Британска изборна кампања у знаку "брегзита" - суверенитет, идентитет и морална питања против идеја о праведнијем друштву

Деведестих се у Београду препричавала анегдота како је британски амбасадор добио депешу из Лондона у којој су изнете тврдње како Срби у Босни организовано и систематски уништавају Муслимане. Амбасадор је, наводно, одговорио: “Нетачно. Срби никад ништа не раде организовано и систематски.“ Судећи према збивањима последњих година у Великој Британији несумњиво је да је и британска политичка елита изгубила некад супериорне политичке вештине које су јој омогућавале да влада великим делом планете и то уз пристанак поробљених народа, како је иситицао Макс Вебер. Непромишљена одлука Дејвида Камерона да распише референдум о изласку из ЕУ представља један о најпогрешнијих потеза у модерној британској историји који је отворио велику политичку кризу којој се не види крај.

Влада Терезе Меј није успела да добије парламентарну већину за свој  концепт брегзита, пре свега због дубоких подела у Конзервативној странци. После њене оставке на чело конзервативаца и Владе јула месеца долази  тврди брегзитовац Борис Џонсон који је обећвао да ће до 31. октобра извести Уједињено краљевство из ЕУ, са или без споразума. Међутим, иако је његов споразум добио већину у Парламенту, посланици су одбили његову агенду по којој је о предлогу закона требало да се расправља само три дана. Претходно га је Парламент обавезао да затражи одлагање брегзита до 31. јануара 2020, што је ЕУ прихватила. Џонсон је упорно захтевао да се распишу избори, али није имао двотрећинску већину у Парламенту која је по закону неопходна да би се постигао тај циљ. У новонасталој ситуацији Либерално демократска партија пристала је на расписвање ванредних избора, донет је посебан закон о томе и тако је суспендована ранија законска обавеза о двотрећинској већини. Корбинови лабуристи настојали су да избегну ванредне изборе све док се не отклони опасност од брегзита без споразума са ЕУ, али, после одлуке либералних демократаи они су подржали расписивање ванредних избора који ће бити одржани 12. децембра. У Великој Британији примењује се једнокружни већински систем. У свакој од 650 изборних јединица бира се по један посланик. Иза  кандидата обично стоје политичке странке, а изабран је онај који добије највећи број гласова. Изборна битка увек се води у оним изборним јединицама у којима по традицији не добија увек иста странка, кампање се концентришу тамо где се победничка странка мења од избора до избора. 

Британска владајућа елита дубоко је подељена по питању брегзита. Лондонски Сити и већи део пословне елите не подржавају излазак из ЕУ због основаног страха да ће изгубити приступ европском тржишту. Нарочито би били угрожени интереси финансијке индустрије чије послове би могле да преузму немачке и француске фирме, па би тако Франкфурт и Париз постали главни финаснијски центри у Европи. Осим тога, били би погођени и послови великог броја предузећа која делују у другим секторима. Међутим, суверенистичко крило унутар Конзервативне странке и Брегзит партија инсистирају на што бржем изласку из ЕУ, што би, по њиховом мишљењу, отворило нове могућности за динамичан развој британске економије. То крило елите заступа концепт тачеризма на стероидима, њихово настојање је да успоставе потпуни суверенитет приватног власништва у неолибералном економском систему у коме неће постојати никаква ограничења за  бизнис. Треба створити Сингапур на Темзи.

Британска владајућа елита дубоко је подељена по питању брегзита

Како примећује   економиста Данкан Томас, политички циљ Конзервативне странке одувек је био да организује различте интересе унутар владајуће класе у кохерентан политички програм и тиме обезбеди да унутрашња подељеност елите не ослаби њену политичку и економску доминацију (1). Последњих година у Великој Британији дошло је до промене власничке структуре у привреди, све је већи удео страног капитала.  Почетком осамдесетих година двадесетог века само четири посто фирми које се котирају на Лондонској берзи било је у власништву странаца, а 2010. године тај удео попео се на четрдесет посто. Брегзит је део стратегије старе владајуће класе да се супротстави таквом стању ствари. Мере штедње које је наметнула влада коју су после 2010. чинили конзервативци у коалицји са либерлним демократама довеле су до погоршања социјалног положаја великог дела становништва, руинирања инфраструктуре  и јавних служби. Реалне наднице и даље су испод нивоа на којима су биле 2010. У таквој ситуацији Конзервативна странка није више  у стању да организује хегемони блок који штити интересе целе владајуће класе чија структура је промењена . Такве напрслине у владајућем блоку, уз негативне последице мера штедње, отвориле су могућност радикализације Лабуристичке странке која почиње после неочекиваног избора Џереми Корибина за лидера 2015. год.

Брегзит представља настојање деснице, коју чини већи део Конзервативне странке и Брегзит партија, да кризу реши тако што  ће ЕУ представити као главног кривца за све недаће које последњих година доживљавају Британци. Брегзит партија основана је јануара ове године, а настала је на темељима Партије за независност Велике Британије, која је, после референдума 2016. фактички престала да постоји. Обе партије имале су истог лидера, Најџела Фаража. 

У досадашњем току изборне кампање десница није изнела никакав нови политички програм. Џонсон углавном инсиситира на отрцаним фразама о томе како ће излазак из ЕУ ослободити британске потенцијале. Уочљиво је да конзервативци из тактичких разлога у кампањи не инсистирају на мерма штедње, фискалне одговорности,светости слободног тржишта и личне иницијативе. Они обећавају велика улагања у инфраструктуру и јавне службе и одустају од даљег смањивања корпоративних пореза..Тврде да ће до краја 2020. год бити довршен процес изласка из ЕУ и да ће у том кратком периоду бити склопљени трговински уговори са ЕУ и другим државама и да неће бити нанета штета британској привреди. Стручњаци, међутим, упозоравају да је тако нешто немогуће и да су године потребне како би нови трговински уговори били постигнути. Осим тога, склапање трговинског уговора са САД значило би да америчке фирме могу британску државу да туже пред међународним арбитражама, тако би поново био окрњен суверенитет Парламента.

Најџел Фараж је најпре тврдио да ће Брегзит партија истаћи кандидате у шесто изборних јединица, али је касније једнострано одустао од те идеје и сада настоји да напада оне изборне јединице у којима традиционално побеђује Лабуристичка странка, али где су њени бирачи истовремно и за брегзит. Процењује се да је на референдуму око једне трећине традиционалних лабуриститчких бирача гласало за напуштање ЕУ. Фараж је предлагао конзервативцима да они не истичу кандидате у изборним јединицма у којима никад нису победили, али је Џонсон ту понуду одбио. Фараж је сматрао да би на тај начин лабуристички бирачи који су за брегзит гласали за кандидате Брегзит партије, а иначе нипошто нису спремени да подрже конзервативце. Тако би била избегнута подела гласова који су за брегзит између  Конзервативне и Брегзит партије. Аналитичари сматрају да Џонсоново одбијање овакве понуде указује да он у ствари никад и није био за брегзит без споразума. Брегзит партија је на овогодишњим изборима за Европски парламент добила чак 30,5  посто гласова, али британски парламентарни избори организују се по већинском систему у коме ова странка нема велике изгледе. Сам Фараж је чак седам пута пропао на таквим изборима. Он и његова странка залажу се за увођење пропорционалног система, за доношење писаног устава и укидање Дома лордова. Нјихова амбиција је да врше  притисак на Конзервативну странку како би она ишла више у десно. Ако Фараж освоји само неколико посланичких места то може бити довољно да се тај циљ постигне  уколико Борис Џонсон не добије апсолутну већину. Он се, иначе, није кандидовао. Ради се о странци која је концентрисана само на једну тему и има само један циљ - напуштање ЕУ без споразума и у што краћем року. Фараж стално истиче како Уједињено Краљевство не сме да будо део пропалог европског пројекта.

И Фараж и Џонсон су демагози без политичког програма који може допринети решењу проблема са којима се суочава британско друштво. Њихова предност је баш у томе што им је политичка платформа крајње једноставна и набијена емоцијама

И Фараж и Џонсон су демагози без политичког програма који може допринети решењу проблема са којима се суочава британско друштво. Њихова предност је баш у томе што им је политичка платформа крајње једноставна и набијена емоцијама. Роналд Реган је упозоравао да онај ко много објашњава губи .Они чланство у ЕУ приказују као неку врсту ропства од којег се нација мора ослободити. Обнову социјалног радикализма настоје да спрече ескалацијом енглеског национализма и истицањем у први план моралних питања.. Ради се о класичном облику десног популизма, у сукобу су народ који је већински гласао за напуштање ЕУ и естаблишмент и Парламент који настоје да то спрече. Њихова парола је :„Народ против Парламента“. Иначе, у сазиву Парламента који није прихватио излазак без споразума било је 317 конзервативних посланика. Иако се већина партијских лидера залаже за старање о животној средини Џонсом тврди да не постоји опасност од климатских промена и да се ради о неоправданом примитивном страху. 

Позција Корбнових лабуриста знатно је компликованија. Десница брегзит настоји да наметне као једину тему о којој ће се бирачи опедељивати, док је  Корбинов циљ темељна трансформација која ће омогућити привредни опоравак, обнову јавних служби и праведније друштво. Према брегзиту он није имао ни до сада јасну и чврсту позицију, што је последица поделе његовог бирачког тела у вези са тим питањем. Осим тога, ни  у самој странци не постоји сагланост око напуштања ЕУ. Чак и најутицајнији чланови Кабинета у сенци попут Џона Мекдонела, Дајан Абот и Емили Торбери су за останак у ЕУ. У својој ранијој политичкој каријери Корбин је био против чланства у ЕУ.

На предстојеће изборе лабуристи излазе са обећањем да ће у прва три месеца после доласка на власт склопити нови споразум са ЕУ о напуштању, а да ће потом, у року од шест месеци, бити организован нови реферндум на коме ће се Британци изјашњавати о томе да ли су за то да се ЕУ напусти по том споразуму или су за останак у њој.

Брегзит је наслабија тачка у Корбиновој кампањи. Џонсон и Фараж инсистирају да је незапамћено да се један лидер не изјашњава о основној политичкој дилеми

Брегзит је наслабија тачка у Корбиновој кампањи. Џонсон и Фараж инсистирају да је незапамћено да се један лидер не изјашњава о основној политичкој дилеми. Фараж упорно тврди да ће Корбин склопити споразум  са ЕУ, а да ће потом водити кампању против њега. Под таквим пристиком Корбин се на крају изјаснио да ће бити неутралан, тј да уочи референдума неће  водити кампању ни за напуштање Уније ни за останак у њој. Лабуристи су фактички постали противници брегзита. Њихови противници тврде  да они само нуде два модела о томе како не напустити ЕУ. Та примедба углавном је тачна. Проблем је и у томе што је сасвим неизвесно какав би резултат могао бити на другом реферндуму. Уколико исход буде за останак у ЕУ, а одзив бирача мањи него 2016. легитимност такве одлуке би била спорна.

Лабуристи сматрају да је споразум са ЕУ који је Џонсон постигао још гори од оног Терезе Меј и да би његова примена довела до редуковања радних права, погоршања положаја производне индустрије и заштите околине. Била би омогућена даља дерегулација у економији, а Национална здравствена служба нашла би се под великим притиском америчких фрамацеутских компанија које настоје да наметну приватизацију здравственог система. Они се залажу за брегзит који ће омогућити чврсте везе са ЕУ, не само кад је у питању привреда.Најзад, инсистирају да неће бити чврсте границе између Северне Ирске и Републике Ирске. Према Џонсоновом споразуму Северна Ирска имала би двојни статус, била би и даље део Велике Британије,али би у неким областима у њој  важила реуглатива ЕУ као и јурисдикција Европског суда правде. По том плану, који ни самом Џонсону није јасан што се видело по његовим јавним изјавама, била би фактички успостављена граница на Ирском мору како би се спречило да роба која из Британије иде у Северну Ирску не би завршавала без царине у ЕУ. Овакво решење делимично нарушава британски суверенитет и мало ко је веровао да га може предложити  један конзервативни премијер.

Многи посматрачи сматрају да је изборни манифест лабуриста „Време је за стварну промену“ најрадикалнији у историји ове странке

Многи посматрачи сматрају да је изборни манифест лабуриста „Време је за стварну промену“ најрадикалнији у историји ове странке. Иако су у њему изостављне неке идеје о којима се говорило на редовној годишњој конференцији партије, на пример о национализацији приватних школа,у манифесту је даље развијен концепт демократског социјализма који је био прокламован 2017. Лабуристи инсистирају на највећем до сада обиму јавне потрошње, национализацији железница, водоснабдевања, поште и енергетског сектора и обећавају да ће до 2030 обезбедити бесплатан приступ широкопојасном интернету. Средства за ове намене биће обезбеђена већим опорезивањима најбогатијих, док 95 посто становништва неће бити додатно опорезовано.  Они се залажу за обнову система радних и социјалних права  и  укидање радних уговора без фиксног радног времена. Привреду треба организовати тако да служи произвођачима, потрошачима и заједницама. Корбин настоји да пажњу бирача усмери према нагомиланим социјалним проблемима, нарочито запуштеној Националној здравственој служби. Током кампање он је открио да су Трамп и Џонсон већ преговарали о томе да се америчким приватним осигуравајућим друштвима и фармацеутским компанијама обезбеди приступ јавном здравственом ситему и да се омогући његова приватизација по угледу на САД. Такво решење довело би до драстичног редуковања права на здрвстену заштиту. Због десетогодишњих мера штедње стање у овој области ионако је драстично лошије него у ранијем периоду. Лабуристи обећавају обнову државе благостања која је готово потпуно разорена после доласка на власт Маргарет Тачер. Нема никакве сумње да би после евентуалне победе конзервативаца био успостављен савез између Џонсона и Трампа и да би уследио општи напад на јавне службе. Амбициозан програм за обнову британске привреде иде даље од традиционалних кејнзијанских решења која је некад заступала европска социјадемократија. Национализованим секторима економије неће се управљати на бирократски начин, као што је то био случај после Другог светског рата, већ уз учешће запослених.

Свакако, најрадикланији део програма односи се на демократизацију власништва. Предвиђено је оснивање Инклузивног власничког фонда у који би приватна предузећа са преко 250 запослених  уносила један посто акција годишње  док се не постигне ниво од десет  посто. Из тог Фонда запосленима би била исплаћивана  годишња дивиденда у износу до 500 фунти, а преостала средства била би уплаћена у државни буџет и коришћена за зелену трансформацију економије. У управним одборима приватних компанија једну трећину чланова чинили би запослени.  Економски део лабуристичког манифеста развијен је на основу резултата истраживања бројних прогресивних економиста од којих су неки и чланови Корбиновог економског савета, као Џозеф Стиглиц, Томас Пикети, Маријана Мацукато и др. Последњих месеци Корбин је успео да ослаби присталице блеристичке струје у својој партији, на шта нарочито упућује изнадно повлачење из политике заменика лидера  странке Тома Вотсона који је био главни противник радикализације. Изгледа да је Вотсон изабрао да се повуче баш на почетку изборне кампање како би на тај начин омогућио Корбину ненаклоњеним медијима да отпочну кампању о расколу у Лабуристичкој странци.

Корбинов покрет настоји да социјална питања наметне као кључна, десница пак инсистира на традиционално схваћеном суверенитету и идентитету. На критике да им је програм преамбициозан  и да обећања неће моћи да испуне, Корбинове присталице одговарају да он није нереалан и да одговара приликама у друштву. Ради се о прогресивном документу који је окренут према будућности и највећим изазовима наше епохе: климатским променама, зеленој индустријској револуцији, развоју неразвијених региона  и сл. Успостављање система демократског социјализма је начин да се употреби држава како би се богатство усмерило према радним људима. Корбинови лабуристи залажу се за колективну контролу над основним условима живота, обнову јавне сфере и сламање притиска тржишта на свакодневни живот људи. Речју, главни циљ је обнова класне политике. 

Карактеристика ових избора су уочљиве разлике између партијских програма. Кампања није редукована на маркетиншке манипулације, као што је то био случај последњих деценија у време постдемократије. Основни узрок томе је Корбинов покушај обнове старих традиција парламентарног социјализма.

Наравно, ни овом приликом није изостао  исламистички тероритички напад у коме је страдало троје људи у Лондону. Уз осуду тог чина, Корбин се није устручавао да поново изнесе своје старе ставове да су британске агресивне војне интервенције допринеле бујању тероризма. Понављане су оптужбе против њега да се не супротставља наводном антисемитизму у својој странци. Главни рабин га је оптужио да је крив због тога што се, како је он нагласио, отров антисемитизма укоренио у Лабуристичкој  партији. Наравно, узрок ове кампање је то што се деценијама Корбин залаже за мир на Блиском истоку и подржава концепт две државе, Израела и Палестине, као начин да се криза реши. Све откако је постао лидер странке он се суочава са оптужбама да је подржавао тероризам. Десница ни  у Уједињеном Краљевству не бира средства како би очувала власт. У атмосфери мржње и лажи није лако инсистирати да радикланом социјалном програму.

Од мањих странака најзанимљивији је пограм Шкотске националне партије (СНП) која се залаже да Шкотска буде независна држава и да током 2020. буде организован нови референдум. На претходном, који је одржан 2014. год. 45 посто изашлих бирача било је за самосталност, а 55 посто против. Али, тада је главни аргумент противника отцепљња Шкотске био да би у том случају она престала да буде чланица ЕУ. Ситуација је данас сасвим другачија, већина Шкота је против брегзита. Странка је на изборима 2017. освојила 35 од 59 шкотских мандата и она је једини могући коалициони партнер лабуристима. Корбин је међутим противник новог референдума у Шкотској. Џонсон стално инсистира да би евентуална победа лабуриста значила да би у наредној години била одржана два референдума. СНП је иначе лево либералне оријентације. Нјена динамична лидерка Никола Стурџен је велики критичар конзервативаца које оптужује да су криви за споро напредовање Шкотске. Шкотланђани сами морају одлучивати о својој судбини, а на Вестминстер. Она тврди да је од открића нафте у Северном мору 340 милијарди фунти уплаћено у бритаснки буџет, а да Шкотска од тога није имала ништа. Никола Стурџен  је најрадикланији  противник нуклеарног наоружања. Несумњиво је да је то и Корбин, али из тактичких разлога он се устручава да износи такве ставове.

Анкете јавног мњења тренутно предвиђају да ће конзервативци добити комотну већину. Протеклих  година углавном  се показало да истраживачи јавног мњења нису у стању да региструју друштвен промене, њихове процене су се показале као погрешне. Тешко је, ипак, замислити да ће један противник империјализма, попут Корбина, постати британски премијер. Патриотизам је, истиче он упорно, када помажемо једни другима, а не кад некога мрзимо. Његов главни циљ на овим изборима је настављање процеса радикализације  лабуристичке странке, који би, уколико изборни резултат буде изразито лош, био угрожен. Наравно, медији су несклони Корбину, процес његове демонизације почео је одмах пошто је постао лидер странке. Британски левичари добро знају да медији у њиховј земљи нису ни слободни ни независни, већ да су један од основних стубова владајуће структуре моћи. 

1. Duncan ThomasThe Long Conservative Decline https://www.versobooks.com/blogs/4499-the-long-conservative-decline