Украјинска криза из угла сукобљених актера или Русија на раскршћу

Ова анализа посвећена је проблeматици украјинске кризе са тачке гледишта свих релевантних актера. Користићемо методику теорије рационалног избора као одговарајући инструмент образложења теме. У суштини теорија рационалног избора се базира на методолошком индивидуализму, што подразумева да сваки доносилац одлуке, то јест актер, на основу доступних информација врши прорачун добитака и губитака, те ризика и изгледа за успех одређених потеза које може да повуче. Актери обично пате од недостатка података јер није могућа ситуација потпуне информисаности. Отуда најчешће настају грешке. Са друге стране, грешке су могуће и при погрешном тумачењу доступних информација. При томе, наравно психологија може одиграти важну улогу.

Пошто су актери ове анализе државе, или њихова руководства, претпоставићемо да они баратају са мање-више сличном количином информација, јер је у сукобу великих сила тешко замислити да једна пати од мањка кључних података потребних за одлучивање. Такође ћемо претпоставити да су актери рационални и да су свесни потеза које вуку и њихових могућих последица. Поред изнесеног важно је изнети да рационални актери могу да посегну за било којим приступом који не мора да буде моралан или оправдан, то значи да су могуће неистине, обмане и просто речено варке у оквиру доминантне стратегије постизања зацртаног циља. 

Пређимо сад на актере украјинске кризе. Најједноставније гледано, то су САД, као иницијатор кризе, који је повукао први потез и ефектно диктира темпо одвијања догађаја, Русија у одбрамбеној улози, која покушава да пронађе најбољу стратегију којом би осујетила почетне потезе САД, ЕУ као троугао Немачке, Француске и Британије и, наравно, власт у Кијеву и руководство Луганске и Доњецке Народне Републике. Државе се схватају као актери у односу на свеукупност њиховог унутарполитичког стања, што значи да Путин није актер нити је то Обама, што се иначе у оквиру медијског рата често користи. Ваља избећи ненаучне мистификоване фиксације на личности када пред собом немамо неку врсту тоталитарног поретка, где заиста једна личност може да одлучује о свему, што није случај ни са једним актером ове анализе. Врло је важно схватити да у свету капитализма веома битну политичку улогу играју власници капитала.

Интереси великог капитала ЕУ и Русије јесу спречавање ескалације сукоба, интерес великог капитала САД и Украјине јесте ескалација сукоба. Сама природа украјинске кризе тиче се понајмање Украјине и њеног народа. Циљ сукоба који су започеле САД јесте поновно везивање земаља ЕУ у економском и војном смислу у корист стратегије Вашингтона, то ћемо окарактерисати као примарни циљ. Опкољавање Русије и ефективно смањење њеног маневарског простора на истоку Европе је секундаран циљ. Пред САД предстоји велика трка у наоружању на простору Тихог океана, где ће јој главни војни и економски такмац бити Кина. САД у садашњој ситуацији недовољне доминације на светским тржиштима нису довољно моћне да победе у тој трци и за то им је неопходно поновно успостављање контроле над ЕУ, на истом нивоу као пре краја Хладног рата.

Другим речима, елиминисањем Русије као економског партнера ЕУ, а нарочито Немачке, земље ЕУ ће постати зависне од капитала који долази из САД, што ће натерати европске силе да повећају издатке за НАТО који су Америци потребни да би задржала место водеће светске силе. Већини украјинских тајкуна рат одговара јер финансирањем паравојних формација добијају већи утицај на политику, а и не смемо заборавити да је рат за неког увек и бизнис. ЕУ је подељена, интереси капитала Немачке у овом сукобу су на супротној страни од САД, Французи су на ивици, али гравитирају ка Вашингтону, док Британија отворено заступа интересе САД, што је у складу са њеним потезима и на нивоу сукоба унутар ЕУ, где се Британија поставља као слободан играч узимајући корист и избегавајући одговорност. Властима ДНР и ЛНР може одговарати рат слично као и украјинској страни, с тим што је претња поразом за ове две самопроглашене републике већа и тотални рат није оно што могу да прижељкују.

Унутарполитичка ситуација је други фактор који чини државне актере. Снага владајуће партије или коалиције, потенцијали опозиције, спремност јавног мњења за стратегију актера је оно што чини овај фактор. У Русији је унутарполитичка ситуација у овом тренутку стабилна, опозиција је јако ослабљена, јавно мњење је расположено за сукоб. Наравно, то се може окренути ако је стратегија Русије да по цену препуштања Украјине НАТО избегне сукоб. Политички систем САД је стабилан јер се тамо смењују две готово истоветне партије, које поред пропагандних парола не показују битне разлике у руковођењу државом.

Ситуација у ЕУ је веома нестабилна јер три главна актера показују супростављене интересе, док је власт у Француској веома непопуларна, а у Британији умерено непопуларна. Једино је власт у Немачкој стабилна, што поред других предности омогућава Немачкој да буде кормилар ЕУ и унутар ове кризе, што је и једни разлог што је ЕУ Русији досад увела само симболичке санкције. У Кијеву, Доњецку и Луганску актери нису самостални, они скоро у потпуности зависе од помоћи САД и Русије, тако да су њихови потези одраз стратегија наведених главних актера. Наиме, сваки супротан потез Украјине, жељама САД може резултирати губитком подршке и поразом, исто важи и за ДНР и ЛНР, свако противљење Русији рационално није изводљиво.

Размотримо сад низ главних потеза поменутих актера. Први потез је начинила САД када је организовала државни удар у Кијеву, тако је све и започело. Споразум о стабилизацији и придруживању који је свргнути председник Украјине Виктор Јанукович одбио да потпише је био само повод. Судећи по ефикасности деловања и степену уједињености украјинске опозиције тај догађај је био помно планиран, а изведен је по сценарију Арапског пролећа, а не у виду Обојене револуције. Одговор Русије на то је било враћање Крима у састав Русије и пружање уточишта Јануковичу.

Сама чињеница да је Русија наступила одлучно на Криму сведочи о њеној спремности да уђе у сукоб са САД. Узимајући у обзир да су актери рационални и обавештени, Русија је морала да зна да ће је овај потез увести у перпетуални низ сукоба са великим бројем западних земаља. Да је Русија по сваку цену желела да избегне сукоб, она не би смела да дејствује на Криму јер у том случају би сукоб био неминован. САД су узвратиле покушајем да економски изолују и наштете Русији, путем санкција. Овај потез јесте у мањој мери смањио ниво раста руске економије, мада је раст ионако био у силазној путањи, на шта су упозоравали највиђенији економисти из Руске академије наука предлажући да се девизне резерве користе за подстицање све слабијег раста домаће привреде. Економске санкције овог обима нису озбиљно погодиле руску привреду, а што је најважније, ЕУ као актер није се придружио интензитету америчких санкција.

Сигнал ЕУ, а нарочито Немачке да су спремни на компромис вероватно је утицао на одлуку Русије да подржи устанак у Луганску и Доњецку као свој следећи потез. САД су узвратиле подстицањем украјинског руководства да се упусти у борбу са устаницима и тако је у Украјини и званично започео грађански рат. Из руских потеза можемо да закључимо да интереси великог капитала нису пресудни јер је Русија све дубље улазила у сукоб, што је супротно интересима њених олигарха. Присаједињење Крима и организовање побуне на истоку Украјине представља одлучну стратегију сукобљавања, уз истовремено избегавање директног уласка у војни конфликт. Потом је уследио референдум у Доњецку и Луганску где је становништво тих двеју области јасно ставило до знања украјинском руководству да не жели да живи у централизованој држави која нарушава њихова права.

Русија није признала независност ДНР и ЛНР јер би последице биле једнаке војној интервенцији, али је прихватила руководство ових двеју република као представнике народа Доњецка и Луганска. САД је узвратила, отпочетка организованим потезом, избором председника Украјине, како би у Кијеву постојала барем једна легална политичка фигура. Русија је овај потез дочекала дефанзивно и прихватила је његове резултате готово на истоветан начин као са поменутим референдумима. Овакво деловање Русије не може се рационално протумачити као повлачење из сукоба јер су је претходни потези већ одвели у саму срж конфликта, повлачење би значило апсолутни пораз. Пре ће бити да је Русија прихватила Порошенка као председника Украјине јер је то био неминован исход, то јест Русија није могла да учини ништа да спречи његов успон на ову функцију. Не треба трошити речи на недемократичност избора који се спроводе усред грађанског рата, а то није ни битно за ову анализу.

Мировни план Порошенка је последњи конкретни потез у украјинској кризи досад. По свему судећи, то је напросто легитимизација могуће нове тоталне офанзиве против бораца у Луганску и Доњецку. Врло је вероватно да Петар Порошенко не може ни да заустави рат јер не контролише тајкуне и екстремисте који га воде, о чему сведочи и неспровођење примирја које је председник Украјине наредио. Русија овај план не може заиста искрено да прихвати, уколико у мировним преговорима не учествују заступници федерализације. Русија ће двосмисленим, а мирољубивим изјавама омогућити себи да и даље подржава борбу на истоку Украјине. Чињеница да се месецима уназад преко државних медија руско јавно мњење спрема за продубљивање сукоба, препуштање Доњецка и Луганска Бандеровцима из западне Украјине било би равно политичком самоубиству. Једино ако би се створиле могућности за праве преговоре Кијева са онима који заиста имају власт на истоку Украјине, мировни план би имао смисао. Позитиван сигнал био је послат са округлог стола у Доњецку на ком су учествовали представници ОЕБС-а, Русије, Украјине, ДНР и ЛНР, као и важни политички актери на истоку Украјине Олег Царев и Виктор Медведчук.

До тренутка након избора САД је послала јасан сигнал да није спремна војно да се укључи у украјински сукоб, чак ни у случају војне интервенције Русије, али је демонстрирала намеру да Русију увуче у сукоб по својим правилима. Вашингтону би одговарало да Русија изврши интервенцију у случају када би то натерало ЕУ да јој уведе праве санкције и тако испуни примарни циљ САД. Међутим, тактика тоталног рата украјинских власти против ЛНР и ДНР може легитимизовати руску интервенцију, што може прихватити и Немачка, која ионако шаље компромисне сигнале Москви. Наравно да би оптималан исход за Русију био нешто слично Дејтонском споразуму за федерализовану и војно неутралну Украјину, тиме би САД изгубила овај сукоб. То знају и САД па форсирају грађански рат, али не по сваку цену.

Потези Вашингтона могу се протумачити двојако, или постоји права спремност у приморавању Украјине да уђе у тотални рат са свим својим ризицима, или пука претња истим како би натерали Русију на уступке. Тренутно је јавна тајна да Русија помаже ЛНР и ДНР у сваком погледу, па и војном, што је омогућило овим двема републикама да се одупру насртајима украјинских легализованих паравојних формација Националне гарде. Крах устанка у Луганску и Доњецку за Русију би значио потпуни пораз и пад читаве стратегије, јер би у том случају Украјина постала НАТО сателит, јавно мњење би се окренуло против Кремља, опозиција би ојачала, а економски и политички притисци на Русију би се наставили због преузимања Крима. Војна интервенција није једино решење за Русију, оно се намеће само у случају да постоји реална и неизбежна претња пораза ДНР и ЛНР. Најбоља стратегија за Русију јесте да настави да помаже устанак на истоку Украјине, чекајући добар тренутак за преговоре.

Судећи по одлуци председника Русије да затражи укидање одлуке Савета федерације о могућности увођења војске РФ у Украјину, изгледна су три сценарија. Први, јесте да се Русија одриче овог инструмента и пружа шансу преговорима, а да притом наставља са подршком побуњеницима. Друга верзија је да су на помолу одиста искрени преговори који могу донети повољан исход по југоистичну Украјину, а и Русију. Док је трећа могућност да се Русија повлачи из сукоба, што би означило њен пораз. Врло брзо ће постати јасно која од ових верзија је тачна.

Ако се сукоби наставе, значи да преговори нису били реални и пат-позиција ће се одржати до даљег. Уколико сукоби буду обустављени и започну преговори пуног обима са присуством представника ДНР и ЛНР, као и других политичких групација које заступају федерализацију, онда се ради о другој верзији. Но, ако ти преговори буду пуста фарса где је на столу унитарно решење, а Русија то прихвати, биће јасно да је у питању валики губитак који ће дугорочно ослабити и дестабилизовати Русију.