Cena istine u Sarkozijevoj Francuskoj

Šezdeset pet hiljada primeraka knjige optužbi protiv zlatnog teleta, laži i prevara, pod nazivom Svet po K., prodato je prvog dana objavljivanja, 4. februara, i sto šest hiljada otišlo je dva dana kasnije. Tiraž se sprema da dostigne cifru do pet stotina hiljada! Govori li ovo nešto o popularnosti trenutnog Sarkozijevog ministra spoljnih poslova, koji je Srbima dobro poznat mučne dve decenije?

Časopis Marijana prvi je skrenuo pažnju na još jedan skandal u društvu koje je naviklo na skandale od vremena markize de Sevinje. U društvu sve daljem od Boga, a sve bližem prašini, kako bi rekao T. S. Eliot. Puklo je pred očima prosečnog Francuza otkriće bestidnosti materijalističkog mulja fariseja, onih koji su sami sebe ovenčali da bi sve zlato ovog sveta otopili u statuu zlatnog teleta i kasnije je uzjahali, a narod varali obećanjem da će mu podeliti mleko. To je svet prevaranata, barona Minhauzena, lažnih Dimitrija, Šćepana Malih, svet znoja miliona smrtnika i robova, svet svilenih rukavica koje kupe dolare posle nameštenog bankarskog ruleta, svet fariseja i mrtvih duša, svet nikogovića i nakaza. Svet protuva zbog kojih se digoše prvo „bezgaćaši“ Francuske revolucije, pa „beskošuljaši“ argentinske revolucije, do današnjih „bescipelaša“, koji gađaju cipelama.

Kako drugačije opisati onog koji za separatić o „reformi zdravstva“ u Gabonu punom dece zaražene sidom vlastima te iste zemlje naplati 4,6 miliona evra? Afrika-Step, Imedia, Konsalting BK (Bernar Kušner)... činili su dugo ovakav kriminal bez granica. „Danas kada stupam u zajednicu lekara... zaklinjem se da ću lečiti ljude bez obzira na rasu, veru, ideologiju“, moralo je nekada da se izgovori. Lečiće, naravno, ali cene će biti drastično različite. Porobljeno pleme dočekivalo ga je uvek igrom i pesmom. Birmanija, Kongo, Gabon, čitava Afrika, što crnja to bolje, svuda je varao Minhauzen zajedno sa svojim pobratimima, čovek koji je kao duboki „levičar“ tabor socijalistkinje Segolen Rojal napustio na dan saopštavanja izbornih rezultata i preskočio u Sarkozijev tabor da bi sprečio da na njegovo mesto dođe neki novi Žan-Pjer Ševenman, ili bivši premijer De Vilpen. Jer, u čemu je uopšte razlika, od levog ka desnom, od desnog ka levom? Važan je on, Kušner sam i njegova promocija, njegovo napuderisano lice, njegova lakirana kosa, njegova nezrela ljubav prema kamerama, njegov infantilni narcizam i njegov „humanitarni stajling“. Misionar Ujedinjenih nacija, lekar koji je promrmljao Hipokratovu zakletvu, prototip cinika protiv kojih je pisao lekar i pisac Luis F. Selin, ali i Dostojevski. Drugo nije važno. Pretrčavaj sine izabrani gde hoćeš, samo drži kesu s dolarima ispod miške, kesu humanitarnog bezgraničja i bezgranične humanitarne pljačke! Neka pocrkaju svi ti crnci, ionako tvoja reforma zdravstva neće ništa spasti, ali neka znaju oni da ti vrediš taman toliko koliko i zlatna statua!

Ko je Pjer Pean?

„Niko nije Pjer Pean. Bitanga, drski i mizerni sitni kepec, antisemita i revizionista“, ističe publicista Bernar Anri Levi, braneći druga Bernara Kušnera. A brani ga ovih dana i Hilari Klinton. Levi još navodi da Pean ne vidi veličinu Kušnerove misije i dobrote, pa je sebi dopustio da u nekoj knjizi škraba protiv ovog „velikana“.

U Francuskoj postoji svega nekoliko novinara koji se ozbiljno bave istraživačkim novinarstvom. Među njima su Žak Merlino, Rože Faligo, Tjeri Mesijan, Pjer Pean... Doživeo je tako Pjer Pean, jedan od najhrabrijih novinara, koji se namučio da narodu pokaže ko ga pljačka i ubogaljuje, da ga „milijarder filozof“ proglasi za „kepeca“, a da Sarkozi zatraži čak i da mu sude. Već je bilo jedno suđenje. Državni sekretar Žan-Mari Bokel prozvao je francuskog ministra spoljnih poslova zbog sukoba interesa i Sarkozi ga je smenio istog trenutka. Neće valjda ti kepeci brbljati po Francuskoj i rušiti njene velikane!

A „kepec“ Pjer Pean napisao je dvadesetak knjiga: Francuska mladost o desnoj fazi Fransoa Miterana, knjigu o aferi sa dijamantima koje je hanibal Bedel Bokasa poklonio Žiskaru Destenu, potom knjigu o svim „afričkim aferama“ humanitarca Kušnera i njegove ekipe, knjigu o aferi eksplozije aviona francuske kompanije UTA u Sahari, u kojoj je poginulo 170 ljudi, a za udes je nepravedno optužen pukovnik Gadafi, knjigu Crni podivljali, a beli lažovi o francuskoj politici u Ruandi, odnosno o sukobu Francuza i Amerikanaca u Africi. Pisao je o Žaku Fokaru, De Golovom vođi iz senke svih obaveštajnih francuskih službi, i, najzad, najnoviji bestseler Svet po K. Moguće je da mu je neke podatke doturio i bivši premijer Vilpen, besan zbog Sarkozijevog pokušaja da ga odstrani iz politike. Vilpen je uspeo da preživi, a možda će se i vratiti u politiku. Ovaj čovek, čija je briljantna knjiga političkih eseja prevedena na srpski jezik, imao bi, svakako, mnogo razloga da pomogne u obelodanjivanju činjenica protiv Kušnera i Sarkozijevih zaverenika. Pjer Pean je od početka imao sluha za srpske optužbe na račun „kušnerizma i bezgraničja“.

Novi milionski ugovor: Kušner – Sači i Sači – Tači

Pre nekoliko godina, davno pre pojavljivanja knjige Karle del Ponte, mi, Srbi iz dve organizacije u Francuskoj izrazili smo sumnju da su Bernaru Kušneru, dok je bio na čelu UNMIK-a, bili poznati najstrašniji detalji o trgovini ljudskim organima na Kosovu i tražili smo njegovu ostavku. Ako i nije učestvovao u tome, kriv je zbog činjenice da je sve znao i da nije pomogao. Kriv je za ćutanje, za prikrivanje, za pasivno asistiranje, za moralni muk.

U Srbiji se ovih dana piše o novoj knjizi optužbi na račun Bernara Kušnera. Mediji u Srbiji su objavili ono najbitnije, jer su naši dopisnici u Parizu pratili francusku televiziju, pa su poslali sažetke onoga što su mogli da čuju. Ono najvažnije ipak niko nije saopštio. Malo ko zna da je višegodišnja dijabolizacija Srba u Parizu devedesetih godina, u okviru koje su lepljeni plakati koji su nas prikazivali kao naciste i upravnike gasnih komora u toku ratova na Balkanu, rađena u koprodukciji „Bernar Kušner – Sači i Sači“ (britanska firma, koja je u konfuznom Beogradu imala dobrodošlicu). Za ovakve difamacije utrošila je ta firma 500 miliona tadašnjih francuskih franaka. Kada smo ondašnjem srpskom režimu savetovali da angažuje advokata Žaka Veržesa koji je bio spreman da besplatno zastupa barem onu nevinu stranu srpskog naroda, shvatili smo da u Srbiji niko nije znao ko je Žak Veržes. I tako je sve potonulo u bezdan.

Međutim, ni danas, u slobodnom srpskom, globalnom novinarskom šaru niko ne govori ono najvažnije. Svi su ovih dana pisali o bestseleru Pjera Peana, ali niko nije rekao da je stari dvojac „Kušner – Sači i Sači“ i danas živ. Preobraćena, „Kušner – Sači i Sači“ kompanija izabrana je pre nekoliko dana od „kosovske vlade“ i Hašima Tačija lično, prve mladalačke ljubavi Bernara Kušnera dok je kao član francuske komunističke partije bio zadužen za albanske komuniste, da promoviše „nezavisnu državu Kosovo“ u svetu. Potpisali su ugovor vredan 8,6 miliona švajcarskih franaka! Kušnerova ljubav prema Albancima očigledno ne jenjava, a „kosovska vlada“ je prema Kušneru veoma velikodušna. Uostalom, novac nije teško zarađen, a i ima ga dovoljno. Putevi novca su plemenitom Kušneru dobro znani: unovčeni organi srpskih nesrećnika i romantična polja maka. Pa neka neko posle kaže da se doktor Kušner u posao ne razume i da nije velikan humanitarnog lekarskog bezgraničja.