Сећање на Жака Вержеса

У ноћи, 15. августа, отпливао је на другу обалу борбе за правдом и неправдом, у осамдесет и осмој години живота, Жак Вержес, светски адвокат, француско-вијетнамског порекла. Био је син вијетнамске учитељице и француског доктора и конзула, који су се срели далеко од Француске, на Тајланду.

Жак Вержес бранио је неодбрањиве, тешко одбрањиве, или потпуно невине, оптужене људе. Од најтежих случајева никада није одустајао, често не тражећи за своју адвокатску мисију, никакве накнаде. Новац му у једном тренутку више није био потребан, зарадио га је довољно, а затим је наставио свој професионални и идеолошки спектакл без икакве новчане похлепе. Јавност је била његова једина психолошка храна. Оно што је за Русију значио чувени царски адвокат "Плевако златоусти", то је Жак Вержес био за Француску.

Упознала сам га у Паризу пре много година, где је остао у контакту са нама Србима, у најгоре доба санкција, рата и медијских демонизација. На позив мог супруга који потиче из француске адвокатске породице, дошао је, као гост, на Сорбону, дана када сам бранила докторску дисертацију, септембра 1994. године, да изрази своју подршку свима нама. Био је увек са Србима, иако су у то време француске институције (због санкција СРЈ) неблагонаклоно гледале на било који напредак Срба Француске, чак и оних који су свој универзитетски рад почели много пре рата на Балкану.

Читав живот Жака Вержеса личио је на ходање по ивици. Још давно, његова прва супруга постала је Алжирка којој је спасио живот, припадница ФЛН-а, оптужена за акције подметања бомби и осуђена на смрт. Бранио је, затим Рамиреза Карлоса, и многе друге светске терористе...

Много касније, долазио је у Србију и учествовао као професионалац у раду Комитета за одбрану Војислава Шешеља и Слободана Милошевића. Био је велики познавалац разлике између континенталног и англосаксонског права, а Хашки суд за бившу Југославију сматрао је дневно-политичком творевином и правном бесмислицом.

Вероватно у почетку очајан пред безнађем сазнања да Зло никада не производи један човек, већ увек неправедни систем пун слабића, кукавица и доушника, Вержес се одлучио да брани све појединце, ма како неодбрањиви они били. Бранио је често диктаторе (подржаване лицемерно од стране Сједињених Америчких Држава, а онда нагло одбациване) борећи се, не против појединаца, него против правих узрока диктатура. Као да је тиме хтео да оправда саму француску изреку: "не постоје диктатори, постоје само робови"... Његов метод био је у ствари оно што се у логици зове "свођење на апсурд".

Међутим, бранио је Вержес и све оне које је сматрао чистим жртвама глобалистичке финансијско-политичке и колонијалне војне диктатуре. Остварио је ретко остварив спој: врхунског техничара адвокатуре и упорног идеолошког борца.

Од своје седамнаесте године учесник покрета отпора близак комунистима и револуционар, а касније антиколонијалиста, Деголиста (изузетно привржен генералу Де Голу), антиглобалиста, али изнад свега - антиконформиста, имао је јаку потребу да у одређене идеје искрено и дубоко верује. Иако један међу најпознатијим људима свога времена који је лако пливао у Ги Деборовом "Друштву спектакла", презирао је славу, медијски свет лажи и тзв. западни паразитски "џет сет".

Жеља, не за јевтиним, већ за озбиљним политичким скандалима, тако честа код психолошких бораца "против", удружена са неконформизмом, екстравертношћу и изузетном снагом личности, направила је од Жака Вержеса "адвокатско чудо".

Али, наравно, све ово не би вредело ништа да Вержес није био човек генијално високе интелигенције и изванредан полемичар и беседник. Желео је да скандализује јавност (улога коју је С. Фројд некада приписивао "хистерији"), јер је знао да се у ушушканим и новчаницама тапацираним демократијама ствари радикално решавају једино храброшћу и отвореним скандалима. Жак Вержес није био коректна, него права, радикална политичка опозиција колонијализму, империјализму, НАТО-у, америчким ратовима и свим могућим гажењима права.

Психолошки гледано, Вержес је био бунтовник и провокатор, али и врхунски стваралац, правник, адвокат, писац и велики позоришни зналац. Само неке од његових бројних књига биле су: О правној стратегији, Завршимо са Понтијем Пилатом, Боже, опрости им, Имам више сећања него хиљадугодишњак, Правни апартхејд (писана са француским геополитичарем и генералом Галоа), Злочини државе, Самоубиство Француске, Дневник-страст одбране, Жак Вержес- антиколонијалиста, Ноћна поезија и многе друге... Оставио је Вержес за собом и децу, односно потомке...

Од почетка несрећног рата на Балкану, Жак Вержес је сматрао себе пријатељем Срба.

Удахнуо је последњи пут париски ваздух у ноћи 15. августа овог 2013. лета господњег, у приватном стану, у истој оној соби у којој је пре више од два века издахнуо француски философ Франсоа Мари Аруе - звани Волтер.