Ćesarski virus u Kijevu – nova sveslovenska veleizdaja

Slovenska beda

Koliko je Dostojevski bio u pravu kad je još u 19. veku upozorio na „večnu neslogu među Slovenima“[1], rečito potvrđuje prevrat u Kijevu, izvšen u februaru 2014. Ceo slovenski svet, izuzev Srbije, svrstan pod skutovima Zapada, okomio se na Rusiju zato što nije pristala da joj Zapad, okupacijom Ukrajine, stavi omču oko vrata. Sām sam lično duboko pogođen zlom sudbinom koju je Zapad namenio bratskom ukrajinskom narodu.

„Ima nešto trulo u državi Danskoj“

Prvi i poslednji put bio sam u Ukrajini krajem maja 2000, kao gost tadašnjeg, već bivšeg Instituta za svetsku privredu i međunarodne odnose.[2] Bio sam jednako oduševljen lepotom Ukrajine i Kijeva i srdačnošću domaćina. Uz to, primljen sam i za počasnog člana Kadrovske akademije. Sve to me učinilo pristrasnim. Teško sam podnosio nepoželjna znamenja koja su već tada bila vidljiva.

Na Železničkoj stanici Kijev dočekao me jedan istaknuti domaći naučnik. Čim je njegov vozač čuo da govorim ruski, odbrusio je:

„Moskalji su odneli prestonicu iz Kijeva. Zato je Ukrajina postala provincija“.

Na naučnom skupu na koji sam bio pozvan, počastvovan sam da budem uvodničar. Ponet srdačnošću prijema, želeo sam da uzvratim što srdačnije umem.

„Postoje dve teorije o poreklu Srba. Po jednoj, Srbi su lakomisleni Ukrajinci koji su zalutali na Balkan. Po drugoj, Ukrajinci su mudri Srbi koji su blagovremeno pobegli s Balkana“.

Ovo moje samopredstavljanje deo slušalaca je primio sa smehom i izdašnom upotrebom dlanova. Drugi deo se blago osmehnuo štedeći dlanove. Za vreme odmora između dve sednice, u toku razmene zdravica, izrazio sam zadovoljstvo što sam dospeo u jednu veliku slovensku zemlju. I ovde je prijem moje besede bio polovičan. Tadašnji diplomata u Ambasadi Jugoslavije u Kijevu, Milivoje Lončarević, tiho me je opomenuo:

„Nije mudro da ističete slovenstvo. Glavnu ulogu u stvaranju javnog mnjenja u Ukrajini imaju oni koji su protiv sveslovenstva“.

To mi je potvrdio i jedan od domaćih učesnika naučnog skupa, profesor univerziteta: „Ovde u javnom mnjenju prevagu imaju shvatanja dospela iz zapadne Ukrajine. Neki od 'teoretičara' iz toga dela zemlje nastoje da dokažu da Ukrajinci nisu Sloveni nego da potiču od izmišljenog plemena 'Ukri'“. Zato nisam bio iznenađen kad sam pročitao da je bivši predsednik Ukrajine Leonid Kučma objavio knjigu „Ukrajina nije Rusija“. Na predstavljanju knjige pisac je priznao da je knjigu napisao na ruskom jer nije mogao da je napiše na ukrajinskom jeziku. Suština je u tome što zvanična ideologija Ukrajinu određuje suprotstavljanjem Rusiji.

Leonid Kučma

To me podsetilo na neke „teoretičare“ koji su nastojali da dokažu kako Hrvati nisu Sloveni nego Iranci. Stoga ubijanje Srba nije bratoubilački rat. Za vreme drugog svetskog rata u Zapadnoj Ukrajini su upravo tako postupalo prema Rusima.

Tako, već na prvom koraku iznenadilo me otkud u jednoj visoko prosvećenoj zemlji kao što je Ukrajina, ovako „mladalačko“ shvatanje države.

„Ukrajinizacija“

Provala nasilja na kijevskom „Evromajdanu“ 2014. je još jedna potvrda nalaza da „zbog jezika glave lete“. Za vreme kratkog boravka u Kijevu bio sam zaprepašćen koliko je Ukrajina blizu takve opasnosti.

a) Prekrštavanje

Slučajno sam saznao neverovatnu stvar. Državni činovnici prilikom izdavanja službenih isprava na svoju ruku prekrštavaju ljude. Dmitrij postaje Dmitro, Sergej – Sergij, Andrej – Andrij, Vladimir – Volodimir, Aleksandr – Oleksandr, Pavel – Pavlo, Bjelousov – Bilousov, Bjelij – Bilij, Bjezborodov – Bizborodov ... Imajući u vidu da Ukrajina spada u najprosvećenije zemlje u Evropi, u to sam poverovao tek kad mi je jedan od „prekrštenih“ pokazao svoj pasoš.

To tužno otkriće podsetilo me na pokušaje Austro-Ugarske da dokaže da Srbi „Prečani“ nisu deo srpskog naroda. Između ostalog, uvela je porez na uobičajeni završetak srpskih prezimena „ić“. Tako je Hercegovac Dunđerović po prelasku u Vojvodinu postao „Dunđerski“, Stojšić postade „Stojšin“, Jelić – Jelin, Ivković – Ivkov, Savić – Savin, Živanović – Živanov. Istina, Austro-Ugarska je i uspela da mnogim srpskim prezimenima otkine „ić“. No Srbi sa skraćenim prezimenima postadoše još veći Srbi, a Austro-Ugarska propade.

Saznavši da se iskustvo Austro-Ugarske presađuje u Ukrajinu, ljuto sam se zabrinuo za svoju verovatnu pradomovinu.

b) Glavobolja zbog jezika

Primetio sam da moji poznanici naizmenično govore ukrajinski i ruski. Jedan od njih mi je to kroz smeh objasnio:

„Kao što imam dva imena, imam i dva jezika. Kod kuće govorim ruski, na poslu ukrajinski. Iako većina stanovništva Ukrajine govori ruski, odluka je da je ukrajinski jezik zvanični. On je obavezan u javnim glasilima, školstvu, državnoj upravi, sudstvu. Ukrajinizacija!“.

„Zar ne mislite da je golema šteta potisnuti jedan svetski jezik da bi se postigao jedan ideološki cilj? U drugim zemljama se otvaraju posebne škole za učenje ruskog jezika, kao jednog od svetskih jezika, a vaše vlasti bi da ga zatru?“

„Zvanična ideologija računa da će nova pokolenja, školovana samo na ukrajinskom jeziku, postati samo Ukrajinci. Ukrajina mora biti unitarna država, pa svi stanovnici moraju postati Ukrajinci“.

Kakav „mladalački“ zanos! Za pet vekova okupacije Turska nije uspela da nametne turski jezik čak ni onim Slovenima koji su od nje primili muhamedanstvo. A nosioci vlasti u Ukrajini misle da mogu da nametnu ukrajinski jezik za dvadesetak godina! Ideolozi 'ukrajinizacije' kao da nisu čuli za zakon o jednakosti akcije i reakcije. On važi i u društvenim odnosima. Otpor teži da bude jednak pritisku. Ko potegne nasilje, vratiće mu se nasiljem. Nasilno nametanje jedinstvenosti vodi produbljivanju podela. Jedno je biti Ukrajinac po državljanstvu, a drugo po narodnosti. Da bi se sačuvala Ukrajina, mora se svakom priznati pravo na narodnost, jezik, ime i prezime, pismo, kulturnu osobenost. To su Rusi pametno rešili. Prave razliku između narodnosti i državljanstva. „Russkiй“ je pripadnik ruske narodnosti, a „Rossiяn“ je svaki državljanin Rusije. Zahvaljujući takvom postupanju, u Rusiji nije zatrta nijedna ni najmalobrojnija narodnost.

U Švajcarskoj konfederaciji, koja je ekonomski, socijalno i politički najsređenija zemlja u Evropi, postoje četiri ravnopravna državna jezika: namački, francuski, italijanski i romanš. Narodnost Romanš ima samo 75.000 pripadnika, a jezik joj je državni, ravnopravan s ostalim jezicima na ravni Konfederacije. U Ukrajini više od trećine ukupnog stanovništva se smatra Rusima. Oligarhija koja je preuzela vlast državnim udarom 2014. donela je „zakon“ o zabrani ruskog jezika. Trećina stanovništva Ukrajine ne može imati ista prava kao narodnost Romanš u Švajcarskoj!

Zbog toga se prelepi Kijev još jednom našao u plamenu. Pokušaj nasilne „ukrajinizacije“ izazvao je otpor i stavio na dnevni red pitanje podele Ukrajine.

Ukrajinski „kuferaši“

Jedan naučnik, užareni „Evro-Ukrajinac“, s posebnim ushićenjem je isticao da je njegova rodna Galicija „Evropa“ zato što je nekada bila pod okupacijom Austrougarske. Ne bi mu ni na kraj pameti da su Galicijanci tada smatrani građanima drugog reda, niti da je Austro-Ugarska samu sebe razorila zato što je zavađala narode koje je pokoravala i tako stekla naslov „tamnice naroda“. Priznam da me tek „bosanska zima“ iz 2014. prizvala pameti:

„Ćesarski virus u Kijevu!“.

„Zli duh“ verskog razdora posejala je Austrougarska u svim zemljama koje su bile pod njenom okupacijom. Austrija je prva zemlja u Evropi zasnovana na verskoj osnovi. Kao što je preko uvezenih katolika, „kuferaša“, zatrovala odnose između verskih zajednica u Bosni i Hercegovini, takvo zlo je napravila i u Galiciji. Galicijski verski zanesenjaci postali su ukrajinski „kuferaši“. Iz Galicije su se razmileli po celoj Ukrajini kao misionari „ukrajinizacije“. Pravoslavna crkva u Ukrajini je gubila vreme i snagu u sopstvenim raskolima, tako da su galicijski unijatski „kuferaši“ osvajali Ukrajinu bez otpora.

Galicijski „kuferaši“ su danas nosioci „evropeizacije“. Toliku zaluđenost „Evropom“ video sam samo u bivšim jugoslovensikm zapadnim republikama. Upravo preko Galicije „Evropa“ je ušla u Ukrajinu i razara je iznutra kao što je razorila Jugoslaviju.

Galicijski „Evropljani“ ugroziše jedinstvenost Ukrajine, a i dođoše glave nasilnoj „ukrajinizaciji“.

Razjedanje Ukrajine

Putujući vozom od granice s Mađarskom do Kijeva činilo mi se da prolazim kroz golemi zeleni perivoj. Iz zelenog raja provirivale su napuštene fabrike koje su ličile na aveti kao i u Srbiji. Sve su na isti način imale porazbijane prozore i nakrivljene dimnjake.

Ukrajina je bila najrazvijeniji i najbogatiji deo SSSR. Danas je njen domaći bruto proizvod koliko i domaći proizvod Moskovske oblasti u Rusiji. U Ukrajini se zadržao poredak kakav je posle raspada SSSR nastao u Rusiji u vreme Borisa Jeljcina. Stvarna vlast je ostala u rukama oligarha. Oni su prosto razjeli ogromno bogatstvo nasleđeno iz doba Sovjetskog Saveza. Preko osam miliona ljudi je iseljeno. Tako, za Ukrajinu „tranzicija“ postade treći svetski rat.

Pljačkaška privatizacija je ugrozila i sam opstanak Ukrajine kao suverene države. Oligarsi su ogromno opljačkano bogatstvo sklonili na Zapad. Zato su sada njegovi taoci. Time što oligarhe drži za džep, on Ukrajinu drži za gušu. Tako oligarsi postadoše sredstvo za kolonizaciju Ukrajine.

Izbori u uslovima jedinstvenosti Ukrajine ne menjaju suštinu. Vlast ostaje u rukama olagarhata. Prelazi iz ruku jednih oligarha u ruke drugih. Izlaz je federalizacija. Ona ima dve svrhe. Jedna je da se obezbedi ravnopravnost svih zajednica koje čine Ukrajinu. Druga, ne manje važna za opstanak Ukrajine, jeste oslobađanje države od oligarhije. U federalnim jedinicama guverneri više ne bi bili oligarsi koje imenuje oligarhat iz Kijeva, nego bi bili birani neposredno. Na taj način, bi bila spasena Ukrajina od podele, a narod Ukrajine od unutrašnjeg i spoljnog porobljavanja.

Upravo zbog toga treba računati s moćnim preprekama. Oligarsi svih narodnosti se protive federalizaciji, upravo zato što bi je ona razvlastila. U tome ih podržava Zapad, jer je oligarhija njegovo glavno sredstvo za zaposedanje Ukrajine.

Guranje Ukrajine protiv Rusije

Državni udar u Kijevu, koji je Zapad dugo pripremao, usmeren je protiv Rusije. Zapad doslovno sledi "preporuku" nekadašnjeg nemačkog kancelara Bizmarka (OttovonBismark):

"Snaga Rusije može biti potkopana samo ako se od nje odvoji Ukrajina. Oni koji žele to da urade, ne samo da ih moraju odvojiti, već Ukrajinu moraju suprotstaviti Rusiji, zakrviti dva dela jednog naroda i gledati kako brat ubija brata. Da bi to ostvarili, potrebno je pronaći i odgojiti izdajnike među nacionalom elitom i uz pomoć njih izmeniti samosvest jednog dela velikog naroda do takvog nivoa da mrze sve rusko, da mrze svoj rod, a da to ni ne znaju. Ostalo će učiniti vreme."[3]

Za Ruse to nikad i nije bila tajna. Najbolji svedok je Dostojevski : “Zar je Evropa nekad gledala na Ruse s poverenjem, zar ona uopšte može da gleda na nas s poverenjem i bez mržnje?[4]…. Danas svi drže kamen u ruci i spremni su da se okome na nas kada im se prva prilika za to bude ukazala.[5]… Evropljani ni po koju cenu nisu hteli da nas prihvate kao svoje, ni u kom slučaju i ni za kakve žrtve ... i to traje do danas.[6] …Kad bi se dogodilo da Rusija odluči ... samo da povede računa o svojim intersima – odmah bi se sve ostale 'ravnoteže' ujedinile u jednu i kretale bi na Rusiju”.[7]

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Ovo što je Dostojevski napisao pre veka i po, zvuči kao da je danas napisano. Novo je samo to što u ime Zapada pohod na Rusiju predvode SAD. Na ostvarivanju ove Bizmarkove zamisli u naše vreme najpredanije radi poznati američki politikolog, „stari Poljak“, Zbignjev Bžežinski (ZbigniewBrzezinski) .[8]

Za izvođenje državnog udara u Ukrajini izabrano je vreme održavanja Olimpijskih igara u Rusiji. Izvođači udara smatrali su da su njene snage bezbednosti suviše zauzeta Olimpijskim igrama, da bi ona mogla da učini išta više nego da pristane na svršeni čin u Kijevu.

Sveslovenska veleizdaja

Veleizdaja Rusije

Očigledno se Dostojevski, koga je Špengler (Oswald Spengler) smatrao drugim Isusom Hristom, pokazao kao prorok. Sloveni, koji su izgubili samopoštovanje, nadmeću se u dodvoravanju Zapadu bacanjem kamenja na Rusiju. “Da, to je večna nesloga među Slovenima!” [9] Kada je Zapad upregao sve snage da Rusiji dođe glave, ona ostade sama, na sramotu svih Slovena. Veleizdajničku povorku povedoše Poljaci. Njihovi prvaci među prvim potrčaše u Kijev da pomognu prevratnike, što zabraniše čak i upotrebu ruskog jezika, kojim inače, govori cela Ukrajina. I u Pragu i u Bratislavi održaše se protivruski skupovi. Na jedan ili drugi način pridružiše se izdajničkoj povorci i balkanski Sloveni.

Ako ostavimo po strani Beloruse, koji su u savezu s Rusima, Srbi su jedini slovenski narod koji je u evroatlantskom varvarskom pohodu na Rusiju ostao uspravan. Jedino on nije podržao sankcije Zapada protiv Rusije. I to je tačno predvideo Fjodor Mihailovič: “... postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom.”[10] To današnji nosioci vlasti u Srbiji srećom nisu prenebregli, bez obzira na žar s kojim grabe “putem u Evropu”.

Na opštu žalost celog srpskog naroda, jednom njegovom delu, koji je prevarom odvojen od matice, Crnogorcima, nametnuto je poniženje. U ime Crne Gore, koja je uvek nalazila spas pod skiptrom Rusije, Novi Serdar ispod Lovćena, da bi zaslužio mesto pod skutom onih koji su mu bombardovali zemlju, pridružio se sakcijama Zapada protiv Rusije. On je vekovnu crnogorsku krilaticu „Nas i Rusa dvesta miliona“ zamenio u „Nas i USA trista miliona“.[11] Neka mu bude! „Čast i bruka žive dovijeka“.

Veleizdaja Srbije

Nisu samo Rusi žrtve sveslovenske veleizdaje. I Srbi su je iskusili.

Za vreme Drugog svetskot rata Srbija je spasila 20.000 izbeglica iz Slovenije. Moj poznanik Janez Stanovnik, bivši predsednik Predsedništva Slovenije (1988-1990), doslovno mi je 9. marta 1988. u Beogradu rekao: „U Sloveniji svaka kuvarica zna da bez Srbije u Prvom svetskom ratu danas ne bi bilo Slovenije i da bez Četvrte srpske armije u Drugom svetskom ratu Slovenačko primorje nikad ne bi pripalo Sloveniji“. U znak „zahvalnosti“, slovenački političari su pobili nenaoružane mladiće Jugoslovenske narodne armije, podmetnuli požar pod Jugoslaviju i izazvali građanske ratove u njoj da bi postali mezimci „Evrope“. Srbi, koji su se zatekli u Sloveniji i tamo zasnovali svoje porodice ni danas nemaju državljanstvo Slovenije ni druga osnovna ljudska prava. Za slovenačkim političarima su se poveli političari i u drugim republikama, koje je Srbija oslobodila od vekovnog ropstva. Razrušili su zajedničku nezavisnu državu i postali vazali.

Zapad je bez mnogo truda uspeo da navede vlade slovenskih država da se pridruže genocidnom poduhvatu protiv srpskog naroda, uključujući se u varvarsku opsadu u vidu blokade koju je on nametnuo SR Jugoslaviji 1992, a mnoge, posredno, i u agresiju NATO 1999. Upravo, kako bi rekao Dostojevski[12], u tome su najrevnosnija bila „slovenska plemena“ koja najviše duguju Srbima što su stekla slobodu i svoje države.

Vaclav Havel

Dokle je slovenska snishodljivost prema Zapadu išla, najbolje svedoče Havel (Vaclav Havel)[13], nekadašnji štićenik srpskih književnika, i nekadašnji ministar inostranih poslova Poljske Geremek (Bronisław Geremek), koji su od NATO pakta tražili bombardovanje Srba.[14] Poređenja radi, iako su sve donedavno bile kolonije Zapada i ostale do danas visoko zavisne od njega, arapske države nikada nisu bile ni složne ni revnosne u blokadi bilo koje druge arapske države.

Ipak, Srbi su najteže podneli izdaju koju su izvršili Novi Serdari ispod Lovćena. Uz pomoć onih koji su ih prethodno bombardovali, nameštenim referendumom 2006. odvojili su Crnu Goru od Srbije, lišavajući je izlaza na more. Izdaju su doveli do kraja. Pomogli su zlotvorima da Srbiji otmu Kosovo. Istrčali su se i da među prvima priznaju nezavisnost Kosova. Novoserdarska izdaja je zasigurno najtužnija stranica u istoriji celog srpskog naroda uključujući Crnogorce.

Povodljivost Slovena

Početkom 21. veka dolazi do pokušaja nove podele slovenskog sveta. U Evropsku uniju ušlo je pet slovenskih zemalja – Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija i Bugarska. Zapad teži da u Evropsku uniju uključi i sve južnoslovenske narode. Ponudom „novog evropskog susedstva“ Belorusiji i Ukrajini Zapad teži da Rusiju potpuno izdvoji iz Slovenskog sveta. Upravo je zato Zapad izazvao sadašnji požar u Ukrajini.

Pitanje je zašto su Slovenski narodi tako snishodljivi prema Zapadu i spremni da u njegovom interesu jedan drugome rade o glavi?

Veliki deo slovenske inteligencije u osnovi je prihvatio zapadnjački postulat da je "evropska civilizacija" univerzalna i, afortiori, panevropska. Prema tome, Slovenima preostaje "evropeizovanje", to jest preuzimanje lestvice vrednosti i društvenog ustrojstva Zapada. To preuzimanje pretpostavlja rušenje slovenskog nasleđa kako bi se stvorila tabularasa, to jest "raščistila" osnova za presađivanje zapadnjaštva.

Jezička karta Ukrajine

Glavni razlozi sklonosti Slovena ka oponašanju Zapada su:

a) Slovenski svet se nalazi u "sistemu spojenih posuda" sa Zapadnom Evropom. Zajednički su im hrišćanstvo i grčko-rimsko predanje. To olakšava širenje uticaja iz jednog dela kontinenta u drugi.

b) Budući ugrožavani najezdama iz Azije, Sloveni su živeli u zabludi da će se od njih zaštititi pomoću jedinstva hrišćanskog sveta.

v) U knjizi Evropa danas Dragoljub Živojinović objašnjava pozadinu “otimanja” Slovena o “evropejstvo”. Čak i u 19. veku u Zapadnoj Evropi je propovedano da međunarodno pravo važi samo za prostor koji se smatra “Evropom”. Ostali prostori su slobodno lovište za kolonizovanje. Priznati nekom prostoru da je “Evropa”, znači isključiti ga iz slobodnog lovišta. To je jedan od razloga iz kojih su se narodi Istoka Evrope trude da dokažu da su “Evropa”. Otuda i prevelika snishodljivost prema samozvanoj “Evropi”.

Dostojevski je to s ubitačnom iskrenošću pokazao i na primeru Rusa. "Pred evropskim autoritetima Rus se ... sa zadovoljstvom i žurno klanja.[15] … To što Zapadnjaci prigovaraju da … nismo uopšte Evropljani ... Mi se ... iz sve snage upinjemo da dokažemo da smo Evropljani”.[16] Zaključak Dostojevskog je prosto porazan: “Rus, kad zaista postane Evropljanin, ne može da ne bude u isto vreme i prirodni neprijatelj Rusije”.[17] To su pokazala i sadašnja zbivanja. Dok Zapad pokušava da Rusiji stavi nož pod grlo, ruski “Evropljani” Moskom marširaju za “Evropu”. Dostojevski se u čudu pita: “Zašto, zašto je naš ruski liberal tako često neprijatelj ruskog naroda?”.[18]

U pokušaju da još jednom oponašaju Zapad, Sloveni su sopstvenim rukama razgradili sopstvene države i privrede i ponovo se našli na početku, bez organske zaštite, "na milost i nemilost spoljnom protivniku". Ukoliko Sloveni uspeju da obnove svoje države, daće za pravo Špenglerovom učitelju Danjiljevskom (Nikolaй Яkovlevič Danilevskiй), koji je upozorio da je za odupiranje spoljnom nasilju nužna sopstvena politička snaga. Narodi koji izgube samostalnost, osuđeni su da svoje trajanje nastave - ukoliko fizički prežive - kao "etnički materijal" za druge narode. Ta opasnost je već na delu. Bugarska je između dva zadnja popisa stanovišta izgubila 2 miliona duša, što je pet puta više nego za vreme Drugog svetskog rata. U toku «tranzicije» Poljsku je napustilo blizu pet miliona ljudi, Rusiju blizu dva miliona, Ukrajinu oko 8 miliona, Srbiju blizu pola miliona. Iseljavanje se vrši uglavnom na Zapad gde se Sloveni lako postaju «etnički materijal» za tamošnje narode.

Izlaz

Slovenski svet ima sve uslove za izgradnju najrazvijenijeg društva na svetu: ogroman visokoobrazovan ljudski potencijal i neizmerne prirodne izvore. Za korišćenje tog potencijala za društveno-ekonomsku obnovu i uspon Slovenima je potrebno da se okrenu sami sebi. Iskustvo je pokazalo da slovenska društva ne mogu prosto presađivati predanje Zapada. Pokušaji njegovog oponašanja dovode do razlaganja iznutra celog Slovenskog sveta. Slovenska inteligencija bi morala uzeti za ozbiljno Špenglerovo upozorenje da je feudalni stalež propao zato što se nije branio. Sloveni se mogu odbraniti i napredovati samo zajedničkim, slovenskim putem u novo doba.

Na prvom mestu, Sloveni treba da se usprave. Kako veli Dostojevski, „Treba se osloboditi onog lakejskog straha da će nas u Evropi nazvati azijskim varvarima, da će nam kazati da smo više Azijati nego Evropljani“[19]. Slovenska zajednica se ne odriče Evrope. “Evropa je nama druga otadžbina... Šta učiniti, dakle? Prvo i pre svega, treba postati Rus ... I čim Evropljanin bude primetio da mi cenimo svoj narod..., on će odmah početi da nas ceni”.[20] To što Dostojevski kaže za Ruse, važi za sve Slovene.

Na drugom mestu, Sloveni treba da sređuju međusobne odnose. Stari Grci su govorili: „Ako te nešto nervira, promeni odnos prema njemu, pa će prestati da te nervira“. Sloveni su dosta „nervirali“ jedni druge. Rusi moraju da znaju da „Napustiti slovensku ideju ... znači razbiti u paramparčad zdanje Rusije ... Tu ideju ne vide i ne priznaju samo oni slepi ruski 'Evropljani'.[21] S druge strane, volens nolens, svi ostali Sloveni moraju da prihvate činjenicu da „...bez Rusije se Sloveni ne mogu održati, nestaće s lica zemlje potpuno“.[22]

Ostvarivanje slovenske zajednice danas najviše zavisi od Poljaka, posle Rusa najbrojnijeg slovenskog naroda. Oni su „najslovenskiji narod“, jedini slovenski narod koji nije usvojio ni grčke ni rimske ustanove. [23] Poljska je u 19. veku bila kolevka pokreta za sveslovenstvo, koji se razbio o poljsko-rusko suparništvo. Istina, odnosi između ova dva dela slovenskog naroda nemaju srećnu prošlost. Poljaci nisu u najboljoj uspomeni Rusima. Vekovima su harali Rusijom uključujući spaljivanje i same Moskve. A i Rusi su učinili dosta da Poljacima ostanu u lošoj uspomeni. Međutim, ako su mogli da se izmire Francuzi i Nemci, koji pripadaju različitim narodima, zašto Poljaci i Rusi, koji pripadaju u stvari jednom narodu, ne bi mogli da se izmire i okrenu izgradnji zajedničke budućnosti?

Između Čeho-Slovaka i Rusa srećom nije bilo bratoubilaštva. Upravo su „evropski“ uzori Čeha i Slovaka – Francuska i Velika Britanija - Hitleru na tanjiru predali Sudete, a sami Česi i Slovaci ostali deo Čeho-Slovačke. Rusi su im na tanjiru vratili i Sudete i ostatak Čeholovačke.

Nadati se da će i balkanski Sloveni najzad doći pameti, pošto im je „Evropa“ razorila državu i pretvorila ih je vazalnu sirotinju.

Ukrajina, s obzirom na svoj geografski položaj i predanje, je najbolji izbor za jezgro okupljanja Slovenskog naroda, a Kijev, kolevka Ruskog carstva, najbolji izbor za sedište sveslovenske zajednice.