Da li će Demokratska stranka vladati još 20 godina?

U prošlom veku samo su dva predsednička izbora istinski izmenila američki politički pejzaž. Pobeda Frenklina Ruzvelta 1932. godine, koja je Demokratskoj stranci obezbedila prednost za čitavu generaciju, i izbor Ronalda Regana, 1980, koji je zemlju stavio pod republikansku hegemoniju, tokom narednih 28 godina. Mada je još rano da se to sa sigurnošću tvrdi, ulazak Baraka Obame u Belu kuću možda označava početak novog perioda prevlasti demokrata.

Naravno, Obama je pobedio sa 7 odsto razlike (52,7:45,9 odsto), što i nije neka velika prednost. Ali, ni ubedljiva pobeda nije obavezno znak neke društvene promene, dovoljno duboke da partiji obezbedi dugoročnu prednost. 1964, Lindon DŽonson je pregazio Beri Goldvotera, sa 23 odsto razlike (61:38 odsto); Ričard Nikson je 1972. pobedio Mekgaverna sa istom prednošću (60,6 prema 37,5 odsto). Ali, četiri godine posle ovih trijumfalnih pobeda u Beloj kući našao se kandidat protivničke stranke.

Obrnuto, izbori dobijeni sa skromnom razlikom mogu započeti revolucionarnu promenu političkog pejzaža. Najrečitiji primer za ovu tezu jeste Ronald Regan koji je posle pobede od samo 9 odsto iz osnova promenio američku politiku shvativši federalnu vlast kao „problem a ne kao rešenje”. Tokom četvrt veka, neoliberalne ideje koje je on zastupao dominirale su ideološkim pejzažom, i na svakim izborima u tom periodu, demokrati su bili prinuđeni da se s republikancima bore na njihovom terenu. Vilijam Klinton, jedini demokrata koji je izabran između 1980. i 2008, to je implicitno priznao kada je 1996. izjavio da treba prestati sa „oslanjanjem na državu”. U tom smislu, Barak Obama je sa razlogom tvrdio u januaru ove godine, izazvavši nezadovoljstvo svoje stranke, da je „Ronald Regan izvršio veći uticaj na zemlju od Bila Klintona”.

Međutim, važnost Reganove pobede postala je vidljiva tek četiri godine kasnije kada je Voltera Mondejla potukao sa 18 odsto razlike (59 prema 41 odsto). Dakle, tek ćemo na kraju prvog Obaminog mandata saznati da li je njegov izbor stvarno bio preokret. Postoji više elemenata koji već sad omogućuju da tako nešto tvrdimo. U stvari, više nego puka reakcija na finansijsku krizu (rat u Iraku imao je veliki uticaj na primarnim izborima) ova pobeda predstavlja rezultat značajnih tendencija koje ukazuju na pojavu demokratske većine koja će biti u stanju da dugoročno zadrži vlast. U tom smislu, posebno treba istaći sledećih 6 tačaka:

Mladi

Mladi su za Obamu glasali u do sada neviđenom obimu: on je dobio 66 odsto birača doba od 18 do 29 godina, glasalo je za Obamu, a 32 odsto za DŽoa Mekejna. Velika politička prestrojavanja uvek svoju snagu nalaze u mladima a odlučivanje za određenu stranku događa se u mladosti i retko kada se menja. Generacija koja je 1932. Ruzvelta dovela na vlast nastavila je da glasa za demokrate sve do kraja 60-ih godina. Pojava Reganove generacije početkom 80-ih omogućila je republikancima da dugo dominiraju političkim životom zemlje. Čini se da glasanje 2008. potvrđuje tendenciju koja ide u prilog demokratama: poslednji republikanski kandidat koji je odneo glasove mladih bio je DŽordž Buš 1988, i to sa prednošću od samo 5 odsto.

Hispanoamerička populacija

Stanovništvo hispanoameričkog porekla, koje prolazi kroz snažan demografski razvoj, odlučilo se za demokratski tabor, pa je Obama ovde pobedio sa 66 odsto prema 32 odsto, nastavljajući tendenciju kod prethodnog predsedničkog demokratskog kandidata DŽona Kerija (58 prema 43 odsto). Pošto je ova populacija bila šokirana načinom na koji republikanci rešavaju pitanje imigracije, pomenuto opredeljenje ima izgleda da ostane trajno. A hispanoamerički glasovi imaće još više značaja u američkom političkom životu. Udeo ove populacije u ukupnom broju stanovnika, 2000. bio je 12,5 odsto, a očekuje se da u 2020. dostigne 20, a u 2050. čak 30 odsto. Izborna odluka mladih Hispanoamerikanaca koji su glasali za Obamu, u više od 76 odsto posebno je uznemiravajuća za republikance.

Istorijska uporišta

Obama je prekinuo sa jednom strukturalnom tendencijom opasnom za demokrate, u kojoj su oni gubili svoja istorijska uporišta. Zbog svog malog demografskog rasta, države Njujork, Pensilvanija, Ilinois, Mičigen i Masačusets po svoj prilici do 2012. izgubiće dosta birača. U odsustvu značajnijeg napretka u republikanskim državama, ovo opadanje može da potkopa temelje Demokratske stranke. Ali, Obama je pomerio izborne granice, pobedivši na Floridi, Virdžiniji, Koloradu i Nevadi, državama koje odlikuje veliki demografski rast. Isto tako, ostvario je dobre rezultate i u drugim Republikanskim uporištima, poput Montane. Demokrati su tako pokazali da su u stanju da naprave napredak i dobiju na svim mestima, naročito na jugu zemlje i u oblasti Stenovitih planina. To se ne može reći za republikance koji su poraženi na severoistoku, i zapadnoj obali.

Penzioneri

Pojave koju demografi označavaju izrazom „smena generacija” dodatno će potkopati izbornu bazu republikanaca. Mekejn je najbolje prošao kod ljudi starijih od 65 godina, gde je pobedio Obamu sa 53 prema 43 odsto. Ali, vreme će neumitno smanjiti značaj ljudi ovog doba, a generacija rođena posle Drugog svetskog rata uprkos tendenciji starijih ljudi da glasaju za desnicu, nije baš pouzdan oslonac Republikanske stranke.

Neodlučni birači

Obama je napravio prodor kod neodlučnih. Ubedio je 52 odsto „nezavisnih” koji danas predstavljaju 29 odsto izbornog tela i 60 odsto „umerenih” (1). On je prevazišao Regana koji je 1980. okupio 55 odsto „nezavisnih” ali samo 49 odsto „umerenih”. Ako se ovi rezultati potvrde ne izborima 2012, i kasnije, oni će predstavljati značajan doprinos jačanju demokratske većine.

Visokoobrazovani birači

Već duže vremena, na više izbora, republikanci gube prednost kod birača sa visokom školskom spremom. Ova tendencija je naglašena 2008, pa je Obama dobio 53 odsto glasova u ovom biračkom telu. Godine 1988. republikanci su u ovoj kategoriji birača vodili sa 13 odsto prednosti (56 protiv 43 odsto) jer je ovu stranku podržavala srednja klasa koja se tradicionalno opredeljuje za republikance. Međutim, tokom poslednjih 20 godina stvari su se promenile i dovele do sadašnjeg stanja, Osobe sa visokom školskom spremom predstavljaju 45 odsto glasača i imaju vrlo visok stepen učešća na izborima. Ako postoji neko biračko telo koje republikanci ne bi trebalo da izgube, onda su to visokoobrazovane osobe.

Ove tendencije ukazuju da većina koja se okupila oko demokrata 2008. ima dobre izglede da ojača na sledećim izbornim nadmetanjima. Naravno, određeni faktori koji su doprineli pobedi Obame – izuzetna nepopularnost Bušove administracije, gigantske razmere finansijske krize, rat u Iraku i harizma kandidata – na sledećim izborima neće biti aktuelni. Ali, postoji još jedan činilac od kapitalne važnosti: ideološka kriza sa kojom se sada suočava Republikanska stranka čije je instinktivno nepoverenje prema državi posle Regana preraslo u iracionalnu mržnju. Nedavni događaji i svetske katastrofe koju su oni izazvali u velikoj meri su ugrozili neoliberalnu dogmu. Divljanje uragana Katrin, i propast na Volstritu, pokazali su da je Sjedinjenim Državama više nego ikad potrebna jaka i delotvorna vlada, glavni temelj američkog progresa u poslednjih 100 godina.

Ništa ne dokazuje da će Obama i demokrati iskoristiti ovu istorijsku priliku, ali mogućnost da se progresističkim idejama opet obezbedi centralno mesto vrlo je velika. Ako budu uspeli u svom naumu, istoričari će 2008. porediti sa 1980, godinom u kojoj je jedna izborna pobeda označila početak fundamentalne preorijentacije američke politike.

(Jerome Karabel, profesor sociologije na univerzitetu Kalifornije, Berkli. Autor knjige The Chosen: The Hidden History of Admision and Exclusion at Harvard, Yale and Princeton, Boston, Houghton Mifflin, 2005)

1. Nezavisni su oni Amerikanci koji u momentu upisivanja na birački spisak i biranja političkog opredeljenja (ovaj se izbor zahteva radi određivanja primarnih izbora stranke u kojoj učestvuju) ne odlučuju ni za koga. Kategorija „umerenih”, kao i kategorije „konzervativaca” ili „progresista”, utvrđuju se preko ispitivanja javnog mnjenja.