Da li je Amerika na konopcima?

(The National Interest, December 13, 2010)

Pričati o opadanju moći SAD može, kako je jednom na ovim stranicama lepo primetio nedavno preminuli politikolog Semjuel Hantington, biti način da se ono izbegne. Danas se kolumnista Vašington Posta E.J.Dion latio te teme. Pitanje je jednostavno: može li Amerika nastaviti da govori "ja sam bez premca" ili će biti da je Amerika poslednja u nizu supersila koje su potonule u propast? Da li je ona i dalje izuzetna nacija (ako je ikada to i bila), ili je u međuvremenu postala najamnik?

Dve stvari su u igri. Prva je manjak poverenja u Obaminu administraciju. Njena postignuća u inostranstvu bila su nasumične prirode. U Avganistanu se zaglavila. Severna Koreja joj se ruga. Kina je sila u usponu. Oporavak privrede je usporen. Dakle, jedna linija napada bila bi tvrditi da je Obamina administracija sama krivac za gubitak ugleda Amerike. I tvrditi da se, da je izabran DŽon Mekejn ili neki drugi republikanac, ništa od ovoga ne bi desilo. Dakle, prva teorija o slabljenju Amerike povezuje opadanje američke moći sa Obaminom administracijom.

Drugi pristup je da se to stanje posmatra manje kao Obamin proizvod, a više kao strukturalni problem. Neizbežno je da druge sile narastaju. Indija i Kina su u napredovanju. Studenti šangajskih fakulteta sada postižu najbolje ocene na međunarodnim testovima, dok se američki na istima batrgaju. U stvari nema mnogo toga što SAD mogu ili treba da pokušaju da urade s tim u vezi, sem da resistematizuju i poboljšaju sopstvene performanse kod kuće. Kao što je Pol Pilar nedavno ustvrdio, ideja o izuzetnosti SAD je izazvala mnogo problema i Amerikancima i ostatku sveta.

Ali Amerikanci, navikli da razgibavaju mišiće širom sveta, bar od Prvog svetskog rata pa nadalje, odbijaju da se priviknu na novonastalu aktuelnu situaciju. Oni žele više. Kako Dion pronicljivo napominje,

“Trenutno deklinističko osećanje proističe iz rasprostranjenog osećaja da je u prvoj deceniji novog milenijuma naša zemlja protraćila svoje međunarodne prednosti, degradirala svoju moć dugim i nepotrebnim angažmanom u Iraku, razbucala finansije savezne vlade - a onda bila svedok devastacije privrede usled najgore finansijske krize u poslednjih 80 godina. Sve to se desilo kada su naročito Kina, ali takođe i Indija, počele da osporavaju američku nadmoć. Amerikanci osećaju da nešto veoma ne valja i sasvim su u pravu u tom svom nespokoju.“

Nijedan predsednik ne može sebi priuštiti da prizna da je Amerika u opadanju, makar u odnosu na druge sile. Ričard Nikson je verovatno bio najbliži tome kada je 1969. godine najavio "Niksonovu doktrinu", koja navodi da saveznici SAD treba da se pobrinu za najveći deo svojih odbrambenih potreba. Naravno, to se nikada nije dogodilo. Ono što Obama može da uradi je da pokuša da iskoristi percepciju opadanja američke moći da bi pogurao svoj sopstveni politički program. Drugim rečima to bi značilo da ovaj mandat posluži onome što Dion naziva "nacionalna obnova" ("national renewal"). Drugim rečima, u pitanju bi bio novi Nju dil koji bi oživeo američku infrastrukturu i transformisao Ameriku u konkurentnu naciju.

Malo je verovatno da će se to desiti u doba kresanja budžeta koje se neumitno pomalja iza brega. Međutim, ovo opšte previranje ukazuje na to da su velike promene na pomolu, i da će pravo pitanje biti koja će politička stranka zauzeti prostor koji se otvara pitanjem neizvesnosti u pogledu budućnosti Amerike. Na ovogodišnjim izborima, desnica je ta koja je počela da nudi odgovor. Da li će Obama biti u stanju da ga preotme natrag?

DŽejkon Hejlbrun (Jacob Heilbrunn) je viši urednik u The National Interest

(Prevod: Vasilije D. Mišković)