Budućnost antisistemskih stranaka u zapadnoj Evropi

U dominantnom sistemu liberalne demokratije politička teorija klasifikuje političke stranke i pokrete u linearnom ideološkom spektru. Postoje i drugi modeli kao što je model potkovice ili sistem sa dve ose (horizontalne i vertikalne), ali je linearni opšteprihvaćen.

Linearni ideološki spektar podrazumeva liberalne stranke u svom centru, konzervativne desno od centra, a socijalističke ili socijal-demokratske levo od centra. Svaka stranka koja je previše udaljena od centra se naziva "ekstremnom", što je sam po sebi negativan pojam. Van političke teorije, mediji koji služe održanju liberalnog sistema ove partije nazivaju "populističkim", pa čak i "fašističkim" ili "komunističkim".

​

Međutim, u savremenoj Evropi uticajne antisistemske partije, bilo levice ili desnice, nisu nedemokratskog karaktera, štaviše, mnoge od njih se zalažu za viši stepen direktne demokratije nego što ga pruža liberalna demokratija. One su fenomen zabeležen u poslednjoj deceniji, jer se razlika između sistemskih partija svela na minimum, a Evropa prolazi kroz period ekonomske i identitetske krize. 

Ono što čini ove stranke antisistemskim jeste njihova borba protiv liberalizma, a nikako protiv demokratije. Pritom, liberalna ideologija nema monopol nad demokratijom. U Evropi, nažalost, još uvek postoje pokreti koji su u svojoj suštini i antidemokratski (na primer Zlatna zora u Grčkoj, Jobik u Mađarskoj, Nacional-demokratska partija u Nemačkoj, Britanska nacionalna partija pre modernizacije 1999. i dr.), pa se oni ne ubrajaju u pojam antisistemskih partija ili pokreta.

​

Antisistemske stranke se mogu podeliti u dve osnovne grupe: desnicu i levicu. U domenu spoljne politike sve antisistemske stranke zapadne Evrope su posvećene poštovanju suvereniteta nacionalnih država, te se bore protiv tehnokratskog sistema Evropske unije. One se protive politici globalne hegemonije koju sprovode SAD i odbacuju politiku vojnih intervencija. Na spoljnom planu i desne i leve antisistemske partije pokazuju sličnosti.

​Jedini način da razlikujemo antisistemske stranke je da analiziramo njihove stavove po pitanju unutrašnje politike u domenu ekonomije i teme identiteta (stavovi prema naciji, veri, porodici i ličnosti). Dok levičarske antisistemske partije dele multikulturalni pogled na identitet sa sistemskim partijama, desničarske partije imaju tradicionalni pristup prema naciji, religiji,porodici i oštro se protive imigraciji.  

Po pitanju ekonomije, i leve i desne anti-sistemske stranke teže ka protekcionizmu, s tim što leve žele što veći uticaj države na privredu, ali su odustale od radikalnih zahteva za nacionalizacijom.

Međutim, među desnim strankama postoje i libertarijanski pokreti koji žele apsolutnu deregulaciju, privatizaciju i svođenje države na minimum, ali istovremeno dele tradicionalne i anti-imigrantskestavove drugih desnih anti-sistemskih partija.

​U desnicu spadaju Nacionalni front u Francuskoj (Marin Le Pen), Alternativa za Nemačku, Partija nezavisnosti Velike Britanije (Najdžel Feridž), Slobodarska partija u Austriji (Hajnc Kristijan Štrahe), Danska narodna partija, partija Istinski Finci, Partija za slobodu iz Holandije (Gert Vilders) i Švedske demokrate. 

Navedene partije su uticajne u zapadnim zemljama EU i imaju mogućnost daljeg razvoja. Antisistemske partije desnice su najpopularnije u onim zemljama gde su u novijoj istoriji bili dominantni umereno levičarski i liberalni pokreti.

​

Uticajne antisistemske partije levice su Podemos u Španiji, Pokret pet zvezdica u Italiji, Levi blok i Koalicija demokratskog jedinstva (komunisti i zeleni) u Portugalu i Siriza u Grčkoj (Aleksis Cipras).Levičarske antisistemske partije su uticajne tamo gde su u novijoj istoriji na vlasti bili krajnje desničarski režimi.

​Postoje dva načelna uslova da bi anti-sistemske stranke osvojile vlast: prvi je sistemski (izborni sistem, politički sistem), a drugi je opšta situacija u datoj državi (ekonomsko blagostanje, nezaposlenost, imigracija).

​Anti-sistemske stranke imaju veće šanse ukoliko je izborni sistem proporcionalan. Većinski sistem uvek favorizuje najveće sistemske stranke. Većinski izborni sistem uz efektivno medijsko zastrašivanje u umereno kriznoj situaciji proizvodi rezultat kao u Francuskoj. "Zakleti neprijatelji" stupaju u koaliciju u pokušaju da zaštite sistem kome služe i izvrnu narodnu volju. Ukoliko je politički sistem parlamentarni, a ne predsednički ili polupredsednički, antisistemske stranke će moći lakše da postanu deo institucija i da ostvare politički uticaj.

​Drugi uslov zavisi od istorijskog trenutka u kome se izbori održavaju. Ako se izbori održavaju u doba velike ekonomske krize, ili je tada država pod ozbiljnim pritiskom migranata i terorističkih napada, onda će to rezultirati umanjenom popularnošću sistemskih partija. Drugi uslov se može jednostavno objasniti "što gore, to bolje".

​Oba uslova treba da budu ispunjena da bi antisistemske stranke došle na vlast. U bogatijim severnim zemljama Evrope (Velika Britanija, Nemačka, Austrija, Holandija, Danska, Švedska, Finska) drugi uslov je mnogo bitniji od prvog, to jest tamo antisistemske partije nemaju šanse ukolike se blagostanje drastično ne smanji, što je malo verovatno. Dakle, ostaju nam Francuska, Španija, Portugal i Italija, ali tu treba sravniti ovaj uslov blagostanja sa sistemskim uslovom.

​U Francuskoj je izborni sistem dvokružni većinski, kombinovan sa jakim polupredsedničkim političkim sistemom, što znači da i kad bi Nacionalni front uspeo da ostvari većinu u parlamentu, što je gotovo neostvarivo, i dalje ne bi mogao efikasno da upravlja državom bez mesta predsednika. Faktički, sistemski uslov u Francuskoj je skoro nemoguća misija za Le Penovu.

​

Portugalski izborni sistem je pošteniji, proporcionalan i tu anti-sistemske stranke imaju daleko veće šanse. U Španiji je sistem sličan portugalskom, s tim što proizvodi manje proporcionalne rezultate zbog prevelikog broja izbornih jedinica i time umanjuje šanse Podemosu. Pritom, Španiji preti katalonski i baskijski separatizam, što znači da je bitna tema na izborima i nacionalni identitet, čemu Podemos kao levičarski pokret nema šta da doprinese.

​Italija je ove godine promenila izborni zakon, tako da se njihov izborni sistem može definisati kao proporcionalni sa nagradom (u vidu dodatnih mandata) za najveću stranku, što faktički znači da nije praviproporcionalni sistem. Međutim, takav sistem je na snazi i u Grčkoj, pa je Siriza ostvarila pobedu. Italijanski sistem u slučaju da je zemlja u dubokoj ekonomskoj krizi može raditi protiv liberalnog sistema i još lakše dovesti anti-sistemsku stranku na vlast. Pritom je u Španiji, Portugalu i Italiji politički sistem parlamentarni, što takođe pogoduje anti-sistemskim strankama.

​U sledećih 5 do 10 godina antisistemske stranke imaju vrlo male šanse da dođu na vlast u razvijenim zemljama severozapadne Evrope, kao i u Francuskoj. Na jugu Evrope postoje realne šanse za anti-sistemske stranke ukoliko se ova kriza produži, a sva je prilika da hoće. U Portugalu i Italiji, uzimajući u obzir oba uslova, postoje realne šanse za antisistemske snage, dok su u Španiji manje, ali daleko od nemogućeg.