Brisel između evro-mita i belgijske stvarnosti

Kako zamišljate Brisel ako u njemu niste bili a dolazite iz Srbije? Verovatno kao sedište paklene i džinovske EU-mašinerije, živo predstavljeno kroz impozantan broj preteći ogromnih, opasnih zgrada, i kao obilje najsavremenije i skoro savršene skalamerije u kojoj se gubi i unutar koje se rastače i poslednja klica ljudskog lika. To je možda najbolji dokaz koliko smo duboko i intenzivno izloženi medijskoj, političkoj i ideološkoj manipulaciji koja traje sada već više od decenije. Jer EU bajka uvek je bivala pričana i predstavljana tako da treba da bude nešto poželjno i slatko ali i pomalo strahovito u svojoj moći. Simbole te moći, i naoko savršene ideje, trebalo je da predstavljaju baš te zgrade-čudovišta, poput zgrade Evropske komisije, Evropskog parlamenta, Saveta Evrope, uz još nekolicinu sličnih objekata. Zato prosečnog normalnog Srbina može da uhvati samo smeh – i tuga – kada obiđe briselski evrodiznilend.

Život Brisela se odvija u sasvim drugačijim kvartovima grada, u centru grada i njegovom srcu, i u zabačenim ali važnim uličicama, ponajmanje u ovom „evropskom delu“ koji kao kakav surogat ili nikada srasli veštački deo tela pusto štrči i normalan svet ga uglavnom zaobilazi. Starosedeoci Brisela o njemu sa vama neće čak ni pričati, sem ako u ljutnji počnu da se prisećaju da su na tom mestu evro-zgrade bile lepe stare kuće koje su porušene kako bi se smestile evrokrate.

Granice evrokratskog Diznilenda

U stvarnosti, reč je o nekoliko većih staklenih zgrada koje više liče na turističko-rehabilitacioni kompleks za ljude sa posebnim potrebama nego na sedište evroimperije. One su smeštene u delu koji stanovnici Brisela zovu „evropski deo“ i ne smatraju ga centrom Brisela. Taj deo je mali, obuhvata svega par ulica i objekata, i peške se obiđe za petnaestak minuta. Nije mnogo lep a još manje je impresivan i zastrašujući. A ponajmanje od svega da se može reći da iz tih objekata izbija snaga evropske moći i sile, ili snaga evropskog ujedinjenja. Ništa od svega toga. Iz svega toga ne zrači ama baš ništa, ni u političkom ni u socijalnom smislu (ni u arhitektonskom) i možda je to najveće iznenađenje od svega. Prazan prostor, i ni po čemu preterano zanimljiv. Žamor, gužva, biznismeni koji jurcaju naokolo, groznica, muvanje, trka? Ma kakvi. Evrodiznilend deluje čak polusablasno i polunapušteno. I što je najneverovatnije – sasvim je moguće zamisliti da ga sutra ili prekosutra ne bude i da se ništa – čak ni u Briselu – ne poremeti ili mnogo primeti.

Radnike briselskog mini evrodiznilenda stanovnici Brisela zovu „evrokrate“. Evrokrate u Briselu nisu poželjna sorta, štaviše, pomalo su getoizirani zbog svog profila. Oni imaju svojih par restorana u koje odlaze (koji su, razume se, uglavnom odmah nadomak te nekolicine zgrada u kojima rade), svoje kafiće i svoje privatne žurke i sa njima se vrlo nerado i vrlo retko „mešaju“ ljudi iz Brisela, Belgijanci i drugi Evropljani. Ukratno, evrokrate nisu baš na nekoj ceni ovih dana, čak ni u Briselu.

U stvari, život Brisela se odvija u sasvim drugačijim kvartovima grada, u centru grada i njegovom srcu, i u zabačenim ali važnim uličicama, ponajmanje u ovom „evropskom delu“ koji kao kakav surogat ili nikada srasli veštački deo tela pusto štrči i normalan svet ga uglavnom zaobilazi. Starosedeoci Brisela o njemu sa vama neće čak ni pričati, sem ako u ljutnji počnu da se prisećaju da su na tom mestu evro-zgrade bile lepe stare kuće koje su porušene kako bi se smestile evrokrate. Ali onda će brzo sa osmehom primetiti da je, srećom, to samo slučaj na tih par stotina metara. To nije mnogo uticalo na srce, život i okolinu grada.

Brisel živi i postoji ponajviše u tim, suštinski evropskim delovima grada, koji mu daju i karakter i atmosferu. On je skroman, pristojan, tih i elegantan.

Zato su granice evrokratskog mini-diznilenda vrlo uočljive. One su prostorne, socijalne, političke, kulturne i, vrlo verovatno, vremenske. Kompleks deluje bezidejno i prilično beživotno, ispražnjeno od ljudi i sadržaja. Čak ni evrokrate (upoznali smo i njih) ne odišu entuzijazmom u pogledu svojih zanimanja, i jedino „vezivno tkivo“ koje većinu njih drži na okupu i u toj aparaturi je ogroman novac koji primaju (nije uvek jasno za šta). A da, i jednom mesečno deo evropskog cirkusa u liku Evropskog parlamenta postaje putujući/leteći cirkus: kompletna skalamerija, uključujući kuvarice i čistačice, seli se u Strazbur (a cela ova igranka košta oko 200 miliona evra na godišnjem nivou). U stvarnosti, dakle, središte evrobajke ne samo da ne deluje jako bajkovito i poželjno, nego ni mnogo stvarno. Meta-stvarnost Evrope, sazdana na ideji o transistoričnosti evropske priče i njenoj „večnosti“, doprinela je produžetku poluhalucinogenog i upadljivo imaginarnog karaktera ove priče, ali se samim tim odrodila od stvarnog života, bez elana i mogućnosti da u njemu nađe svoje uporište.    

Kao ugrožena vrsta: Stari Brisel, imigranti i ostali

Kada ste videli sasvim mali i nebitan deo Brisela, tzv. „evropski deo“, vreme je da obiđete centar grada, Stari Brisel, popularni studentsko-omladinski Iksel i nezaobilazno delove poput sve važnijeg i cenjenijeg Sen Žil i delova Uklea. Ovde se mahom pronalazi prelepa arhitektura XIX veka, bulevari ali i male ulice, isprepliću se kultura i život Briselijanaca, koji sebe smatraju Evropljanima baš zato što nemaju mnogo veze sa samim evrodiznilendom. Od „planine umetnosti“ sve do briselskog „nedeljno-prepodnevnog buvljaka“ i svežih gradskih pijaca, od specijalnih kafića za nadaleko čuveno briselsko pivo do onih za vino, od trga sa najboljim svetskim prodavnicama i kućicama čokolada do panorame koju uvek osvetljava bazilika „Svetog srca“, grad odiše toplinom, ljudskošću i nenametljivošću. To je grad u kojem se svi stalno ljube. Doživećete kulturni šok – svi se ljube sa svima, žene i muškarci, muškarci i muškarci, žene i žene, i to je način običnog pozdrava, čak i sa potpuno nepoznatim ljudima koje prvi put vidite u životu (Srbi spram njih deluju kao sterilni i hladni Nemci, toliko o mitu o srpskoj neposrednosti). Briselijanci su ljubazni i srdačni ljudi, druželjubivi, uvek u pokretu, ali skoro nikada u preteranoj žurbi.

Oni se, međutim, kao starosedeoci i Evropljani osećaju sve više kao ugrožena vrsta u sopstvenom gradu. Posle Pariza, Brisel je grad sa najvećom muslimanskom populacijom u Evropi. U šest opština grada muslimani su skoro apsolutna većina. Imigranti su cele kvartove prilagodili sopstvenom ukusu i običajima. U njima su čajdžinice, specijalne prodavnice i na ulicama uglavnom muškarci, dok sve žene nose marame. Ekspanzija muslimanske populacije vidljiva je i u samom centru grada, u glavnim ulicama za šoping, u čuvenoj Zari, Espriju, Mangu i Meksu, prava je provala „žena sa maramama“ koje besomučno kupuju i polako prevladavaju i ovim prostorom. Zato nije čudo da Briselijanci sve više počinju da se pitaju da li se nalaze u Briselu ili u Maroku, Alžiru ili Istambulu. I to nije nimalo prijatan utisak. Kada se tome priroda činjenica da, iako imaju uglavnom solidne socijalne programe, Belgijanci uopšte ne pomažu sopstveni natalitet (što rađanje dece čini izuzetno skupim i komplikovanim čak za žene sa odličnim radnim mestima), slika postaje tim tužnija. Život je prilično skup, restorani i kafići izuzetno (tako da priča o tome da Beograd ima „evropske cene“ opet ne pije puno vode), a sami Briselijanci većinom nemaju one „evropske standarde življenja“ o kojima sanjamo i koje ćemo mi imati čim, razume se, Srbija uđe u Evropsku uniju.

Na razmeđi puteva, na samo nešto preko sat vremena vožnje vozom do Pariza, još bliže Amsterdamu, a ne predaleko ni od Londona, ušuškan je taj i takav, protivrečan ali i blag Brisel. Tačno je da nema mnogo ni od pariskog šarma ni od amstedamskog šmeka ni od londonske grandioznosti. Tačno je, ima mnogo, mnogo kiše i oblaka i nijednu reku. Ali zato Brisel ima neobičnu atmosferu kojom nijedan od ovih gradova ne može da se diči.

Brisel je uglavnom grad francuskog, a onda i flamanskog jezika (engleski se ne čuje baš mnogo). Dok se u Flandriji, u gradovima poput Briža i Genta, govori skoro isključivo flamanski (i u Valoniji razume se obratno), i vrlo ozbiljno oseća i primećuje dubinska netrpeljivost prema „drugoj strani“, u Briselu taj utisak nije izuzetno izražen, ali nije ni sasvim neprimetan. Belgija se nalazi u ozbiljnoj političkoj krizi, za koju nije jasno kako će se završiti. Reč je duboko podeljenoj zemlji, a stvar se dodatno komplikuje povećanim brojem i širenjem imigranata. Zato su Briselijanci počeli da se „pomeraju“ i sele u druge delove grada, poput Sen Žila, gde čuvaju duh stare i autentične Evrope, u kojoj nema ni doseljenika sa drugih kontinenata ni evrokrata. I zaista, Brisel živi i postoji ponajviše u tim, suštinski evropskim delovima grada, koji mu daju i karakter i atmosferu. On je skroman, pristojan, tih i elegantan. Taj Brisel ne traži ništa nego da ga se pusti da postoji u budućnosti, na način na koji je vekovima postojao.

Skromna raskrsnica puteva – šetnja u jednom prijatnom gradu

Na razmeđi puteva, na samo nešto preko sat vremena vožnje vozom do Pariza, još bliže Amsterdamu, a ne predaleko ni od Londona, ušuškan je taj i takav, protivrečan ali i blag Brisel. Tačno je da nema mnogo ni od pariskog šarma ni od amstedamskog šmeka ni od londonske grandioznosti. Tačno je, ima mnogo, mnogo kiše i oblaka i nijednu reku. Ali zato Brisel ima neobičnu atmosferu kojom nijedan od ovih gradova ne može da se diči. Ona se nalazi na ovoj tromeđi, i sadržana je u nepretencioznosti i miru, koji, pomešani sa razigranim oblacima šarenog neba (briselsko nebo nikada ne miruje i ima čudnu svetlost), i osmesima srdačnih Briselijanaca, rađa jedan nesvakidašnji kvalitet. Oni vas neće prezrivo gledati kao Francuzi, niti nadmeno i sa visine kao Englezi, i to će učiniti da se osećate prijatno i skoro domaće na tom mestu. Brisel ima stanovnika otprilike koliko i Beograd, ali je sam grad rasprostrt i udobno razmešten na većoj površini. Zato Brisel diše i u njemu praktično da je nemoguće videti gužvu, u pešačkim delovima ili u saobraćaju. Prostranost i lagano prostiranje – i male i niske kuće, objekti i zgrade – doprinose ovom utisku jednostavnosti i smirenosti, nezahtevnosti i dobrodošlice. Sve u svemu, simpatičan evropski grad, ali ni izdaleka ne liči i ne asocira na sedište neke moćne ni sadašnje – a još manje buduće – imperijalne sile.

Samo se pitam da li su srpske evrokrate i domaći evrofili zaista ikada prošetali Briselom.