Da li će Siriza uspeti - i zašto je to važno?

Posle četiri godine žestokih društvenih sukoba i trideset i dva generalna štrajka, u Grčkoj su 25. januara 2015. održani parlamentarni izbori na kojima je pobedila Siriza, leva politička organizacija, radikalnija od tradicioalne socijal-demokratije.

Od 2010. u Grčkoj traju klasne borbe kakve u Evropi nisu viđene posle 1945. Uzrok su mere štednje, koje je takozvana trojka (Evropska komisija, Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond) nametnula Grčkoj zbog njene esposobnoosti da vraća dugove zapadnim poveriocima. Sadašnja vrednost duga iznosi oko 320 milijardi evra. Otkako je počela primena mera štednje odnos duga prema Grčkom društvenom proizvodu pogoršan je za 35%, nezaposlenost je porasla na 25%, a bruto društveni proizvod je pao za 22% u odnosu na 2009.

Uzroci grčke krize

Standardna interpretacija evropskog establišmenta je da je ogromni javni dug zemalja evropske periferije (Grčka, Španija, Portugal, Irska) nastao zbog neodgovornosti ovih naroda koji su, navodno lagodno živeli, spiskali su na neproizvodnu potrošnju strane kredite, isplaćivali visoke plate u javnom sektoru i sl. Navodno, mediteranci su lenji i žele da žive na račun vrednih severnih naroda, posebno Nemaca.

Ovakva tumačenja ukazuju na obnovu evropskog rasizma a svrha im je da mere štednje nametu kao opravdano rešenje. Politika mera štednje ima za cilj da stabilizuje poljuljanu dominaciju neoliberalnog koncepta, kao i da se teret krize svetskog kapitalizma svali na srednje i niže socijalne slojeve. Interpretacija zavisi od konfiguracije moći - onaj koji je jači odlučuje šta je istina.

Nasuprot vulgarnim, desnim tumačenjima, levica tvrdi da su uzroci krize sistemski. Kriza koja je izbila 2008. samo je po posledicama finansijska, njeni su koreni u protivrečnostima realne ekonomije. Ogromni profiti koje su privatne kompanije i banke akumulirale poslednjih decenija plasirani su na finansijka tržišta zbog toga što u realnim ekonomijama nije postojala dovoljna tražnja za robom i uslugama. Kada je finansijski balon eksplodirao, vlade su upumpavale trilione dolara kako bi se sprečio totalni ekonomski krah, ali su tako kreirani ogromni javni dugovi.

Ovakva shvatanja dele neki od vodećih svetskih ekonomista, koje niko ne može optužiti da su levičari. Tako Pol Krugman kaže da je u pozadini Grčke krize evropska ekonomija, a DŽozef Štiglic tvrdi da su neophodne ne toliko strukturne reforme u Španiji i Grčkoj koliko u strukturi i dizajnu evropskih institucija čije funkcionisanje je dovelo do spektakularnih neuspeha. Španija je 2007. imala budžetski suficit, javne finansije Portugala i Irske bile su u zadovoljavajućem stanju.

Levica ukazuje da su uzroci krize ne samo u protivurečnostima kapitalizma, nego leže i u načinu na koji je organizovana Evropska unija. EU je zajedničko tržište na kome su intergrisane privrede nejednake razvijenosti. Uvođenjem jedinstvene valute slabije ekonomije evrozone (Grčka, Španija, Irska, delom Italija) onemogućene su da merama monetarne i carinske politike zaštite svoje privrede od konkurencije produktivnijih proizvođača sa severa.

Na primer, dok je imala svoju valutu, Italija je mogla da je devalvira liru i tako nemačku robu na svom tržištu učini skupljom. U sistemu sa jedinstvenom valutom takva opcija ne postoji. Nemačka je svoju konkurentnost postigla i zbog toga što su u ovoj državi posle ujedinjenja oborene realne nadnice.

Bez obzira na značajne razlike u nivou razvijenosti pojedinih država, u EU se primenjuju zajedničke politike koje su uglavnom utvrđene prema interesima severa. Jedinstveno tržište ne predstavlja zajednicu naroda, ono je formirano kako bi se sprečile pojedinačne države da regulišu privredne aktivnosti na svojim teritorijama. Od početka devedesetih drastično je smanjen kapacitet država da kontrolišu svoja nacionalna tržišta, a da pri tome nije uspostavljen sličan mehanizam na nivou EU. Takav institucionalni aranžman stvoren je s ciljem povećanja slobode delovanja organizovanog krupnog kapitala. Sa druge strane,  sistematskim meram umanjvana je sloboda organizovanog rada da stvara efikasne političke i druge organizacije koje bi bile u stanju da pruže otpor neoliberalnoj agresiji.

Nedostaci institucionalne arhitekture EU su znatni: ona ima centralnu banku, ali nema demokratski izabranu centralnu vladu, ima nacionalne države bez centralnih banaka koje bi ih podržavale. U evrozoni postoji jedinstvena valuta, ali ne postoji jedinstven fiskalni i bankarski system. EU institucije nemaju kapacitet da vode makroekonomsku politiku, ne postoji mehanizam za upravljanje krizama, za apsorpciju šokova i korigovanje asimetrija koje nastaju kao posledica neuspeha tržišta da obezbedi harmonizovani razvoj. Evropsku monetarnu politiku vodi Evropska centralna banka, naravno u interesu krupnog biznisa, a ne evropskih naroda. Ova banka ne nalazi se ni pod kakvom demokratskom kontrolom.

Notorna je činjenica da EU nije demokratska politička tvorevina, eufemistički se kaže da u njoj postoji demokratski deficit. Evropski parlament nije suvereno reprezentativno političko telo kao što su parlamenti federalnih država. Ključne odluke na nivou EU donose neizabrani organi poput Evropske komisije koja deluje pod odlučujućim uticajem najvećih evropski kompanija i banaka.

Nema ni govora o tome da na proces odlučivanja u EU mogu uticati obični građani i male države. Ovakav institucionalni aranžman nastao je ne samo kako bi se poništile dva veka dugih socijalnih borbi u Evropi (od 1789 pa na dalje) nego i kako bi se dovele u pitanje temeljne vrednosti evropske demokratske političke kulture.Evropski građani podređeni su neizabranim briselskim oligarsima.

Janus Varufakis, ministar finansija u novoj vladi Grčke, tvrdi da je EU nastala kao deo Maršalovog plana, čiji je cilj bio restauracija evropskog kapitalizma pod američkom hegemonijom u čijem centru se nalazila obnovljena Nemačka. Evropske integracije su velika američka ideja, tvrdi Varufakis. Zanimljivo je da je Da Gol prozreo ovaj plan. U francuskoj skupštini sa svojim pristalicama glasao je protiv osnivanje Zajednice za ugalj i čelik.

Sredinom sedamdesetih ondašnji nemački kancelar Helmit Šmit izneo je stav da Nemačka svoje spoljnopolitičke i privredne ciljeve ne može da ostvaruje pod svojim nacionalnim imenom, jer to budi strah kod drugih naroda, zbog sećanja na dva svetska rata. Zbog toga je Nemačka izabrala da deluje pod evropskim plaštom, ali takva strategija biće samo privremena jer će se ubrzo videti da se Evropa nalazi pod nemačkim vođstvom, tvrdio je Šmit. Danas je više nego očigledno da u EU postoji izrazita nemačka dominacija.

Varufakis tvrdi da EU predstavlja nemački privredni prostor koji su kreirale SAD. Po tom konceptu evropska periferija treba da kreira tražnju za nemačku robu. Uvođenje evra dovelo je do privredne stagnacije u ovim dražavama ali i Francuskoj tako je dinamizam Nemačke privrede izazvao stagnaciju u evropskom dvorištu.

Prema Varufakisu, problem sa monetranom unijom je u tomoe što trgovina i tokovi kapitala sistematski ostaju neizbalansirani. Države sa sopstvenom valutom ovaj problem mogu da reše promeama deviznog kursa. Postepeno menjanje vrednosti valute može da apsorbuje posledice uzrokovane trgovinskim disbalansima tvrdi Varufakis. Ukoliko regioni koji su u dficitu nemaju svoju valutu, kao države u SAD, onda nešto drugo mora da bude učinjeno da bi problem bio rešen.

Neophodno je postojanje mehanizma koji omogućava recikliranje viškova od regiona sa suficitima ka regionima sa deficitima. Po Varufakisu svaki ekonomski sistem sadrži jedinice koje su sklone da imaju viškove i druge koji imaju deficite. Da bi se održao balans mora da postoji mehanizam koji omogućava tokove viškova od budućnosti ka sadašnjosti od urbanih centara ka ruralnim oblastima, od razvijenih regiona ka manje razvijenim.U EU, posebno evrozoni ovakvi mehanizmi ne postoje što dovodi do povećavanja jaza između Severa i Juga.

Iz Varufakisovih i drugih analiza jasno je da evropske integracije nisu ostale slučajno nedovršene. Cilj je bio stvaranje velikog tržišta, ali ne i političkih institucija koje bi mogle da vrše kontrolu kapitala i redistribucije. Evropski levičari ističu da EU i EMU nisu formirani da bi bili ostvareni ideali slobode, demokratije i ljudskih prava.

Razlog je bio rastući jaz u konkurentnosti između evropskih privreda i dinamičnijih azijskih ekonomija. Udeo EU u svetskoj trgovini opao je sa 35% 1990. na 26,3% 2010. Preovladalo je uverenje da jedino tržište kontinentalnih dimenzija može obezbediti opstanak evropskog kapitala na hiperkonkurentnom svetskom tržištu koje je nastalo osamdesetih godina dvadesetog veka.

U procesima evropskih integracija, naročito početkom devedesetih grčka privreda svedena je na pomorski transport i turizam, izgubljena je ekonomska samostalnost. Izvršena je destrukcija proizvodnih struktura kao posledica otvranja i liberalizacije tržišta. U političkom životu dominirale su proevropske partije, konzervativna Nova demokratija, socijaldemokratski PASOK.

Američki marksista DŽejms Petras tvrdi da javni dug nije nastao kao dug grčkog naroda. Institucionalni kreditori i evropske banke svesno su davali kredite visokorizičnim kleptokratima, oligarsima i bankarima koji su potom dobar deo tog novca polagali na svoje privatne račune u švajcarskim bankama, kupovali nekretnine u Parizu i Londonu. Krediti nisu korišćeni da bi se podstakle ekonomske aktivnosti kojima bi bio stvoren dohodak koji bi obezbedio vraćanje dugova, a vršena je i masovna kupovina zapadnog naoružanja (avioni tipa "miraž" i "fantom").

PASOK i Nova demokratija vodili su fiskalnu politiku u korist bogatih, a jaz koji je u budžetu tako stvaran pokrivan je zaduživenjem u inostranstvu. Sistemska neefikasnost poreskog sistema pogoršana je recesionim efektima velike krize iz 2008. godine. Da bi se takve greške ispravile, neophodne su političke i fiskalne reforme kojima će redistribucija bogatstva i političke moć biti orijentisana nadole, ističe grčki ekonomista DŽon Milios.

Kada je posle finansijskog sloma svetskog kapitalizma 2008. godine grčki dug postao neodrživ, teret je svaljen na obične građane. Inače u finansijskim krugovima važi pravilo da nema neodgovornog dužnika bez neodgovornog poverioca.

Zbog čega evropski establišment (čitaj Angela Merkel) insistira na merama štednje. Ako se popusti u slučaju Grčke, mogao bi da nastupi domino efekat, druge države u sličnom položaju mogle bi da se pobune, a u zemljama evropskog centra mogli bi se javiti zahtevi za obnovu socijalne države. Čitav koncept na kome počiva neoliberalni kapitalizam bio bi doveden u pitanje. EU je i nastala da bi se omogućilo ukidanje države blagostanja. Društveni sporazum je mrtav, ističe ozloglašeni šef Evropske centralne banke Mario Dragi. Mere štednje su klasno zasnovana politika, čiji je cilj da se obogate evropske banke i opljačka grčki javni sektor. To nije smislena ekonomska politika, nego klasni rat protiv siromašnih, kako kaže Noam Čomski.

Zajmovi koje je trojka odobravala Grčkoj trebalo je da spasu propasti evropske banke kojima je Grčka bila dužna. Novi zajmovi nisu ni stizali do Grčke, već je novac samo prošetao kroz račun grčke vlade i završio u evropskim bankama, a zemlja je sve dublje uvlačena u deflatornu zamku.

Između zemalja severa i juga EU nastao je sličan odnos kao između SAD i Latinske Amerike, ističe Bob Uri. Na južnoameričkom kontinentu SAD dovode na vlast razne kleptokratske despote koji uz podršku CIA pljačkaju svoje narode, a privileguju američki biznis. Evro nije ujedinio, nego je podelio Evropu. Na izborima održanim 25. januara Grci su takav koncept odbacili.

Siriza i dileme grčke levice

Siriza je u relativno kratkom vremenskom periodu postigla veliki uspeh. Na izborima održanim 2009. godine dobila je 4% glasova, 2012. dobila je 27% a 2015. čak 36%. Početkom ove godine stranka je imala oko 35 000 članova, a dobila je 2.250.000 glasova. Analitičari navode da su za nju mahom glasali pripadniici srednjih slojeva deklasirani dugotrajnom krizom, dok su birači sa dna društvene lestvice glasali za Komunističku partiju Grčke ili fašističku Zlatnu zoru.

U ideološkom i političkom pogledu Siriza je heterogena organizacija, čije formiranje nije dovršeno i za koju se ne može tvrditi da je u celini radikalno leva. Antikapitalističko krilo Sirize čini Leva platforma, čiji članovi čine oko 30% Centralnog komiteta. Glavnina stranke ne prihvata radikalni raskid sa EU i zalaže se za postizanje kompromisa sa zapadnim poveriocima. Radikalniji, poput ekonomiste Kostasa Lapavitsasa, predlažu izlazak iz evrozone kao jedini put za rešavanja krize.

Umerenu struju predvodi predsednik Vlade Grčke Cipras, a njen glavni strateg je ministar finansija Varufakis. Oni prihvataju da Grčka u vrati dug, ali traže da se zemlji da predah kako bi bilo izvršeno rekonstruisanje ekonomije koja bi bila osposobljena da stvara viškove iz kojih bi potom bili plaćeni strani zajmovi. Po ovom konceptu dug bi bio pretvoren u obveznice koje bi pak bile isplaćivane proporcionalno rastu grčke ekonomije. Za sada ovakvi predlozi nisu prihvaćeni od evropskih zvaničnika, ali ih podržavaju vodeći svetski ekonomisti poput Štiglica, Galbrajta, Krugmana, Rodrika...

Varufakisova strategija zasniva se na postojanju straha koji postoji unutar dela evropskog establišmenta da bi grčki bankrot mogao imati nesagledive posledice na celu evrozonu.

Uočljivo je da američka administracija, pa čak ni MMF, ne iskazuju toliku netrpeljivost prema Sirizi kao Nemačka. Verovatno se radi o geopolitičkim razlozima. Ukoliko se događaji budu oteli kontroli, Grčka bi se mogla naći pod uticajem Rusije. Vojni analitičari ističu da bi u tom slučaju bilo znatno oslabljeno jugoistočno krilo NATO pakta i to u vreme velikih bezbednosnih rizika koji postoje u tom regionu od kojih je najizrazitiji bliskoistočni islamski fundamentalizam. Dugotrajna kriza u Grčkoj mogla bi da dovede do eskalacije stalno tinjajućeg sukoba sa susednom Turskom. Geopolitička kriza koja može nastupiti u celom regionu preti da zapadu stvori mnogo veće probleme nego što je grčki dug.

Siriza je do sada delovala kao politički front koji je omogućavao postojanje različitih orijentacija unutar levice. To je hibridni pokret koji ima poreklo u grčkoj komunističkoj tradiciji, ali i u novim oblicima socijalnog radikalizma. Tokom izborne kampanje Siriza je obećavala da će izvršiti restrukturiranje duga, ukinuti mere štednje i preduzeti hitne mere za okončanje humanitarne katastrofe.

Po preuzimanju vlasti Ciprasova vlada bila je primorana da sa kreditorima sklopi sporazum o privremenom finansiranju kojim je faktički odustala od realizacije dobrog dela predizbornih obećanja. Samo nedelju dana posle formiranja Vlade ECB je saopštila da više neće prihvatati grčke državne obveznice, što je izazvalo paniku kod stanovnika koji su masovno počeli da povlače svoje depozite iz banaka. U takvoj situaciji Vlada je bila prinuđena da prihvati privremeni sporazum kako bi dobila na vremenu i sprečila kolaps bankarskog sistema.

Ovakva praksa pokazuje kakvi sve rizici postoje kad su u pitanju evropske inegracije. Evropski centri moći mogu različitim političkim i finansijskim merama da dovedu u pitanje svaku odluku koje vlade malih država donose u interesu svog stanovništva, a na štetu evropskog krupnog kapitala. Predsednik Komisije Žan Klod Junker kaže da ne postoji demokratski izbor protiv evropskih ugovora. Kada su birači u Francuskoj i Holandiji na referendumima održanim 2005. godine odbili predlog Evropskog ustava, ondašnji član Komisije Ginter Verhojgen je rezignirano izjavio: “Ne možemo dozvoliti da nas birači ucenjuju” .

Siriza je izložena i snažnoj kritici od strane radikalne levice. KP Grčke tradicionalno je sektaški orijentisana i odbila je da uđe u koaliciju. Cipras je zbog toga bio prinuđen da u Vladu uvede jednog ministra (odbrane) iz desničarske partije ANEL, koja se takođe protivi diktatima iz Berlina i Brisela. Postojao je osnovani strah da bi odlazeća vlada u prelaznom periodu mogla da napravi veliku štetu. Verovatno nije slučajno što je ANEL-ov lider postao ministar odbrane. Grčka vojska i policija izrazito su antilevičarski orijentisani, pa je verovatnije da će jedan desničar uspešnije neutralisati opasnost koja iz tih krugova sigurno preti celoj grčkoj levici. Sudbina Aljendea je upozoravajuća.

U Sirizi su svesni da političke borbe ne mogu biti svedene na institucionalni teren. Od kritičnog značaja za opstanak novih grčkih vlasti je očuvanje postignutog nivoa masovne mobilizacije i autonomnog delovanja brojnih političkih organizacija i udruženja leve orijentacije.

Radikalna levica unutar Sirize i izvan nje tvrdi da nije moguća pozitivna solucija unutar evrozone. Neophodno je da se putem strukturnih reformi umanji značaj servisnog sektora u grčkoj ekonomiji, te da se privreda reindustrijalizuje. Vode se i velike polemike oko toga da li Grčka uopšte treba da ostane članica EU. Kao suverena država ona bi bila u povoljnijoj poziciji da obnovi ekonomiju, uvede kontrolu kapitala i sa obnovljenom drahmom vodi samostalnu ekonomsku politiku. Grčki komunisti traže napuštanje EU, jednostrani otpis dugova, socijalizaciju i redistribuciju društvenog bogatstva.

Radikalna leva organizacija Antarsija zastupa stav da je evro instrument u rukama vladajućih evropskih elita. Sirizina predizborna parola bila je da Grci zbog opstanka u evrozoni više nisu spremni da podnose žrtve. Zanimljivo je da i deo grčkih poslovnih krugova podržava povratak drahme, zbog toga što smatraju da će tako moći da još više obaraju nadnice.

Dileme postoje i oko toga da li se uopšte može izaći na kraj sa merama štednje ukoliko Grčka ostane u evrozoni i EU. Komunisti traže radikalni raskid. Opreznije i umerenije krilo Sirize ističe da leva socijaldemokratija u siromašnoj zemlji bez pristupa međunarodnim finansijskim tržištima i isključena iz evrozone ne može da ostvari projekat društvene transformacije.

Obnovljena je polemika o večitim pitanjima na levici: da li je nacionalna država najpodesniji teren za vođenje socijalnih borbi ili se one moraju voditi na širem prostoru da bi bile uspešne? Da li je evropska socijalistička federacija stvorena društvenim borbama odozdo realna opcija? Statis Kuvelakis, koji pripada Levoj platformi, tvrdi da je nacionalni kontekst od strateškog značaja za aktere u političkim borbama, to je teren na kome su odnosi moći između klasa kondenzovani na odlučujući način.

Drugačije misli jedan od najuticajnijih levih intelektualaca danas Etjen Balibar. On smatra da levica ne može da zasnuje politiku slobode ukoliko se ograniči na nacionalni teren. Grčki trockisti (DEA), koji su deo Sirize, protive se napuštanju evrozone. Prema njihovom mišljenju, ako balans u odnosu snaga između kapitala i rada ostane nepromenjen, prelazak na drahmu mogao bi da bude katastrofaln za radnike na čija pleća bi bio prevaljen teret devalvacije. Niko u Grčkoj ne sumnja da bi vraćanje na nacionalnu valutu bilo krajnje bolno.

Polemike oko osnovnih pitanja savremenog grčkog društva svedoče o povratku politike u Grčku. Stara parola britanskih laburista glasi: “Bogati imaju novac, siromačni imaju politiku“. Već narednih nedelja videće se da li je Ciprasova i Varufakisova strategija kompromisa održiva i realna i da li oni rizikuju političku nestabilnost zbog finansijske stabilnosti. Ako Vlada Grčke popusti pred ucenama Angele Merkel i kapitulira, Siriza će se verovatno raspasti. S promenom vlasti u Grčkoj Atina je došla u smo središte evropske politike. Javljaju se ideje da Siriza postane transnacionalna partija.

U neposrednoj budućnosti videće se da li će vlast pojesti Sirizu i jedan antisistemski pokret transformisati u reformistički, prihvatljiv zapadnim oligarhijama. Lider grčkih komunista Papadakis tvrdi da su Siriza i španski Podemos socijaldemokratske partije prihvatljive za svetski kapitalizam, da one usporavaju anitkapitalističku mobilizaciju, tako što stvaraju iluziju da je promena sistema moguća putem glasanja na izborima. I DŽejms Petras ističe da je strategija Sirize protivrečna: kritika mera štednje uporedo sa traženjem kompromisa sa kreditorima.

Ovakva “realistička“ politika reflektuje pozicije novih ministara iz akademskih krugova koji nisu bili povezani sa masovnim protestima, ranijih članova PASOKA, koji su prišli Sirizi, i pripadnika srednje klase koji su zbog primena mera štednje izgubili ranije pozicije. Radikalni problem unutar Sirize, tvrdi Petras, zastupaju mladi, nezaposleni, koji će biti na gubitku ako se prihvate ucene kreditora i zapadnih oligarhija. Petras ističe da je u Sirizi razvijen centralistički stil rukovođenja u kome Cipras donosi najvažnije odlukeiI na taj način se smanjuje uticaj radikalnih aktivista.

Ako levi projekat izlaska iz krize ne uspe, realna je opasnost da će ojačati Zlatna zora. Varufakis tvrdi da bi od propasti kapitalizma u ovoj trenutku korist izvukli samo rasisti i fašisti. Zbog toga kapitalizam treba spasti od samog sebe. Zbog ovakvih stavova Varufakis je nepopularan u radikalnoj grčkoj levici.

Opstanak i uspeh radikalnog grčkog pokreta zavisi od toga da li će na evropskom nivou nastati jedan masovni narodni pokret protiv neoliberalnog kapitalizma. Takav pokret trenutno nije na vidiku, što povećava šanse Angele Merkel da zgazi grčku levicu i ponovo podjarmi grčki narod kao što je to nekad radio Vermaht. Ovaj put drugim sredstvima.