Čajanka i trijumf neokonzervativaca

(The National Interest, 15.10.2010)

Da li pokret Čajanka ima spoljnu politiku? Piter Bejker je u Foreign Policy nedavno tvrdio da je odgovor rezolutno - ne. Po njemu, pokret se odskora našao u istom onom raskolu koji po tradiciji deli intervencioniste od zastupnika izolacionizma na desnici.

Kako Bejker veli,

„Pitanje na koje Pokret treba da odgovori je da li je u stanju da održi svoju nelagodnu koaliciju. Bar za sada bi to značilo dosledno odbijanje bilo kakvog izjašnjavanja o spoljnoj politici. Ne treba zaboraviti da kada se skoro pola miliona pristalica pokreta Čajanka pridružilo onlajn glasanju u cilju definisanja programa kampanje, nijedno od 10 načela o kojima su glasali nije imalo nikakve veze sa svetom van granica Amerike.“

Nisam sasvim siguran u to. Razlog koji me je podstakao da razmatram Čajankine zgode i nezgode je to što i Dag Bendou i Pol Pilar imaju tekstove na sajtu Nacionalnog interesa u kojima tvrde da Amerika treba da sprovede racionalizaciju resursa (Bendou) i da je potrebna promena režima u Izraelu (Pilar). Ali sumnjam da bi, ukoliko bi Čajanka ušla u Kongres u velikom broju, kao što to trenutno predviđa između ostalih i Njujork tajms, rezultati bili po volji bilo Bendouu bilo Pilaru.

Jedan od razloga je da je imperijalizam, da upotrebim termin koji koristi Bendou, ili liberalni intervencionizam, koje bih sam radije upotrebio (mada sumnjam da bi se Bendou složio da se oni preklapaju, zbog čega bi pravi konzervativci trebalo da anatemišu neokonse), bio razlog profitiranja za GOP (Republikansku partiju, Grand Old Party, prim.prev.) Tokom 1930-ih godina, u izolacionističkom periodu ove partije, nije joj išlo baš najbolje. U posleratnom periodu, demokrate su žestoko kritikovale GOP da su bili preblagi prema komunizmu, posebno u Aziji.

Rat protiv terorizma zamenio je komunizam kao adut GOP-a (vidi debatu o džamijama). Dakle, Rand Pol može da galami oko ograničavanja vojske i povlačenja iz Avganistana. Ali, većina političara Čajanke će verovatno slediti put Sare Pejlin – žestoko kritikovati međunarodne organizacije uz istovremenu podršku unilateralizmu. U stvari, srednjoročni izbori bi trebalo da znatno ojačaju Pejlinovu, koja je usko povezana sa Vilijamom Kristolom i drugim neokonzervativcima. Ona se mora posmatrati kao verovatni favorit za pobedu u republikanskoj nominaciji za predsedničkog kandidata.

Drugi razlog je što iako bi Pilar možda želeo da vidi smenjivanje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua (putem američkog pritiska?), desnica bi žestoko optuživala Obaminu administraciju za bilo kakav sličan pokušaj. Upravo bi konzervativni pokret osokoljen nakon srednjoročnih izbora, predstavljao predsednika Obamu kao izdajnika nacionalne bezbednosti i Izraela. Čvrsti bedem podrške Izraelu, barem za tekuću politiku, ne potiče toliko od amorfnog "lobija", koliko od američke desnice. Takođe je činjenica da je Netanjahu i dalje jedini čovek koji može da isposluje mirovni sporazum (premda nije sasvim jasno da li Izraelci ili Palestinci stvarno žele takav dogovor).

Sve u svemu, preliminarni izbori neće uzrokovati promene u spoljnoj politici, barem ne na desnici. Neće to biti manje-više isto. Biće to mnogo više od istog. I upravo zbog toga će neokonzervativci, koji su oštroumno podržali pokret Čajanku, očuvati svoju prevlast u Republikanskoj partiji kada su u pitanju inostrani poslovi.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)