Савремени свет | |||
Чекајући савршену олују |
понедељак, 08. фебруар 2016. | |
(Фонд стратешке културе) Почнимо са „реформом“ ММФ-а која ће ступити на снагу за неколико недеља. Чак су и ове мини „реформе“ биле под константним ветом од стране империје хаоса. Вашингтон још увек држи највећу квоту и поделу гласова у ММФ-у, испред Јапана. Али сада је Кина на трећем месту, а чланови БРИКС – Бразил, Русија и Индија – у првих десет. Ово ипак не значи радикалну промену. Влада САД још увек одбија да примени пуне реформе које ће се окончати са редукцијом глобалне моћи ММФ-а. У међувремену Кина напредује са Азијском инфраструктурном инвестиционом банком (АИИБ) и са БРИКС-ом и његовом Новом развојном банком (НРБ), озбиљним покушајима да се разбије стисак непоштеног и хиперексплоатационог монетарног и финансијског система. Бретон Вудс је можда мртав, али свет је још увек преокупиран његовим лешом. Исто се може приписати Вашингтонском консензусу уопште – дошло је време да се жање смртоносно семе које се посадило. Лавина се спремала још од Реганових година и његове хладноратовске представе која је веома лепо овековечена у новој ТВ серији "Deutcheland 83". У „јуриш“ атмосфери осамдесетих година влада САД је смањила порезе за богате и ударила на синдикалне покрете. Онда је деведесетих изместила добро плаћене произвођачке послове у Мексико, Кину и друге слабо платформе ниских плата и дерегулисаних финансија, и то кроз опозив Гласа Стигала и усвајање Закона о модернизацији робних фјучерса (Commodity Futures Modernization Act) под Билом Клинтоном 2000. год. Након свега тога, као „одговор“ на кризу, америчка Федерална банка, праћена централном Европском банком (ЕЦБ) и Банком Јапана бацили су се на квантитативне олакшице (QE), што у суштини значи трансфер билиона долара од порезника у (и даље) инсолвентне банке. Овај цунами од кеша очигледно није просто скупљао прашину, већ је каналисан у вртоглаве коруптивне шеме које су максимизовале камате, надувале цене акција (преко интервентног откупа корпоративних акција) и обезбедиле ултрајефтин новац за инвестиције у некретнине. Тренутно стање у САД - које Il Generalissimo Доналд Трамп описује речима „у овој земљи ништа не ради“ – очитује се високом незапосленошћу, анемичном стопом раста запослености (90% „нових послова“ су послови на одређено време са ниском платом, ниским доприносима и нултом сигурношћу од губитка посла), као експлодирајућим дефицитима. Америчка спољна политика под одлазећом Обамином администрацијом, у комерцијалним терминима, сада гура „трговинске НАТО пактове” – TPP и TTIP, који укључују стагнирајуће економије ЕУ и Јапан, а искључују Кину. Што значи да су оба пакта у основи на крају мртворођена – нико нигде не може да подстакне економски раст ако искључи Кину. У контексту Хладног рата 2.0, спољна политика САД сада подразумева ширење америчког/НАТО простора латентног рата на Магреб, рог Африке, Левант, Каспијски басен, Персијски залив, Индијски океан, Јужно кинеско море и читаву источну Европу све до граница са Русијом. Предвидљиво, амерички порески обвезници финансирају атмосферу Хладног рата 2.0, док Пентагон оживљава могућност директне војне конфротације против три кључна играча Евроазијске интеграције: Русијом, Кином и Ираном. Заокрет ни према чему Огромна количина економских проблема са којима се суочава амерички турбо-капитализам јесу структурни проблеми, апсолутно нерешиви под тренутним економским/политичким системом, а то је у ствари Вашингтонски/Волстрит криптоконсензус. Пукотине међу Господарима Свемира с спремају да експлодирају, док се планета спрема за тектонски помак према мултиполарнијем економском и политичком пројекту са центром у Евроазији. Геополитички, најбоље што је Обамина администрација успела да смисли био је „заокрет према Азији“ из 2011. године, која се до сада свела на спорадично силеџијство морнарице САД у Јужном кинеском мору, које се претворило у нови кризни регион првог реда пре него што су САД успеле да се извуку из живог блата Блиског истока. Пекинг је, у међувремену, нагазио до даске са суздржаношћу, акумулирајући политички – и економски – капитал, истовремено радећи на паневроазијском економском увезивању. Не само АИИБ, већ и Фонд Пута свиле, и чак НРБ, у будућности ће заједнички водити према реализацији кинеске развојне стратегије „један појас, један пут“ (One Belt, One Road) – новим путевима свиле који ће бити крвоток интегрисане Евроазије. Стратегија Кине и БРИКС за успостављање ривалског међународног монетарног, финансијског, дипломатског, трговачког и геополитичког система јесте кошмар свих кошмара Господара Свемира, ма колико они били међусобно подељени. Зато не изненађује што је једина видљива реакција – преко Пентагона и НАТО – била да се шири страх и/или упозорава на наступање хаоса, уколико се хегемону не да поверење да наметне своју верзију реда. Као да ће читава планета бити спремна да у неизвесности фаталистички ишчекује следећу велику, неизбежну кризу. Једина стварна неизвесност јесте да ли ће нова метастазирана криза заувек упропастити финансијску и војну доминацију хегемона. У међувремену, гледамо "Deutscheland 83". Превео са енглеског: Владимир Јевтић |