Да ли ће Вашингтонски консензус бити замењен Пекиншким консензусом

Хоће ли Запад остати привржен међународном поретку заснованом на правилима када он више не буде тај који доноси правила? То ће бити једно од најинтригантнијих питања у наредне две деценије. Ако постоји један принцип који уједињује бирачка тела, креаторе политике, политичаре и медије широм Запада, онда су то правила која су најважнија за скоро све остало. Непоштовање заједничких правила дуго је изазивало бес и снажан отпор.

Узмите у обзир Уједињено Краљевство. Харизма премијера Бориса Џонсона омогућила му је да победи и одржи власт, ефективно прекрајајући политичку мапу земље у том процесу. Он је уживао широку подршку упркос доказаној неспособности, великом броју смртних случајева од пандемије и економској  рецесији. Али Џонсон је изгубио подршку из једног једноставног разлога - он и његова влада отишли ​​су предалеко у кршењу правила. Откриће да је била организована забава у Даунинг Стриту 10 док је остатак земље био у изолацији због ковида наштетило је Џонсоновој репутацију више него било који од његових других скандала или преступа.

На међународном нивоу, западне владе рутински осуђују друге за кршење правила. Русија је, на пример, осуђена због анексије Крима, поновљених сајбер напада на друге земље и физичких напада на руске дисиденте у иностранству. Кина је такође осуђена као велики преступник

На међународном нивоу, западне владе рутински осуђују друге за кршење правила. Русија је, на пример, осуђена због анексије Крима, поновљених сајбер напада на друге земље и физичких напада на руске дисиденте у иностранству. Кина је такође осуђена као велики преступник. Амерички председник Џо Бајден се можда не слаже са много тога што је његов претходник рекао или урадио, али је задржао Трампову карактеризацију Кине као глобалне претње због тога што она краде интелектуалну својину, додељује нелегалне субвенције, дозвољава раширену корупцију и спроводи геноцид.

Па ипак, у наредним деценијама највећа глобална претња неће бити Кина која крши правила, већ Кина као креатор правила. Све већи утицај Кине на међународне норме, стандарде и конвенције мења правила игре. Вековима су западне силе узимале здраво за готово да су оне те које утврђују норме које важе у целом свету и масовно утичу на политике других земаља, на пр. кроз „Вашингтонски консензус“, „Бриселски ефекат“ и друге канале.

Термин “Вашингтонски консензус” сковао је 1989. економиста Џон Вилијамсон. Он се односи на тржишно засновану економску политику и ограничену улогу државе. Деценијама је овај западни либерални приступ примењиван у раду Међународног монетарног фонда, Светске банке и Светске трговинске организације, јер је био прихваћен као универзални рецепт за добро управљање и просперитет.

“Бриселски ефекат” је новија кованица, коју је популаризовала правница Ен Бредфорд како би описала глобални утицај регулаторних политика Европске уније. Мултинационалне корпорације и друге земље које траже приступ великом јединственом европском тржишту обично усвајају стандарде ЕУ који регулишу приватност података, безбедност производа, генетски модификоване организме, сексуална права и друга питања.

Током протекле деценије, међутим, “Вашингтонски консензус” о слободном тржишту суочио се са изазовом „Пекиншког консензуса“, алтернативним моделом управљане глобализације, кинеске индустријске политике и државног капитализма. “Бриселски ефекат” добио је конкурента у потенцијалном „Пекиншком ефекту“ -  кинеском извозу технолошких стандарде кроз  „Дигитални пут свиле“.

Током протекле деценије, међутим, “Вашингтонски консензус” о слободном тржишту суочио се са изазовом „Пекиншког консензуса“, алтернативним моделом управљане глобализације, кинеске индустријске политике и државног капитализма

Многа глобална тела која утврђују правила која су некада омогућавала европску и америчку превласт сада предводе Кинези. То је случај са Међународном унијом за телекомуникације, Међународном организацијом за стандардизацију и Међународном електротехничком комисијом. Кина је спремна да успостави стандарде за технологије које се брзо развијају као што су вештачка интелигенција и роботика. Технолошка инфраструктура кинеских компанија – изграђена по кинеским стандардима – проширила се на бројне земље.

Како Бредфорд примећује, иако је “Пекиншки ефекат” друкчији од бриселског, он  производи далекосежне последице. И како Кина постаје све већи трговински партнер све већем броју земаља, њен глобални утицај ће наставити да расте.

Због свега тога поставља се питање да ли ће западна посвећеност правилима опстати. Шта ако се та посвећеност увек више односила на моћ коју је доносила него на основне принципе које је подржавала? Да ли ће Европљани и Американци поштовати глобални поредак заснован на правилима која следе „мисли Си Ђинпинга“ уместо мислилаца западног просветитељства? Многи у Кини, Русији и другим земљама претпостављају да то нећемо учинити. Они сматрају да је наша посвећеност правилима само средство за постизање наших циљева.

Да ли ће Европљани и Американци поштовати глобални поредак заснован на правилима која следе „мисли Си Ђинпинга“ уместо мислилаца западног просветитељства?

Неке западне владе су почеле да преиспитују идеју поретка заснованог на правилима. Говори се о одступању од универзалних, глобалних институција у корист новог аранжмана заснованог на правилима постављеним унутар клубова истомишљеника. У ЕУ, на пример, сада се води дебата о „стратешкој аутономији” Уколико ЕУ делује као јединствени блок, могла би да сачува либерални поредак заснован на правилима за себе и друге који желе да се прикључе. Алтернатива је подвргавање нелибералним изазовима Си-ја, руског председника Владимира Путина или повратак трампизма у САД.

Слична промена је видљива и преко Атлантика, где је Бајденова администрација прешла пут од подршке глобалним институцијама до замишљања нове врсте поретка заснованог на правилима који чине светске демократије. Недавни Самит за демократију који је организовала Беле куће могао би се схватити као архетип како би овај нови поредак функционисао.

Остаје да се види како ће се мање силе понашати у промењеним околностима. Један упечатљив траг може се наћи у Интегрисаном прегледу безбедности, одбране, развоја и спољне политике владе Бориса Џонсона из марта 2021. Закључујући да „одбрана статуса кво више није довољна за наредну деценију“, Џонсонова влада залагала се за динамичнији приступ од пуког „очувања постхладноратовског међународног система заснованог на правилима“.

Одлучујуће борбе у XXI веку водиће се око тога ко има моћ да доноси правила.

Марк Леонард је директор Европског савета за спољне односе 

Mark Leonard  Who will rule the rules-based order?

14 јaн 2022.

https://www.aspistrategist.org.au/who-will-rule-the-rules-based-order/

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић