Ћесарски вирус у Кијеву – нова свесловенска велеиздаја

Словенска беда

Колико је Достојевски био у праву кад је још у 19. веку упозорио на „вечну неслогу међу Словенима“[1], речито потврђује преврат у Кијеву, извшен у фебруару 2014. Цео словенски свет, изузев Србије, сврстан под скутовима Запада, окомио се на Русију зато што није пристала да јој Запад, окупацијом Украјине, стави омчу око врата. Сāм сам лично дубоко погођен злом судбином коју је Запад наменио братском украјинском народу.

„Има нешто труло у држави Данској“

Први и последњи пут био сам у Украјини крајем маја 2000, као гост тадашњег, већ бившег Института за светску привреду и међународне односе.[2] Био сам једнако одушевљен лепотом Украјине и Кијева и срдачношћу домаћина. Уз то, примљен сам и за почасног члана Кадровске академије. Све то ме учинило пристрасним. Тешко сам подносио непожељна знамења која су већ тада била видљива.

На Железничкој станици Кијев дочекао ме један истакнути домаћи научник. Чим је његов возач чуо да говорим руски, одбрусио је:

„Москаљи су однели престоницу из Кијева. Зато је Украјина постала провинција“.

На научном скупу на који сам био позван, почаствован сам да будем уводничар. Понет срдачношћу пријема, желео сам да узвратим што срдачније умем.

„Постоје две теорије о пореклу Срба. По једној, Срби су лакомислени Украјинци који су залутали на Балкан. По другој, Украјинци су мудри Срби који су благовремено побегли с Балкана“.

Ово моје самопредстављање део слушалаца је примио са смехом и издашном употребом дланова. Други део се благо осмехнуо штедећи дланове. За време одмора између две седнице, у току размене здравица, изразио сам задовољство што сам доспео у једну велику словенску земљу. И овде је пријем моје беседе био половичан. Тадашњи дипломата у Амбасади Југославије у Кијеву, Миливоје Лончаревић, тихо ме је опоменуо:

„Није мудро да истичете словенство. Главну улогу у стварању јавног мњења у Украјини имају они који су против свесловенства“.

То ми је потврдио и један од домаћих учесника научног скупа, професор универзитета: „Овде у јавном мњењу превагу имају схватања доспела из западне Украјине. Неки од 'теоретичара' из тога дела земље настоје да докажу да Украјинци нису Словени него да потичу од измишљеног племена 'Укри'“. Зато нисам био изненађен кад сам прочитао да је бивши председник Украјине Леонид Кучма објавио књигу „Украјина није Русија“. На представљању књиге писац је признао да је књигу написао на руском јер није могао да је напише на украјинском језику. Суштина је у томе што званична идеологија Украјину одређује супротстављањем Русији.

Леонид Кучма

То ме подсетило на неке „теоретичаре“ који су настојали да докажу како Хрвати нису Словени него Иранци. Стога убијање Срба није братоубилачки рат. За време другог светског рата у Западној Украјини су управо тако поступало према Русима.

Тако, већ на првом кораку изненадило ме откуд у једној високо просвећеној земљи као што је Украјина, овако „младалачко“ схватање државе.

„Украјинизација“

Провала насиља на кијевском „Евромајдану“ 2014. је још једна потврда налаза да „због језика главе лете“. За време кратког боравка у Кијеву био сам запрепашћен колико је Украјина близу такве опасности.

а) Прекрштавање

Случајно сам сазнао невероватну ствар. Државни чиновници приликом издавања службених исправа на своју руку прекрштавају људе. Дмитриј постаје Дмитро, Сергеј – Сергиј, Андреј – Андриј, Владимир – Володимир, Александр – Олександр, Павел – Павло, Бјелоусов – Билоусов, Бјелиј – Билиј, Бјезбородов – Бизбородов ... Имајући у виду да Украјина спада у најпросвећеније земље у Европи, у то сам поверовао тек кад ми је један од „прекрштених“ показао свој пасош.

То тужно откриће подсетило ме на покушаје Аустро-Угарске да докаже да Срби „Пречани“ нису део српског народа. Између осталог, увела је порез на уобичајени завршетак српских презимена „ић“. Тако је Херцеговац Дунђеровић по преласку у Војводину постао „Дунђерски“, Стојшић постаде „Стојшин“, Јелић – Јелин, Ивковић – Ивков, Савић – Савин, Живановић – Живанов. Истина, Аустро-Угарска је и успела да многим српским презименима откине „ић“. Но Срби са скраћеним презименима постадоше још већи Срби, а Аустро-Угарска пропаде.

Сазнавши да се искуство Аустро-Угарске пресађује у Украјину, љуто сам се забринуо за своју вероватну прадомовину.

б) Главобоља због језика

Приметио сам да моји познаници наизменично говоре украјински и руски. Један од њих ми је то кроз смех објаснио:

„Као што имам два имена, имам и два језика. Код куће говорим руски, на послу украјински. Иако већина становништва Украјине говори руски, одлука је да је украјински језик званични. Он је обавезан у јавним гласилима, школству, државној управи, судству. Украјинизација!“.

„Зар не мислите да је голема штета потиснути један светски језик да би се постигао један идеолошки циљ? У другим земљама се отварају посебне школе за учење руског језика, као једног од светских језика, а ваше власти би да га затру?“

„Званична идеологија рачуна да ће нова поколења, школована само на украјинском језику, постати само Украјинци. Украјина мора бити унитарна држава, па сви становници морају постати Украјинци“.

Какав „младалачки“ занос! За пет векова окупације Турска није успела да наметне турски језик чак ни оним Словенима који су од ње примили мухамеданство. А носиоци власти у Украјини мисле да могу да наметну украјински језик за двадесетак година! Идеолози 'украјинизације' као да нису чули за закон о једнакости акције и реакције. Он важи и у друштвеним односима. Отпор тежи да буде једнак притиску. Ко потегне насиље, вратиће му се насиљем. Насилно наметање јединствености води продубљивању подела. Једно је бити Украјинац по држављанству, а друго по народности. Да би се сачувала Украјина, мора се сваком признати право на народност, језик, име и презиме, писмо, културну особеност. То су Руси паметно решили. Праве разлику између народности и држављанства. „Русский“ је припадник руске народности, а „Россиян“ је сваки држављанин Русије. Захваљујући таквом поступању, у Русији није затрта ниједна ни најмалобројнија народност.

У Швајцарској конфедерацији, која је економски, социјално и политички најсређенија земља у Европи, постоје четири равноправна државна језика: намачки, француски, италијански и романш. Народност Романш има само 75.000 припадника, а језик јој је државни, равноправан с осталим језицима на равни Конфедерације. У Украјини више од трећине укупног становништва се сматра Русима. Олигархија која је преузела власт државним ударом 2014. донела је „закон“ о забрани руског језика. Трећина становништва Украјине не може имати иста права као народност Романш у Швајцарској!

Због тога се прелепи Кијев још једном нашао у пламену. Покушај насилне „украјинизације“ изазвао је отпор и ставио на дневни ред питање поделе Украјине.

Украјински „куфераши“

Један научник, ужарени „Евро-Украјинац“, с посебним усхићењем је истицао да је његова родна Галиција „Европа“ зато што је некада била под окупацијом Аустроугарске. Не би му ни на крај памети да су Галицијанци тада сматрани грађанима другог реда, нити да је Аустро-Угарска саму себе разорила зато што је завађала народе које је покоравала и тако стекла наслов „тамнице народа“. Признам да ме тек „босанска зима“ из 2014. призвала памети:

„Ћесарски вирус у Кијеву!“.

„Зли дух“ верског раздора посејала је Аустроугарска у свим земљама које су биле под њеном окупацијом. Аустрија је прва земља у Европи заснована на верској основи. Као што је преко увезених католика, „куфераша“, затровала односе између верских заједница у Босни и Херцеговини, такво зло је направила и у Галицији. Галицијски верски занесењаци постали су украјински „куфераши“. Из Галиције су се размилели по целој Украјини као мисионари „украјинизације“. Православна црква у Украјини је губила време и снагу у сопственим расколима, тако да су галицијски унијатски „куфераши“ освајали Украјину без отпора.

Галицијски „куфераши“ су данас носиоци „европеизације“. Толику залуђеност „Европом“ видео сам само у бившим југословенсикм западним републикама. Управо преко Галиције „Европа“ је ушла у Украјину и разара је изнутра као што је разорила Југославију.

Галицијски „Европљани“ угрозише јединственост Украјине, а и дођоше главе насилној „украјинизацији“.

Разједање Украјине

Путујући возом од границе с Мађарском до Кијева чинило ми се да пролазим кроз големи зелени перивој. Из зеленог раја провиривале су напуштене фабрике које су личиле на авети као и у Србији. Све су на исти начин имале поразбијане прозоре и накривљене димњаке.

Украјина је била најразвијенији и најбогатији део СССР. Данас је њен домаћи бруто производ колико и домаћи производ Московске области у Русији. У Украјини се задржао поредак какав је после распада СССР настао у Русији у време Бориса Јељцина. Стварна власт је остала у рукама олигарха. Они су просто разјели огромно богатство наслеђено из доба Совјетског Савеза. Преко осам милиона људи је исељено. Тако, за Украјину „транзиција“ постаде трећи светски рат.

Пљачкашка приватизација је угрозила и сам опстанак Украјине као суверене државе. Олигарси су огромно опљачкано богатство склонили на Запад. Зато су сада његови таоци. Тиме што олигархе држи за џеп, он Украјину држи за гушу. Тако олигарси постадоше средство за колонизацију Украјине.

Избори у условима јединствености Украјине не мењају суштину. Власт остаје у рукама олагархата. Прелази из руку једних олигарха у руке других. Излаз је федерализација. Она има две сврхе. Једна је да се обезбеди равноправност свих заједница које чине Украјину. Друга, не мање важна за опстанак Украјине, јесте ослобађање државе од олигархије. У федералним јединицама гувернери више не би били олигарси које именује олигархат из Кијева, него би били бирани непосредно. На тај начин, би била спасена Украјина од поделе, а народ Украјине од унутрашњег и спољног поробљавања.

Управо због тога треба рачунати с моћним препрекама. Олигарси свих народности се противе федерализацији, управо зато што би је она развластила. У томе их подржава Запад, јер је олигархија његово главно средство за запоседање Украјине.

Гурање Украјине против Русије

Државни удар у Кијеву, који је Запад дуго припремао, усмерен је против Русије. Запад дословно следи "препоруку" некадашњег немачког канцелара Бизмарка (OttovonBismark):

"Снага Русије може бити поткопана само ако се од ње одвоји Украјина. Они који желе то да ураде, не само да их морају одвојити, већ Украјину морају супротставити Русији, закрвити два дела једног народа и гледати како брат убија брата. Да би то остварили, потребно је пронаћи и одгојити издајнике међу националом елитом и уз помоћ њих изменити самосвест једног дела великог народа до таквог нивоа да мрзе све руско, да мрзе свој род, а да то ни не знају. Остало ће учинити време."[3]

За Русе то никад и није била тајна. Најбољи сведок је Достојевски : “Зар је Европа некад гледала на Русе с поверењем, зар она уопште може да гледа на нас с поверењем и без мржње?[4]…. Данас сви држе камен у руци и спремни су да се окоме на нас када им се прва прилика за то буде указала.[5]… Европљани ни по коју цену нису хтели да нас прихвате као своје, ни у ком случају и ни за какве жртве ... и то траје до данас.[6] …Кад би се догодило да Русија одлучи ... само да поведе рачуна о својим интерсима – одмах би се све остале 'равнотеже' ујединиле у једну и кретале би на Русију”.[7]

Фјодор Михајлович Достојевски

Ово што је Достојевски написао пре века и по, звучи као да је данас написано. Ново је само то што у име Запада поход на Русију предводе САД. На остваривању ове Бизмаркове замисли у наше време најпреданије ради познати амерички политиколог, „стари Пољак“, Збигњев Бжежински (ZbigniewBrzezinski) .[8]

За извођење државног удара у Украјини изабрано је време одржавања Олимпијских игара у Русији. Извођачи удара сматрали су да су њене снаге безбедности сувише заузета Олимпијским играма, да би она могла да учини ишта више него да пристане на свршени чин у Кијеву.

Свесловенска велеиздаја

Велеиздаја Русије

Очигледно се Достојевски, кога је Шпенглер (Oswald Spengler) сматрао другим Исусом Христом, показао као пророк. Словени, који су изгубили самопоштовање, надмећу се у додворавању Западу бацањем камења на Русију. “Да, то је вечна неслога међу Словенима!” [9] Када је Запад упрегао све снаге да Русији дође главе, она остаде сама, на срамоту свих Словена. Велеиздајничку поворку поведоше Пољаци. Њихови прваци међу првим потрчаше у Кијев да помогну превратнике, што забранише чак и употребу руског језика, којим иначе, говори цела Украјина. И у Прагу и у Братислави одржаше се противруски скупови. На један или други начин придружише се издајничкој поворци и балкански Словени.

Ако оставимо по страни Белорусе, који су у савезу с Русима, Срби су једини словенски народ који је у евроатлантском варварском походу на Русију остао усправан. Једино он није подржао санкције Запада против Русије. И то је тачно предвидео Фјодор Михаилович: “... постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом.”[10] То данашњи носиоци власти у Србији срећом нису пренебрегли, без обзира на жар с којим грабе “путем у Европу”.

На општу жалост целог српског народа, једном његовом делу, који је преваром одвојен од матице, Црногорцима, наметнуто је понижење. У име Црне Горе, која је увек налазила спас под скиптром Русије, Нови Сердар испод Ловћена, да би заслужио место под скутом оних који су му бомбардовали земљу, придружио се сакцијама Запада против Русије. Он је вековну црногорску крилатицу „Нас и Руса двеста милиона“ заменио у „Нас и УСА триста милиона“.[11] Нека му буде! „Част и брука живе довијека“.

Велеиздаја Србије

Нису само Руси жртве свесловенске велеиздаје. И Срби су је искусили.

За време Другог светскот рата Србија је спасила 20.000 избеглица из Словеније. Мој познаник Јанез Становник, бивши председник Председништва Словеније (1988-1990), дословно ми је 9. марта 1988. у Београду рекао: „У Словенији свака куварица зна да без Србије у Првом светском рату данас не би било Словеније и да без Четврте српске армије у Другом светском рату Словеначко приморје никад не би припало Словенији“. У знак „захвалности“, словеначки политичари су побили ненаоружане младиће Југословенске народне армије, подметнули пожар под Југославију и изазвали грађанске ратове у њој да би постали мезимци „Европе“. Срби, који су се затекли у Словенији и тамо засновали своје породице ни данас немају држављанство Словеније ни друга основна људска права. За словеначким политичарима су се повели политичари и у другим републикама, које је Србија ослободила од вековног ропства. Разрушили су заједничку независну државу и постали вазали.

Запад је без много труда успео да наведе владе словенских држава да се придруже геноцидном подухвату против српског народа, укључујући се у варварску опсаду у виду блокаде коју је он наметнуо СР Југославији 1992, а многе, посредно, и у агресију НАТО 1999. Управо, како би рекао Достојевски[12], у томе су најревноснија била „словенска племена“ која највише дугују Србима што су стекла слободу и своје државе.

Вацлав Хавел

Докле је словенска снисходљивост према Западу ишла, најбоље сведоче Хавел (Vaclav Havel)[13], некадашњи штићеник српских књижевника, и некадашњи министар иностраних послова Пољске Геремек (Bronisław Geremek), који су од НАТО пакта тражили бомбардовање Срба.[14] Поређења ради, иако су све донедавно биле колоније Запада и остале до данас високо зависне од њега, арапске државе никада нису биле ни сложне ни ревносне у блокади било које друге арапске државе.

Ипак, Срби су најтеже поднели издају коју су извршили Нови Сердари испод Ловћена. Уз помоћ оних који су их претходно бомбардовали, намештеним референдумом 2006. одвојили су Црну Гору од Србије, лишавајући је излаза на море. Издају су довели до краја. Помогли су злотворима да Србији отму Косово. Истрчали су се и да међу првима признају независност Косова. Новосердарска издаја је засигурно најтужнија страница у историји целог српског народа укључујући Црногорце.

Поводљивост Словена

Почетком 21. века долази до покушаја нове поделе словенског света. У Европску унију ушло је пет словенских земаља – Пољска, Чешка, Словачка, Словенија и Бугарска. Запад тежи да у Европску унију укључи и све јужнословенске народе. Понудом „новог европског суседства“ Белорусији и Украјини Запад тежи да Русију потпуно издвоји из Словенског света. Управо је зато Запад изазвао садашњи пожар у Украјини.

Питање је зашто су Словенски народи тако снисходљиви према Западу и спремни да у његовом интересу један другоме раде о глави?

Велики део словенске интелигенције у основи је прихватио западњачки постулат да је "европска цивилизација" универзална и, afortiori, паневропска. Према томе, Словенима преостаје "европеизовање", то јест преузимање лествице вредности и друштвеног устројства Запада. То преузимање претпоставља рушење словенског наслеђа како би се створила tabularasa, то јест "рашчистила" основа за пресађивање западњаштва.

Језичка карта Украјине

Главни разлози склоности Словена ка опонашању Запада су:

а) Словенски свет се налази у "систему спојених посуда" са Западном Европом. Заједнички су им хришћанство и грчко-римско предање. То олакшава ширење утицаја из једног дела континента у други.

б) Будући угрожавани најездама из Азије, Словени су живели у заблуди да ће се од њих заштитити помоћу јединства хришћанског света.

в) У књизи Европа данас Драгољуб Живојиновић објашњава позадину “отимања” Словена о “европејство”. Чак и у 19. веку у Западној Европи је проповедано да међународно право важи само за простор који се сматра “Европом”. Остали простори су слободно ловиште за колонизовање. Признати неком простору да је “Европа”, значи искључити га из слободног ловишта. То је један од разлога из којих су се народи Истока Европе труде да докажу да су “Европа”. Отуда и превелика снисходљивост према самозваној “Европи”.

Достојевски је то с убитачном искреношћу показао и на примеру Руса. "Пред европским ауторитетима Рус се ... са задовољством и журно клања.[15] … То што Западњаци приговарају да … нисмо уопште Европљани ... Ми се ... из све снаге упињемо да докажемо да смо Европљани”.[16] Закључак Достојевског је просто поразан: “Рус, кад заиста постане Европљанин, не може да не буде у исто време и природни непријатељ Русије”.[17] То су показала и садашња збивања. Док Запад покушава да Русији стави нож под грло, руски “Европљани” Моском марширају за “Европу”. Достојевски се у чуду пита: “Зашто, зашто је наш руски либерал тако често непријатељ руског народа?”.[18]

У покушају да још једном опонашају Запад, Словени су сопственим рукама разградили сопствене државе и привреде и поново се нашли на почетку, без органске заштите, "на милост и немилост спољном противнику". Уколико Словени успеју да обнове своје државе, даће за право Шпенглеровом учитељу Дањиљевском (Николай Яковлевич Данилевский), који је упозорио да је за одупирање спољном насиљу нужна сопствена политичка снага. Народи који изгубе самосталност, осуђени су да своје трајање наставе - уколико физички преживе - као "етнички материјал" за друге народе. Та опасност је већ на делу. Бугарска је између два задња пописа становишта изгубила 2 милиона душа, што је пет пута више него за време Другог светског рата. У току «транзиције» Пољску је напустило близу пет милиона људи, Русију близу два милиона, Украјину око 8 милиона, Србију близу пола милиона. Исељавање се врши углавном на Запад где се Словени лако постају «етнички материјал» за тамошње народе.

Излаз

Словенски свет има све услове за изградњу најразвијенијег друштва на свету: огроман високообразован људски потенцијал и неизмерне природне изворе. За коришћење тог потенцијала за друштвено-економску обнову и успон Словенима је потребно да се окрену сами себи. Искуство је показало да словенска друштва не могу просто пресађивати предање Запада. Покушаји његовог опонашања доводе до разлагања изнутра целог Словенског света. Словенска интелигенција би морала узети за озбиљно Шпенглерово упозорење да је феудални сталеж пропао зато што се није бранио. Словени се могу одбранити и напредовати само заједничким, словенским путем у ново доба.

На првом месту, Словени треба да се усправе. Како вели Достојевски, „Треба се ослободити оног лакејског страха да ће нас у Европи назвати азијским варварима, да ће нам казати да смо више Азијати него Европљани“[19]. Словенска заједница се не одриче Европе. “Европа је нама друга отаџбина... Шта учинити, дакле? Прво и пре свега, треба постати Рус ... И чим Европљанин буде приметио да ми ценимо свој народ..., он ће одмах почети да нас цени”.[20] То што Достојевски каже за Русе, важи за све Словене.

На другом месту, Словени треба да сређују међусобне односе. Стари Грци су говорили: „Ако те нешто нервира, промени однос према њему, па ће престати да те нервира“. Словени су доста „нервирали“ једни друге. Руси морају да знају да „Напустити словенску идеју ... значи разбити у парампарчад здање Русије ... Ту идеју не виде и не признају само они слепи руски 'Европљани'.[21] С друге стране, volens nolens, сви остали Словени морају да прихвате чињеницу да „...без Русије се Словени не могу одржати, нестаће с лица земље потпуно“.[22]

Остваривање словенске заједнице данас највише зависи од Пољака, после Руса најбројнијег словенског народа. Они су „најсловенскији народ“, једини словенски народ који није усвојио ни грчке ни римске установе. [23] Пољска је у 19. веку била колевка покрета за свесловенство, који се разбио о пољско-руско супарништво. Истина, односи између ова два дела словенског народа немају срећну прошлост. Пољаци нису у најбољој успомени Русима. Вековима су харали Русијом укључујући спаљивање и саме Москве. А и Руси су учинили доста да Пољацима остану у лошој успомени. Међутим, ако су могли да се измире Французи и Немци, који припадају различитим народима, зашто Пољаци и Руси, који припадају у ствари једном народу, не би могли да се измире и окрену изградњи заједничке будућности?

Између Чехо-Словака и Руса срећом није било братоубилаштва. Управо су „европски“ узори Чеха и Словака – Француска и Велика Британија - Хитлеру на тањиру предали Судете, а сами Чеси и Словаци остали део Чехо-Словачке. Руси су им на тањиру вратили и Судете и остатак Чехоловачке.

Надати се да ће и балкански Словени најзад доћи памети, пошто им је „Европа“ разорила државу и претворила их је вазалну сиротињу.

Украјина, с обзиром на свој географски положај и предање, је најбољи избор за језгро окупљања Словенског народа, а Кијев, колевка Руског царства, најбољи избор за седиште свесловенске заједнице.