Britanski izbori i pouke

Pobeda konzervativaca i pitanje Škotske

Unutrašnja politika Ujedinjenog kraljevstva prilično je daleko od svesti običnog srpskog građanina, pa ipak tako značajan događaj kao to su opšti izbori nije mogao da prođe bez određene doze interesovanja. Naravno, baš kao i u slučaju izbora u SAD, malo ko se u Srbiji zanosi mislima da bi neki rezultat izbora u Britaniji mogao biti „povoljniji“ ili „manje povoljan“ po Srbiju, budući da je za prosečnog Srbina razlika između konzervativaca i laburista otprilike ekvivalentna razlici između Blerovih krvavih kampanja u SR Jugoslaviji, Avganistanu i Iraku i Kameronovih u Libiji i Siriji. U Srbiji malo ko može da podlegne iluziji da spoljna politika Kraljevstva, ko god da je vodi, može biti nešto drugo osim slepog pokoravanja diktatima Vašingtona, i čak prednjačenje sa ratnohuškačkom i osionom imperijalističkom retorikom u odnosu na Velikog Brata.

Pa opet, nekoliko pitanja iz unutrašnje politike Britanije nisu nerelevantna i bacaju dodatno svetlo na budućnost globalnih procesa koji se tiču celog kontinenta, pa samim tim i Srbije. Naravno, na um prvo padaju pitanja Škotske i Evropske unije. Iako su građani Škotske na referendumu 2014. ubedljivo rekli „ne“ nezavisnosti od Ujedinjenog kraljevstva, proces udaljavanja Edinburga od Londona daleko je od završenog, i o tome svedoče rezultati izbora, na kojim je Škotska nacionalna partija (ŠNP) doslovno počistila, kako vladajuću Konzervativnu partiju, tako i tradicionalno jake laburiste. ŠNP je potpuno istisnula laburiste iz Škotske, povećavši svoj broj poslanika u Britanskom parlamentu od 6 do 56, i ostavivši tri tradicionalne partije – konzervativce, laburiste i liberal-demokrate – sa po jednim mandatom na ovom delu Ostrva.

Naravno, vođa ŠNP i premijer Škotske Nikola Sturdžon, inače naslednica poznatog škotskog separatiste Aleksa Salmonda, odmah je zahtevala da London prenese na Edinburg nova ovlašćenja i dodatno oslabi nivo centralizacije u Kraljevstvu (tzv. „devolucija“). Uostalom, novi-stari premijer Dejvid Kameron po tom pitanju i nema previše izbora – svoju uslovnu „pobedu“ na škotskom referendumu on je izvojevao obećavajući „maksimalnu devoluciju“ (tzv. „Dev Max“) Kraljevstva, i ta strategija očigledno nije povećala poverenje Škota prema partijama sa centralama u Londonu. A da je lavinu separatizma i razgradnje državnog aparata teško okrenuti nazad, to malo ko toliko dobro zna i razume kao građani Srbije.

Nategnuti odnosi između Londona i Edinburga svakako će se dodatno zakomplikovati zahvaljujući dijametralno suprotnim odnosima prema Evropskoj uniji. Dok je Kameron svoju pobedu na izborima izvojevao delimično zahvaljujući i svojoj evroskeptičkoj retorici, evrofilija koja se graniči sa evrofantizmom opšte je mesto među škotskim političarima, čiji se odnos prema Briselu malo razlikuje od vulgarne fascinacije na koju smo navikli kod balkanskih regionalnih političara. Štaviše, Škotska je deo Britanije u kome se najviše insistira na „implementaciji evropskih standarda“ i „usvajanju evropskih vrednosti“, iako je naročiti status Britanije izvan evropskih ekonomskih tokova (a pogotovo izvan Evrozone) umnogome zaslužan da unekoliko bolje makroekonomske pokazatelje Kraljevstva u odnosu na velike partnere iz EU.

Ukoliko bi Kameronovo insistiranje na održavanju referenduma preraslo u kampanju da Britanija zaista napusti EU, nema sumnje da bi politički sukob sa Škotskom prešao u novu fazu, uz značajno oživljavanje separatističkih težnji. Koliko god ovaj scenario bio malo verovatan, evroskeptičku retoriku Londona Škoti će svakako iskoristiti da nastave udaljavanje od matice i rade na jačanju vlastitih državnih institucija.

Krah laburističke politike samozaljubljenosti

Najveći gubitnici britanskih izbora, ne računajući liberal-demokrate, koji su doslovno oduvani sa britanske političke scene (dokazujući po ko zna koji put kako završavaju slabiji partneri u neprincipijelnim koalicijama), svakako su laburisti. Iako su u ukupnom poretku stvari oni izgubili samo 26 mandata i ostali ubedljivo druga najjača partija u Kraljevstvu, Ed Miliband i ekipa pretrpeli su izuzetno težak moralni poraz.

Nije stvar samo u gubitku Škotske, gde su se laburisti pokazali jednako nesposobnim kao i konzervativci da apeluju na odgovornost i patriotizam škotskih građana i ponude argumente u prilog očuvanja zajednice koja traje više od 300 godina. Stvar je u tome da jedna tradicionalno levičarska partija u situaciji ogromnog pada standarda i eksplozije siromaštva u Britaniji, u vreme globalnog poleta levičarskih ideja i svojevrsne levičarske renesanse, ne samo u siromašnim Grčkoj i Španiji, nego čak i u SAD, u vreme kada su najbogatiji slojevi britanskog društva iskoristili opštu krizu da udvostruče svoje bogatstvo, nije bila u stanju da na ubedljiv način mobiliše obespravljene građane Ostrva da se suprotstave Kameronovoj toliko očigledno štetnoj i kratkovidoj politici i socijalnoj degradaciji britanskog društva.

Oslanjajući se na isprazne i u osnovi elitističke mantre globalne salonske i „tviter-levice“, laburisti su dodatno izgubili svoju vezu sa istinski obespravljenim slojevima društva, a insistirajući na politički-korektnim i praznim ideološkim mantrama uspeli su da otuđe od sebe upravo one slojeve stanovništva zemlje koje bi pre svega trebalo da štite. Uostalom, građani Srbije će im svakako poručiti da bolje nisu ni zaslužili, s obzirom na to u kojoj su meri zatvarali oči pred destruktivnom i krvožednom politikom Britanije u Libiji, Siriji i Ukrajini, a i s obzirom da se nikada nisu ogradili od te iste politike koju su vodili sami dok su bili na vlasti.

I dok su se oni razmetali katastrofičkim ocenama Kameronove socijalne i ekonomske politike, sami nisu ponudili ništa revolucionarno, odnosno ništa što ne izlazi iz već toliko izlizanih i obesmišljenih okvira evropske levice, ništa što bi dovelo u pitanje državni i korporativni imperijalizam, razuzdani liberalni kapitalizam, univerzalnu eksploataciju sirotinje i nižih slojeva društva, uništenje srednje klase i potpuno odsustvo moralnog i vrednosnog kompasa iz političkog diskursa. Njihov poraz je stoga poruka za sve elitističke i „urbane“ levičare, koji širom sveta kritikuju plimu „nacionalizma i populizma“, i koji su ubeđeni da im njihova samozaljubljenost i kompleksi više vrednosti u odnosu na „plebs“, „primitivce“ i „seljake“ sa njihovim „zatucanim vrednostima“ dovoljni da im politička vlast padne u krilo.

UKIP Najdžela Faraža i autsajderi u evropskom političkom sistemu/b>

Posmatrano iz perspektive srpske „mlade demokratije“ sa „nezrelim institucijama“ i „neprosvećenim društvom“, ono što svakako najviše poražava na izborima u Britaniji jeste rezultat Partije nezavisnosti Ujedinjenog kraljevstva (UKIP). Ova evroskeptička i konzervativna stranka svojevrsnog političkog autsajdera Najdžela Faraža je, vodeći prema procenama analitičara najpozitivniju kampanju, i izložena veoma brutalnom „toplom zecu“ od strane „tradicionalnih“ britanskih partija, uključujući i fizičke nasrtaje na njihove aktiviste i samog Faraža, uspela da osvoji ubedljivo treće mesto na britanskoj političkoj sceni sa 13% glasova građana, a da opet dobije samo jednog poslanika u britanskom parlamentu. Poređenja radi, Škotska nacionalna partija je sa 3% glasova dobila 56 poslanika, a liberal-demokrate su sa 8% dobile 8 mandata. To je posledica često hvaljenog „većinskog sistema“, u kome se „ne glasa za partiju, već za pojedinca“, a koji je, eto, omogućio vladajućoj partiji na Ostrvu da sa 38% glasova osvoji apsolutnu većinu u britanskom parlamentu.

Faražov UKIP, ma koliko ga stigmatisali kao „populističku“, „ekstremno-desničarsku“ stranku, pa čak i kao „Putinove plaćenike“ u Britaniji (jer su se založili protiv sankcija Rusiji), dokazala je da u starim i dobro uhodanim demokratijama, poput britanske, sveže ideje, nova lica i politika koja je pristupačna građanima mogu da pridobiju značajnu političku podršku među građanima, ali ne i da se probiju u političke institucije društva.

Šta god mislili o Faražu, njegov politički (ne)uspeh predstavlja ubedljiv dokaz da demokratija više ne funkcioniše ni u „razvijenim demokratijama“, te da je britanskom društvu jednako potrebna „sveža politička krv“ koliko i ostalim zemljama Starog Kontinenta. A protiv te sveže krvi ujediniće se i ustati, pa po potrebi uzeti i batine u ruke, i desni i levi, i konzervativnci i socijalisti, i centristi i separatisti, i evrofanatici i evroskeptici. Jer ako nešto ujedinjuje trenutni politički vrh Britanije (i Evrope) sa njihovom opozicijom, onda je to apsolutno samozadovoljstvo, narcisizam, i ubeđenost da je sa njihovom politikom „sve u najboljem redu“. I da u njoj nema mesta za autsajdere, bez obzira na boju, rasu ili ideologiju.