Da li je moguć sastanak "velike trojke" - i da li nam je potrebna nova podela interesnih sfera?

Međunarodne institucije, stvorene posle Drugog svetskog rata, izgubile su nekadašnji značaj. Čime ih zameniti i da li to može da zaustavi srljanje u haos? O tome kako danas izgleda globalna agenda, u razgovoru sa Vojno-industrijskim kurirom, razmišlja Sergej Karaganov, naučnik koji se bavi međunarodnim problemima i dekan Fakulteta za svetsku privredu i politiku.

Da li je u ovom momentu moguć susret lidera država koji bi u određenoj meri baštinio principe konferencije iz Jalte 1945. godine, kada su bili postignuti sporazumi o budućem svetskom poretku?

Karaganov: Teoretski, naravno, moguć je. Politika jeste dobra i interesantna zbog toga što u njoj ima zakonomernosti i pravila, ali nema apsolutne predodređenosti. To je u značajnoj meri veština. Sfera politike je u najvećoj meri potčinjena ljudskoj volji, i ako lideri najvećih država odluče da je potrebno da se sretnu i sporazumevaju, tako će i biti. Druga je stvar, da li je velika verovatnoća i ima li preke potrebe. Eksperti naširoko raspravljaju o mogućem susretu lidera tri vodeće države, a to su danas SAD, Kina i Rusija. O tome su govorili i Kisindžer i Bžežinski, i ja sam tu ideju stavljao na dnevni red. Ali, pritom, niko ne pravi analogiju sa Jaltom. Sporazumi iz 1945. godine, do danas nose neku negativnu konotaciju, uglavnom zbog principa podele sveta na sfere uticaja moćnih država. Recimo, u zonu uticaja SSSR-a dospele su i te zemlje koje su od samog početka težile da se iz nje iščupaju. Ali, svet se menja, i ideja podele sveta na sfere uticaja, koja sada izgleda zastarelo, može da se vrati. Da, ona je iz prošlosti, ali u nekom svojstvu može da se pokaže i kao ideja budućnosti. Svet se sada nalazi u stanju narastajućeg haosa, pojačava se ratna pretnja, i postojeće institucije već ne izlaze na kraj sa tekućim izazovima. Prisutna je potreba za nekakvim novim principom upravljanja svetskim političkim procesima. Ali, lidere SAD, Velike Britanije i SSSR-a, 1945. godine, veliki rat je naterao da se ujedine. Bez obzira na uzajamno nepoverenje, različitost političkih sistema i mnoštvo drugih protivrečnosti, njima je bila očigledna neophodnost donošenja zajedničkih odluka.

Sada nema velikog rata, u mnogome zato jer postoji nuklearno naoružanje, koje donekle civilizuje svet i odvraća vladajuće krugove vodećih država od koraka koji su kadri da dovedu do uništenja čovečanstva. Ipak, situacija postaje sve manje stabilna, i sve više predratna, nezavisno od toga šta zapravo žele današnji lideri. Jer neophodnost postoji, a objektivnih okolnosti, nekakvog potresa, udara, koji bi taj susret učinili neizbežnim, nema. Pitanje je imaju li lideri velikih sila pameti, volje, sposobnosti predviđanja, kako bi zaustavili, dok ne bude dockan, narastajući haos.

Podela sveta na sfere uticaja – gde su plusevi i minusi?

Karaganov: Svet je uvek bio podeljen na sfere uticaja, neposredno ili posredno. Postojale su imperije, nicale neformalne zone nacionalnih interesa. Kako svedoči istorija, „podela iz Jalte“, kako su je skicirali Čerčil i Staljin, i zatim je samo prihvatio Ruzvelt, bila je ne previše promišljena i u mnogome se zasnivala na emocijama. Rasplamsala se borba za Poljsku, i kada je zapadnim liderima postalo jasno da je Staljin neće dati, oni su dobili od njega saglasnost za svoje druge pretenzije – na primer, za Grčku. Najrazgovetnija podela sveta bila je u godinama Hladnog rata. Sa prestankom uticaja SSSR-a, sve je postalo ne tako nedvosmisleno. S jedne strane, geopolitičko „zoniranje“ obezbeđuje veću stabilnost sveta, ali pritom ono u mnogome ograničava suverenitet velikog broja država. I ne smatraju sve vlade da je stabilnost vredna toga.

U ovom momentu mi vidimo drugačiju sliku – mnoge zemlje koje su susedi Rusije, svim silama pokušavaju da se bilo kome sviju pod krilo i uopšte ne mare za suverenitet. Mada, postoji varijanta neutralnosti jedne Švajcarske.

Karaganov: Na mestu pribaltičkih država, bežao bih od NATO-a kao đavo od krsta, budući da je članstvo u Alijansi, u prvom redu, velika ranjivost ako ste na prednjim granicama. Ali, da bi se to shvatilo, potrebno je posedovati iskustvo državnosti, uporedivo sa onim koje imaju Švajcarci. Pa Švajcarci su se vrlo dugo i teško borili pre nego što su se opametili i postigli status koji sada imaju. Primetiću, ne bez pomoći ruskog cara. Naši susedi imaju malo političkog i uopšte državničkog iskustva kako bi shvatili da je za njih najbolji izbor stalna neutralnost. Ali, svaki narod ima svoju sudbinu, uključujući i pravo na greške. Najvažnije je da ne smetaju drugima da žive.

Može li se smatrati da su sfere uticaja nekakva naddržavna varijanta političkog poretka?

Karaganov: U velikoj meri instrument kontrole. Kada je podela sveta iz doba Hladnog rata prestala da postoji, naši politički takmaci su sasvim iskreno smatrali da sadašnja Rusija ne treba da ima bilo kakvu sferu uticaja. Navodno, sfere uticaja su prošlost. Ali, i EU i NATO su u čistom obliku – sfere uticaja i kontrole. Pitajte te iste Rumune i Bugare koliko su zadovoljni tim nivoom kontrole koji se sada nad njima ostvaruje. Mađari već otvoreno negoduju. I širenje NATO-a imalo je, u prvom redu,  za cilj – vojno-političku kontrolu. Sada se iz nekog razloga niko toga ne priseća, ali NATO se gradio ne kao odbrambeni savez, ma kakvi tada bili deklarativni ciljevi, već kao instrument očuvanja političke stabilnosti u zemljama koje su u njega ulazile. Jednostavnije, kao osiguranje od unutrašnje komunističke pretnje. I ako su ranije neke države težile ka NATO-u, čak i kada im niko nije pretio, sada je pak vrlo karakterističan primer Crne Gore. Po nju nema nikakvih pretnji, ali je ipak na silu uvlače u Alijansu, isključivo zbog povećanja kontrole nad njom, jer je NATO i sistem kontrole, premda o tome nije uobičajeno govoriti naglas. 1990-tih godina, kada se raspao Varšavski ugovor, vodile su se diskusije o politici Severnoatlantske alijanse. Predlog je bio ili da se proširi broj država ili da se iskorači iz evropskog prostora uz preuzimanje uloge svetskog policajca. Odlučeno je, da je proširenje ipak probitačnije, važnije i lakše, a potom je pokušano da se dejstvuje u drugom pravcu, ali i u Iraku, i u Libiji, i u Avganistanu, to je sramotno propalo. Učestvujući u to vreme u njihovim diskusijama, mi smo predlagali da se NATO očuva kao instrument protiv pretnji koje su se već pre dvadeset godina ispoljile, i od tada samo jačaju. Pre svega, to je globalni terorizam.

Ako se sastanak o kojem govorimo desi, sa kakvim će paketom zahteva ili želja svaka od strana da sedne za pregovarački sto?

Karaganov: Sada ove tri zemlje nisu stvarno pokazale šta konkretno hoće, dok su svi ostali u iščekivanju kada će da to pokažu i da li će da pokažu. Važno je da se shvati, da je Rusiju, Kinu i SAD moguće udružiti. Pre svega, to su globalni izazovi, od kojih su neki zajednički. Drugi objedinjujući faktor – to su tri, u ovom momentu, realno suverene države. Postoji još niz država sa približnim statusom – ta ista Indija, ali ona se još nije snašla u svojoj globalnoj ulozi, nije postala, za sada, veliki igrač. Prema tome, postoje samo tri države koje same odlučuju šta da čine i kuda da idu. Šta one mogu da ponesu sa sobom za pregovarački sto? Zaštitu svetske stabilnosti i odbranu svojih čisto nacionalnih interesa. Za Kinu, uglavnom, to je da se ne dozvoli otvoren konflikt sa SAD, koji se sada čini vrlo verovatnim, i obezbeđivanje uslova za svoj dalji privredni rast. Sjedinjenim Državama takođe je neophodno da izbegnu preteranu konfrontaciju sa Kinom i Rusijom, i da se stvore uslovi za rešenje niza globalnih problema. Za Rusiju, osim eliminisanja oružanog sukoba sa SAD, vrlo je važno da se afirmiše u ulozi velike sile. Mi takvi jesmo, međutim, dok nema nikakve sumnje u našu političku i vojnu moć, intelektualni potencijal, imamo jednu veliku slabost – nivo razvijenosti privrede. Igra na ravnoj nozi u tom „velikom trouglu“ može donekle da niveliše našu ekonomsku slabost i samim tim uveća mogućnosti zemlje oko rešavanja velikog kruga problema.

To ne znači da ćemo mi pristupiti tim pretpostavljenim pregovorima kao najslabija strana. Kina je uz svu svoju ekonomsku moć, za sada, na geopolitičkom nivou, relativno slabija od Rusije. SAD su na tom planu, uravnoteženija država, ali je njihova osetljiva tačka – grandiozni unutrašnji politički raskol. Dozvoliću sebi mali ekskurs. Iako se smatra, da je demokratija najefikasniji način upravljanja državom, sadašnji događaji u Americi pokazuju –daleko od toga da je tako. Kina i Rusija, imajući i u sadašnjoj situaciji, i u tradicijama izgradnje države, kudikamo značajniju autoritarnu komponentu, sposobne su da racionalnije koriste resurse koji su im na raspolaganju.

Ali, očigledno je, ako bi se tri velike države, a možda i više njih, Indija i Japan takođe, okupile oko zajedničkog stola, da bi to bila optimalna varijanta suprotstavljanja narastajućem haosu. Stvaranje takvog „koncerta država“ razumno je i zbog toga što će on biti potkrepljen jednom snažnom okolnošću – postojanjem nuklearnog oružja. To je ozbiljan faktor svetske stabilnosti – jasno je da mi ne možemo ratovati jedni sa drugima, pošto bi u takvom ratu svi učesnici bili gubitnici. Velike sile koje su se sporazumevale među sobom polovinom HH veka, nisu imale tako delotvoran mehanizam obuzdavanja.

To je paradoks savremenosti – nuklearno oružje nije toliko svetska pretnja, koliko spas od svetskog rata. Kao kudikamo opasnije za svet, ja bih imenovao sajber oružje, o kojem mi možemo da nagađamo, ali realno ništa ne znamo. I upravo bi ono trebalo da bude jedna od glavnih tema diskusije na hipotetičkom sastanku velikih sila. Sasvim je moguće da je već sada sajber oružje sredstvo masovnog uništenja, samo što je malo ko u to upućen.

Protivrečnosti među supersilama imaju i politički i ekonomski karakter – Tramp preti da će da vrati u SAD svu američku proizvodnju iz Kine. Biće loše po Kinu, ali nije realno ni da će se to dopasti Amerikancima – domaći proizvodi sigurno će postati skuplji. Da li su takva pitanja vredna formata „velike trojke“?

Karaganov: Nalazimo se pod uticajem životne filozofije u kojoj se najvišom vrednošću smatra ekonomska efikasnost. Ali, nije činjenica da je upravo to ono najbitnije. Moguće je, da posle elementarnog zadovoljenja, za čoveka najbitniji postane moralno komforan ambijent njegovog života. Ako postoje – pristojan posao, bezbednost, vera u sutra i ponos svojom zemljom, osećaj sudelovanja u njenoj sudbini, onda će za vas sve to, po svoj prilici, postati kudikamo značajnije od mogućnosti da neograničeno stičete velikim delom vama nepotrebne i apsolutno besmislene stvari. Piše se, da najsrećniji ljudi žive u brdovitom Butanu – gde je siromaštvo ekstremno. To opovrgava tezu da je tobože materijalno blagostanje neizostavan atribut srećnog života i glavni cilj ljudskog progresa. Još manje jer je već sada čovečanstvo postiglo to da je za preovlađujući deo stanovništva planete glad prestala da bude svakodnevna pretnja. Što se tiče konkretnog slučaja Kine, ona će i bez Trampa morati da se prilagođava novom svetu. Naučno-tehnička revolucija vodi ka relativnom smanjenju vrednosti rada, uključujući i jeftini, i ojačava tendenciju lokalizacije proizvodnje. Uz to, i rad u Kini poskupljuje. Ipak, mislim, da Kinezi to razumeju, i odatle njihov zaokret ka unutrašnjem tržištu i ka Zapadu preko Puta svile.

Mnogi eksperti imenuju kao glavnog krivca za sadašnje nevolje transnacionalni kapital. Koliko su delotvorni pregovori rukovodilaca država, ako svetom ne vladaju oni već finansisti-globalisti?

Karaganov: Još pre 30-40 godina, smatralo se, da će razvoj globalizacije da dovede do stvaranja jedinstvene svetske vlade, da će svetom da upravljaju transnacionalne korporacije, i međunarodne nevladine organizacije. Nekome je to izgledalo progresivno, nekome zastrašujuće, ali već sada je jasno – čovečanstvo ne ide tim putem. Gde su Junajted Fruts i DŽeneral Motors kojima su unapred namenili vlast nad svetom? Kapital je sebe limitirao izvlačenjem profita, i njegov uticaj na svetsku politiku postaje sve manji. „Epl“ je vrlo moćna korporacija koja stvara milione korisnih ili beskorisnih stvari, ali politički, ona nikako ne upravlja svetom. Svet je krenuo suprotnim putem – ka renacionalizaciji, ka novom uvećanju uloge suverenih država. Razloga za to je mnoštvo, a glavni od njih je shvatanje da se većina problema koji se sada javljaju ne mogu rešiti na globalnom nivou. Jedan od uzroka napetosti koja je sada prisutna u svetu je u neslaganju između nacionalno orijentisanog stanovništva i kosmopolitiske elite, povezane sa međunarodnim korporacijama. A to nije samo oligarhat, već i veliki broj „belih okovratnika“ koji dobro i ugodno žive u potrošačkom svetu. Ta elita se otrgla od svoje nacionalne većine, koja je, videći da globalizacija uopšte nije konfigurisana da rešava njene probleme, počela da se buni. Ona je dovela na vlast Trampa, i isturaće u prvi plan, u drugim zemljama, nove političare, koji će da se bore za primarnost nacionalnih interesa. Mi se sada nalazimo u situaciji koju je čak pre dvadeset godina bilo teško predskazati – svi su smatrali da će uticaj međunarodnih organizacija samo da raste. Ali one gube svoj značaj sa svakom godinom. To se dâ primetiti i po UN-u, i po STO-u, i po EU, i po NATO-u. Svet se vraća na nacionalne države, koje deluju po staroj logici – suverenitet, obezbeđenje svoje sigurnosti, vlastitih političkih interesa. Uključujući, vraćam se na početak našeg razgovora, i sfere uticaja. Istina, zbog otvorenosti zemalja, posebno informativne, nacionalne države su relativno slabije. To je još jedan paradoks – svet se vraća ka malaksavajućoj državi.

Po toj logici, EAES, ŠOS, BRIKS i drugi savezi koje je Rusija gradila jesu korak u prošlost? Mi smo već okasnili i treba smisliti nešto novo?

Karaganov: Zašto? Mi sada stvaramo nekakvu regionalnu grupaciju, a zapravo – zonu zajedničkog uticaja, skupa sa Kinom i Indijom, koja nam dozvoljava da se razvijamo, i ubuduće može da postane prototip nečeg novog. Svet      se ne razvija linearno, sadašnje renacionalizacije i resuverenizacije mogu da budu zamenjene novim ciklusom globalizacije. Jedna od varijanti, koja mi se čini realnom, jeste pojava u svetu nekoliko velikih geopolitičkih zajednica. Jedna od njih – partnerstvo Velike Evroazije, zasnovano na saradnji Rusije i Kine, i još nekoliko država, u prvom redu Indije, sada počinje da se aktivno promoviše. Drugi sličan centar može da se formira oko SAD. A što se tiče Evrope, za sada ona se postepeno lišava subjektiviteta i uskoro može prestati da bude centar moći.

Pregovori ,,velike trojke“ sa kojim smo počeli razgovor, treba da uzimaju u obzir i interese ne samo SAD, Kine i Rusije, već svakako i ostalih država?

Karaganov: Nije obavezno. Na toj istoj Jalti, lideri su rešavali probleme, u prvom redu, svojih država. I protiv rezultata tih pregovora mnogi su istupili. Isto tako, protiv ideje pregovora ,,trojke“, sada je mnogo država, u prvom redu, evropskih. Ali, ne mislim, da ako se takva trojka sastane, da će odmah da počne da deli svet na sfere uticaja.Ja bih im predložio da počnu sa rešavanjem globalnih problema – klimatskih promena, sajber bezbednosti, strategijske stabilnosti u celosti. Sigurno će se sledećih decenija produžiti nestabilnostBliskog istoka,i njome će se takođe morati upravljati zajednički. Tamošnje protivrečnosti su objektivne i razultat su tri osnovne činjenice. Prve – nesposobnost sadašnje islamske civilizacije Bliskog istoka da obezbedni ekonomski rat i napredak. Druge – demografska eksplozija. I treće – pogoršanje klime, što vodi ka smanjenju poljoprivredne produkcije. Formalno, to su problemi regiona, ali mi shvatamo da se oni tiču svih. Situacija je bila jasna i pre dve decenije, ali niko nije hteo da se sa njom pozabavi. Nešto slično sazreva u ekvatorijalnoj Africi. Proći će nekoliko godina, i tamo će zemlje početi da eksplodiraju  jedna za drugom, i svet će da zapljusne talas nove, sada već centralnoafričke migracije. To je nesumnjivo tema za saradnju velikih sila, koje bi mogle da povuku sa sobom i druge zemlje kako bi se rešili sadašnji i budući problemi koji stoje pred čovečanstvom. Ako se Rusija, SAD i Kina dogovore oko neke pozitivne agende, teško da će ko hteti da im protivreči. Druga je stvar, mogu li se oni dogovoriti.

Susret se može desiti, ako zemlje uspeju da prevladaju nakupljeno uzajamno nepoverenje. Najveća prepreka jeste američka vladajuća elita, koja je u prošloj deceniji počinila mnoštvo grešaka i sada teži da se revanšira. Takvi pregovori uopšte nisu u planovima onih koji sada svim silama pokušavaju da neutrališu Trampa. U svakom slučaju, treba sačekati, dok se ne okonča borba u Vašingtonu. Tada će se možda pojaviti mogućnosti i za produktivan dijalog Rusija – SAD, i za razgovore u formatu ,,trojke“.

Razgovarao Aleksej Peskov

Preveo sa ruskog uz neznatna skraćenja: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.vpk-news.ru/articles/35712