Čekajući savršenu oluju

(Fond strateške kulture) 

Počnimo sa „reformom“ MMF-a koja će stupiti na snagu za nekoliko nedelja. Čak su i ove mini „reforme“ bile pod konstantnim vetom od strane imperije haosa. Vašington još uvek drži najveću kvotu i podelu glasova u MMF-u, ispred Japana. Ali sada je Kina na trećem mestu, a članovi BRIKS – Brazil, Rusija i Indija – u prvih deset.

Ovo ipak ne znači radikalnu promenu. Vlada SAD još uvek odbija da primeni pune reforme koje će se okončati sa redukcijom globalne moći MMF-a. U međuvremenu Kina napreduje sa Azijskom infrastrukturnom investicionom bankom (AIIB) i sa BRIKS-om i njegovom Novom razvojnom bankom (NRB), ozbiljnim pokušajima da se razbije stisak nepoštenog i hipereksploatacionog monetarnog i finansijskog sistema.

Breton Vuds je možda mrtav, ali svet je još uvek preokupiran njegovim lešom. Isto se može pripisati Vašingtonskom konsenzusu uopšte – došlo je vreme da se žanje smrtonosno seme koje se posadilo.

Lavina se spremala još od Reganovih godina i njegove hladnoratovske predstave koja je veoma lepo ovekovečena u novoj TV seriji "Deutcheland 83".

U „juriš“ atmosferi osamdesetih godina vlada SAD je smanjila poreze za bogate i udarila na sindikalne pokrete. Onda je devedesetih izmestila dobro plaćene proizvođačke poslove u Meksiko, Kinu i druge slabo platforme niskih plata i deregulisanih finansija, i to kroz opoziv Glasa Stigala i usvajanje Zakona o modernizaciji robnih fjučersa (Commodity Futures Modernization Act) pod Bilom Klintonom 2000. god.

Nakon svega toga, kao „odgovor“ na krizu, američka Federalna banka, praćena centralnom Evropskom bankom (ECB) i Bankom Japana bacili su se na kvantitativne olakšice (QE), što u suštini znači transfer biliona dolara od poreznika u (i dalje) insolventne banke.

Ovaj cunami od keša očigledno nije prosto skupljao prašinu, već je kanalisan u vrtoglave koruptivne šeme koje su maksimizovale kamate, naduvale cene akcija (preko interventnog otkupa korporativnih akcija) i obezbedile ultrajeftin novac za investicije u nekretnine.

Trenutno stanje u SAD - koje Il Generalissimo Donald Tramp opisuje rečima „u ovoj zemlji ništa ne radi“ – očituje se visokom nezaposlenošću, anemičnom stopom rasta zaposlenosti (90% „novih poslova“ su poslovi na određeno vreme sa niskom platom, niskim doprinosima i nultom sigurnošću od gubitka posla), kao eksplodirajućim deficitima.

Američka spoljna politika pod odlazećom Obaminom administracijom, u komercijalnim terminima, sada gura „trgovinske NATO paktove” – TPP i TTIP, koji uključuju stagnirajuće ekonomije EU i Japan, a isključuju Kinu. Što znači da su oba pakta u osnovi na kraju mrtvorođena – niko nigde ne može da podstakne ekonomski rast ako isključi Kinu.

U kontekstu Hladnog rata 2.0, spoljna politika SAD sada podrazumeva širenje američkog/NATO prostora latentnog rata na Magreb, rog Afrike, Levant, Kaspijski basen, Persijski zaliv, Indijski okean, Južno kinesko more i čitavu istočnu Evropu sve do granica sa Rusijom.

Predvidljivo, američki poreski obveznici finansiraju atmosferu Hladnog rata 2.0, dok Pentagon oživljava mogućnost direktne vojne konfrotacije protiv tri ključna igrača Evroazijske integracije: Rusijom, Kinom i Iranom.

Zaokret ni prema čemu

Ogromna količina ekonomskih problema sa kojima se suočava američki turbo-kapitalizam jesu strukturni problemi, apsolutno nerešivi pod trenutnim ekonomskim/političkim sistemom, a to je u stvari Vašingtonski/Volstrit kriptokonsenzus. Pukotine među Gospodarima Svemira s spremaju da eksplodiraju, dok se planeta sprema za tektonski pomak prema multipolarnijem ekonomskom i političkom projektu sa centrom u Evroaziji.

Geopolitički, najbolje što je Obamina administracija uspela da smisli bio je „zaokret prema Aziji“ iz 2011. godine, koja se do sada svela na sporadično siledžijstvo mornarice SAD u Južnom kineskom moru, koje se pretvorilo u novi krizni region prvog reda pre nego što su SAD uspele da se izvuku iz živog blata Bliskog istoka.

Peking je, u međuvremenu, nagazio do daske sa suzdržanošću, akumulirajući politički – i ekonomski – kapital, istovremeno radeći na panevroazijskom ekonomskom uvezivanju. Ne samo AIIB, već i Fond Puta svile, i čak NRB, u budućnosti će zajednički voditi prema realizaciji kineske razvojne strategije „jedan pojas, jedan put“ (One Belt, One Road) – novim putevima svile koji će biti krvotok integrisane Evroazije.

Strategija Kine i BRIKS za uspostavljanje rivalskog međunarodnog monetarnog, finansijskog, diplomatskog, trgovačkog i geopolitičkog sistema jeste košmar svih košmara Gospodara Svemira, ma koliko oni bili međusobno podeljeni. Zato ne iznenađuje što je jedina vidljiva reakcija – preko Pentagona i NATO – bila da se širi strah i/ili upozorava na nastupanje haosa, ukoliko se hegemonu ne da poverenje da nametne svoju verziju reda.

Kao da će čitava planeta biti spremna da u neizvesnosti fatalistički iščekuje sledeću veliku, neizbežnu krizu. Jedina stvarna neizvesnost jeste da li će nova metastazirana kriza zauvek upropastiti finansijsku i vojnu dominaciju hegemona. U međuvremenu, gledamo "Deutscheland 83".

Preveo sa engleskog: Vladimir Jevtić