalica vlade, sa turskim zastavama, veličajući Alaha. Ovakva klima rizikuje da zada smrtni udarac istorijskom savezništvu sa Sjedinjenim Državama, i shodno tome, takođe sa NATO-m, kao i sporazumu sa Evropljanima, fokusiranom na zaustavljanje nelegalnih migrantskih tokova duž balkanske rute. Lepak koji je od Ataturkovog doba održavao čvrstim odnose između Turske i Zapada, izgleda da je sada ponestao na talasu prebijanja računa nakon neuspelog puča, i sada već nesumnjivog islamističkog zaokreta Ankare. Utisak je da Erdogan želi da se sada osveti američkim i evropskim liderima, koji su krivi jer su odugovlačili sa nejasnim i zbrkanim izjavama, iščekujući rezultat puča u petak uveče, pre nego što su ga osudili, izjašnjavajući se u korist vlade koja je demokratski izabrana. U ovom prebijanju računa, baza Indžirlik je jedan žeton velike vrednosti za vršenje pritiska na SAD. Operativna od 1955. godine, ova baza je jedna od najvažnijih u mreži vojnih instalacija SAD preko okeana, bilo za operacije na Bliskom istoku i Centralnoj Aziji, bilo zbog blizine ruskih južnih granica. Nije slučajno da se u Indžirliku, kao i u Avijanu, čuva 50 taktičkih nuklearnih bombi. Vojni aerodrom rizikuje tako da postane moneta za potkusurivanje, zbog Erdoganovih zahteva, koji preti da će da napusti već veoma nepouzdano savezništvo sa Zapadnjacima, zarad traganja za sporazumom sa Moskvom, koji uključuje takođe rat u Siriji. Putin je preko telefona izrazio svoju solidarnost sa Erdoganom, obećavajući brz susret, možda već početkom avgusta, gde bi se takođe razgovaralo o Siriji. To je poslednji element konfuzije u scenariju koji je već preterano haotičan. Nije slučajno da među saveznicima sirijskog režima kruži zajedničko mišljenje, da bi neuspeli puč u Turskoj mogao da pogorša već ionako teške odnose između Ankare i Vašingtona, sa naknadnim dobitkom za Damask i Moskvu, i potpunom štetom za kurdske snage u Siriji, koje podupiru SAD. O tome je pisao Asafir, libanski list koji je blizak šiitskoj, proiranskoj miliciji Hezbolah, koja se bori zajedno sa trupama sirijskog predsednika Asada. Za novine iz Bejruta, koje dobro poznaju sirijske prilike, „do neuspelog vojnog puča, držanje Moskve potvrđivalo je očekivanje važnih promena u Turskoj u odnosu na sirijski konflikt, i u odnosu na ulogu Turske u okviru NATO-a“. Asafir podseća, kako se približavanje između turskog predsednika Erdogana i Rusije „dogodilo na vrhuncu tenzija sa Vašingtonom“. Zaista, nakon kritike američkog predsednika Obame, koji je u jednom intervjuu u aprilu za list Atlantic, definisao svog turskog kolegu kao „gubitnika i autoritativnog“, „sultan“ iz Ankare je reagovao tako što je snažno napao američku administraciju. „Ako Amerika ne obuzda PKK (Radnička partija Kurdistana, van zakona u Turskoj), PYD i YPG (partija i milicija Kurda u Siriji), ceo region će da prisustvuje krvoproliću“, rekao je Erdogan, tražeći od Vašingtona da bira između njega i Kurda, i preteći da će da zatvori tursku vojnu bazu Indžirlik, koju koristi međunarodna koalicija za napade protiv Islamske države u Siriji. Masivno obnavljanje ruskog bombardovanja na severu Sirije, kao podrška režimu u Damsku, koji je rešen da osvoji Alepo, što odlučuje sudbinu konflikta, uticalo je na Erdoganov zaokret. Nalazeći se naspram jednog saveznika koji je maksimalno kolebljiv (SAD) i jednog odlučnog protivnika (Rusija), Erdogan, koji je morao da računa i na stalan uspon kurdskih snaga u Siriji, i na, do tada neviđen talas samoubilačkih napada u zemlji, „odlučio je da podvije rep i izvini se Moskvi“ za obaranje SU-24. Ovaj zaokret je praćen izjavom o spremnosti za saradnju, novog turskog premijera Binali Jildirima, koji je govorio o neizbežnoj obnovi normalnih odnosa sa Asadovom Sirijom. Ovu promenu kursa potvrđuje, prema libanskom listu, takođe činjenica, da se nova velika ofanziva režima u Damasku, koji je u Alepu uspeo da stegne obruč oko zone koju kontrolišu islamistički pobunjenici, koji su povezani sa Ankarom, ,,odigrala bez bilo kakve reakcije Turske“, koja je u bliskoj prošlosti tretirala gubitak ovog mesta kao „crvenu liniju“. Sveukupno, danas je „Rusija mnogo bliža Erdoganu od Sjedinjenih Država“ koje nastavljaju da stavljaju ulog na zaklete turske neprijatelje – snage sirijskih Kurda koje su uzdignute u rang saveznika u borbi protiv Islamske države. Prema Asafiru, mogući scenario posle eventualnog raskida između Vašingtona i Ankare, mogao bi da bude sporazum između Erdogana i osovine Moskva – Damask. Reč je o susretanju interesa na dve ključne tačke – prvoj (antikurdskoj), koja bi podrazumevala angažovanje Asada i njegovih saveznika da nikad ne dozvole stvaranje jedne autonomne zone na severu Sirije. Druga tačka se tiče Islamske države – sa zatvaranjem baze Indžirlik za američke i NATO (britanske i nemačke) letelice, Moskva bi lako „pobedila u trci“ za oslobađanje Rake – prestonice kalifata. U ovakvom scenariju, Turska bi mogla da se nađe van NATO-a, koji je rasporedio italijanske protivraketne baterije (sistem SAMP/T) i španske (Patriot) duž tursko-sirijske granice i dozvolio slanje aviona Awacs (E-3A Sentry) – zvanično za kontrolisanje vazdušnog prostora iznad Sirije, zarad podrške koaliciji koja se suprotstavlja Islamskoj državi, ali u realnosti, da bi se zamenili analogni američki avioni koji su angažovani u monitoringu ruskih i letelica Damaska, jer Islamska država ne raspolaže vazdušnim snagama... Jedan tako nagli strategijski zaokret Ankare, takođe bi snažno uticao na odnose sa zalivskim monarhijama, pre svega sa Saudijskom Arabijom i Katarom, sponzorima džihadističkih milicija koje se bore protiv Asada i drugih alternativa Islamskoj državi. Preveo sa italijanskog: Nebojša Vuković Izvor: http://www.analisidifesa.it/2016/07/verso-un-asse-ankara-mosca-damasco/ |