Blago ispod ledenog pokrivača

Nedavna kriza oko pitanja suvereniteta nad Foklandskim ostrvima između Argentine i Velike Britanije koja je ponovo dospela u žižu svetske javnosti i koja je umnogome uzrokovana procenama geologa da ispod okeanskog dna u blizini ovog arhipelaga počivaju ogromne rezerve prirodnog gasa i nafte, predstavlja samo jednu u nizu brojnih epizoda trke oko prirodnih izvora za koju smo videli kakvo je zlo donelo narodu Iraka. Sve ovo potvrđuje da ćemo u bliskoj budućnosti, kako se svetske rezereve fosilnih goriva polako ali sigurno iscrpljuju, prisustvovati jačanju tenzija koje bi vrlo lako mogle da kulminiraju ratovima koji bi se u budućnosti vodili oko crnog zlata, i to mnogo pre nego što počnu ozbiljni sukobi oko sve manjih zaliha pijaće vode kako procenjuju stručnjaci i futurolozi. Ovo samo ilustruje čovekovu pohlepu koja ne poznaje granice. Pomenimo samo lokacije poput Arktika i Antarktika, koje su do sada bile dostupne samo istraživačima, avanturistima i naučnicima koji u tim surovim uslovima neumorno sprovode eksperimente, naročito imajući u vidu brojne baze na Antarktiku, a koje sada polako postaju igrališta za najveće svetske sile.

Istorija sukoba oko izvora

Međutim, tenzije oko prava na eksploataciju prirodnih izvora ne karakterišu samo kraj dvadesetog i prvu deceniju 21. veka. Pri tome imamo na umu svakako geostrateški značaj naftnih izvora na Kavkazu koji su predstavljali cilj nacističkim grupama armija koje su zaustavljene kod Staljingrada. Slično tome, ogromni giganti poput Šela i ostalih multinacionalnih kompanija, pokazali su da su u stanju da eksploataciju nafte naplate u krvi Iračkog naroda. U svom odličnom tekstu “Naftne kompanije u Iraku”, DŽejms Paul navodi listu od sedam sukoba koji su se u Iraku vodili oko dragocenih izvora nafte počevši sa kolonijalnim sukobima koji su se vodili u toku prvog svetskog rata zaključno sa američkom okupacijom Iraka 2003. god.

Pomenuti autor svoju analizu počinje sledećim rečima: “Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo nisu pokrenule rat u Iraku iz zvaničnih razloga. To je sasvim očigledno. Svetska super sila i njen ključni saveznik nisu reagovali zato što su strahovale od oružja za masovno uništenje u arsenalu iračke vlade, ili njenih veza sa terorističkom organizacijom Al Kaida, niti su ratovale da bi uvele demokratiju na Bliski Istok, region u kome su vlade ovih zemalja podržavale reakcionarne monarhije i surove diktatore, uključujući i samog iračkog predsednika Sadama Huseina.” “Vreme je da ostavimo po strani besmislene debate o “neuspehu obaveštajnih službi” i da razmotrimo dublje razloge konflikta…Nekoliko faktora dovelo je do rata za naftu: ogromni, dugoročni politički uticaj naftnih kompanija, tesne veze između kompanija i vlada njihovih zemalja, duga istorija prethodnih sukoba i ratova oko iračke nafte kao i ogromne potencijalne isplativosti iračkih naftnih polja”.[1]

Ratne i političke igre oko Severnog pola

Ono što najviše zabrinjava, međutim, jesu potencijalni sukobi u budućnosti koji će se voditi oko ogromnih i još neslućenih prirodih potencijala Arktika i Antarktika, uprkos pomirljivoj izjavi bivšeg predsednka SSSR-a Mihaila Gorbačova datoj u govoru prilikom posete gradu na obali severnog mora Murmansku povodom ceremonije dodele Leljinovog ordena i ordena Zlatne Zvezde ovom gradu 1987. god.”…Naučno istraživanje Arktika je od izuzetnog značaja za čitavo čovečanstvo. Mi imamo bogato iskustvo u ovoj oblasti koje smo spremni da podelimo. Za uzvrat interesuju nas istraživanja sa ostalim pod-Arktičkim zemljama i zemljama na severu. Već imamo program naučne saradnje sa Kanadom…”

Naravno, 1987. Rusija je svakako bila svesna od kolikog značaja su istraživanja Arktika i ako pomirljivi govor Gorbačova nije mnogo pomogao u stišavanju strasti. U tom pogledu, od kraja osamdesetih godina i završetka hladnog rata, održano je nebrojano mnogo konvencija, naučnih skupova i potpisano je bezbroj sporazuma i deklaracija. Pomenimo samo dve: “Ilusat deklaraciju koja je donešena na Arktičkoj konferenciji u grenlandskom gradu Ilusatu u maju 2008. god. u kojoj između ostalog stoji: “pet obalskih zemalja zajedno sa drugim zainteresovanim stranama trenutno blisko sarađuju na Arktiku. Ova saradnja uključuje prikupljanje naučnih podataka u vezi kontinentalnog grebena, zaštitu vodene sredine i druga naučna istraživanja. Radićemo u cilju jačanja ove saradnje koja je bazirana na obostranom poverenju i transparentnosti…”

Deklaracija koju je usvojio Evropski Parlament oktobra 2008. god. i koja se ticala pitanja uprave nad Arktikom u svoje dve tačke pominje sledeće: “geopolitički i strateški značaj Arktičkog regiona sve se više povećava, na šta ukazuje i postavljanje ruske zastave na morskom dnu severnog pola u avgustu 2007. god.”. Ali sledeća tačka deklaracije naročito je indikativna u pogledu jačanja budućih tenzija u vezi sa ogromnim, još uvek neiskorišćenim prirodnim bogatstvom : ”region Arktika može sadržavati oko 20% neotkrivenih svetskih rezervi nafte i gasa”.[2]

Rusi su, na čelu sa Vladimirom Putinom i Dimitrijem Medvedevom, svakako svesni ovog ogromnog značaja svetskih rezervi nafte i prirodnog gasa koje počivaju ispod ledenog arktičkog pokrivača. Ruski stratezi su u svakom slučaju vrlo dobro procenili značaj ovih konvencija i konferencija čije rezolucije neće imati nikakvu težinu kada u skorijoj budućnosti nesumnjivo bude nastupila kriza oko fosilnog goriva što će rezultovati novim tenzijama i sukobima.

U tom pogledu, Vladimir Putin je prilikom svoje poslednje godišnje konferencije za štampu u svojstvu aktuelnog predsednika februara meseca 2008. god. izjavio: ”U pogledu naših istraživanja, sigurno je da je naš cilj da pokažemo da Ruska Federacija ima pravo na deo grebena, ali ćemo postupati u skladu sa međunarodnim pravom, pod patronatom UN”.[3] U tom cilju se Ruska naučna ekspedicija, o kojoj se puno govorilo i koja se sastojala od dve mini-podmornice, spustila prilikom osmočasovnog zaranjanja na dno okeana ispod pola i pri tom je, osim prikupljanja naučnih podataka, postavila malu rusku zastavu kao simbol pretenzije na ovu teritoriju. Naravno, Rusija je želela da ovim činom stavi do znanja svojim rivalima u budućoj trci za naftnim izvorima da je ovo deo njene teritorije i da je spremna da brani svoje pravo na deo arktičkog grebena.[4] Ova ogromna teritorija, za koju Rusija tvrdi, u geološkom pogledu, predstavlja prirodan nastavak kontinentalnog grebena, prema procenama sadrži čak i do 25% svetskih zaliha nafte i gasa, koje će prema procenama američkih naučnika postati dostupne u bližoj budućnosti usled topljenja leda koje je uzrokovano globalnim otopljavanjem.

U svom tekstu “Osvajanje severnog pola” , Mauro de Bonis naglašava da je Moskva planirala da rezultate istraživanja, po kojima je sibirska kontinentalna platforma sa severnim polom povezana grebenom po imenu Lomonosov, predstavi Ujedinjenim Nacijama, što će predstavljati proces koji bi trebao da se okonča najkasnije do 2012. god, kako bi stekla međunarodno pravo da eksplaotiše gotovo četvrtinu svetskih rezervi fosilnog goriva. “Pobadanje ruske zastave na najsevernijoj tački planete avgusta prošle godine i početak sakupljanja dokaza da Rusija ima pravo da pripoji i eksploatiše veliki deo Severnog ledenog mora prouzrokovali su pravu pravcatu bitku regionalnih sila”.[5] Pomenuti autor u tekstu pominje da su susedne zemlje odlučne da spreče Rusiju da postane arktička sila. Pre svega pri tome se misli na Sjedinjene Države i Kanadu ali naravno i na skandinavske zemlje poput Norveške ili Danske. Ako sve bude proteklo onako kako to planiraju Rusi, ova zemlja moći će da ekspoatiše gotovo milion kvadratnih kilometara ovog ogromnog područija. Zajedničko obeležije svih zemalja arktičkog kruga jeste da žele da istaknu svoje prisustvo na uzburkanom Arktiku. U tom cilju je NATO pakt u septembru 2007. god. u Norveškoj izveo vežbu koja je trebala da predstavlja odgovor na ruske pretenzije. Naravno, Moskva nije ostala samo puki pasivni posmatrač, tako da je Rusija u arktičkim vodama odmah održala kraće manevre sa dvanaest strateških bombardera tipa TU-95. Tokom januara 2008, poslato je još osam borbenih aviona koji su simulirali borbu protiv neprijateljskih aviona koji napadaju ruske brodove u polarnim vodama. Potom su usledili izviđački letovi pomenutih tipova bombardera duž Aljaske koji su bili praćeni lovcima Severno atlantskog pakta.

Ruskih vojni potencijali na obalama Severnog mora zaista su ogromni. Najvažnija luka i baza jeste grad Murmansk. Uz pomoć satelita mogu se videti ogromni vojni kompleksi i lanseri protiv avionskih raketa S-300 kao i instalacije koje predstavljaju podmorničke baze kao i aerodrome na kojima su bazirani strateški bombarderi.[6] Ovi vojni potencijali uveliko premašuju potencijale NATO pakta na severu Evrope. Najjača vojna baza na koju alijansa može računati nalazi se unutar arktičkog kruga na severu Norveške. To je aerododrom koji može primiti i do 200 borbenih letelica i čija je infrastruktura građena još tokom hladnog rata. Norveška raspolaže sa nešto preko pedeset lovaca F-16 američke proizvodnje mada planira da svoje vazduhoplovne snage osavremeni uvođenjem u naoružanje najnovijeg američkog lovca pete generacije JSF odnosno F-35. Međutim, Aljaska predstavlja nešto sasvim drugo. Naime, ova američka savezna država koja se prostire na teritoriji od milion i po kvadratnih kilometara raspolaže takođe impresivnim vojnim potencijalom. SAD na Aljasci raspolažu sa brojnim vazduhoplovnim bazama u kojima su stacionirani uglavnom lovci presretači F-15. Nedavno je na Aljasci stacionirana i jedinica najsavremenijih borbenih aviona F-22 “Raptor”. Gomilanje vojnih potencijala daleko na severu unutar arktičkog kruga govori o pretenzijama najjačih svetskih sila u ovom ogromnom područiju.

Tokom maja 2009. god, NATO je održao zajedničku vojnu vežbu blizu škotske obale u Severnom moru koje je povezano sa norveškim morem koje predstavlja deo Severnog Ledenog Okeana. U vežbi je učešće uzelo više od 20 ratnih brodova, 75 aviona, brojno vojno osoblje, dok su sa druge strane Atlantika u junu iste godine, SAD sprovele manevre pod imenom “Severna granica”, koje su uključile više od 200 aviona, uključujući strateške bombardere B-52, lovce F-16 kao i brojne helikopterske snage. Osim toka u aljaskom zalivu patroliraće američki nosač aviona “DŽon Stenis”. Pomenuti nosač raspolaže sa više od 70 mornaričkih aviona zajedno sa osobljem od gotovo pet hiljada mornara.[7]

Rezerve neće trajati večno

Bivši predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin kao i bivši predsednik SAD DŽordž Buš su prilikom susreta na samitu održanom u američkoj saveznoj državi Mejn, 2007. god. najveći deo vremena proveli u diskusiji koja je bila posvećena načinu na koji se mogu prevazići rastuće tenzije između dve zemlje vezane za oblast Arktika koje bi eventualno mogle izmaći kontroli.

Rusija je istakla pravo na preko milion kvadratnih kilometara ledom prekrivenog arktičkog morskog basena. Pretenzije nisu teritorijalnog tipa, već se tiču ogromnih rezervi fosilnog goriva koje počivaju ispod dna arktičkog basena prekrivenog ledenom kapom. Ove novootkrivene energetske rezerve imaće ključnu ulogu u pogledu svetskih globalnih rezervi s obzirom da će postojeće rezerve nafte i gasa naglo opasti u narednih dvadeset godina.

Rusija raspolaže sa najvećim svetskim rezervama gasa ali je ona isto tako i drugi najveći svetski izvoznik nafte odmah posle Saudijske Arabije. Međutim, prema procenama njene rezerve će početi da opadaju nakon 2010. god. Ruski ministar za energetiku procenjuje da će njene postojeće naftne rezerve presušiti do 2030. god.

Naravno, druge zemlje se suočavaju sa još dramatičnijom situacijom. Naime, rezultati projekta analize svetskih zaliha energije, koji je sproveden 2005. god. govore da će američke naftne rezerve trajati još oko deset godina ukoliko arktički prirodni rezervati ne budu dostupni za eksploataciju. Norveške rezerve mogu potrajati još oko sedam godina a britanske rezerve, koje se nalaze u Severnom moru, neće trajati duže od pet godina što predstavlja glavni razlog zašto će arktičke rezerve, koje su do sada uglavnom neistražene, biti od ključnog značaja kada je u pitanju energetska budućnost naše planete. Naučne procene govore da pomenuta teritorija sadrži više od 10 milijardi tona sedimenata prirodnog gasa i nafte. Greben se nalazi na dubini od 200 metara a prepreke koje se nameću budućoj eksploataciji izgledaju savladive, naročito ukoliko svetske cene nafte ostanu na sadašnjem nivou, preko 70 američkih dolara po barelu.[8]

Amerikanci nikada nisu pristali da učestvuju u misijama koje su za cilj imale hidrografska i geološka mapiranja dna mora ispod severnog pola tako da će to Amerikance po automatizmu ostaviti van igre kada je u pitanju međunarodno pravo, što će za posledicu imati to da SAD neće imati pravo učešća u debati u UN prilikom razmatranja ruskih dokaza i tvrdnji da Rusija ima pravo na eksploataciju ovih nemerljivih zaliha prirodnog bogatstva. Međutim, mnogo puta smo se uverili da SAD ne samo da ne poštuje međunarodno pravo i odluke UN, već i da ih direktno krši ali Rusija ipak nije zemlja čije vojne, materijalne, stručne i naučne potencijale treba zanemariti tako da ćemo u bližoj budućnosti definitivno prisustvovati jačanju tenzija i latentnih sukoba između najvećih svetskih sila kada je u pitanju Arktik.

Naravno, sasvim je jasno kakav će uticaj po prirodu i živi svet imati ove planirane bezobzirne eksploatacije prirodnog gasa i nafte na dalekom severu. Ovo će kao posledicu imati još veći štetni uticaj na klimu kao i na retke i ugrožene životinjske vrste koje naseljavaju daleki sever, naročito ukoliko se uzme u obzir da i rezervati više neće biti sigurni što možemo naslutiti iz gore navedenih procena. Ali kada je čovekova pohlepa i imala granica?

Potencijalni sukobi oko Antarktika

Pored pomenutog Arktika i Severnog pola ne smemo zaboraviti jedno još veće i prostranije područije. Naravno, u pitanju je ogromna teritorija Antarktika, petog kontinenta po veličini čija površina iznosi 14.120.835 km². Antarktik još uvek predstavlja devičansku teritoriju na koju su oko odavno bacile sve svetske sile. Međutim, usled teškoća koje se tiču izolacije i surove klime koja vlada na Antarktiku, gde se temperature redovno spuštaju ispod 60 º C ovaj kontinent je naseljen jedino naučnicima koji borave u brojnim međunarodnim istraživačkim bazama na ovom kontinentu. Sovjetski meteorolozi su 1958. na naučno-istraživačkoj stanici “Pionirskaja” izmerili temperaturu vazduha od – 87.5 º C, a 1963. izmerili su apsolutno najnižu temperaturu na Zemlji koja je iznosila čak - 90º S.

Usled svega ovoga Antarktik svakako nije predstavljao područije koje je bilo od preteranog teritorijalnog interesa za svetske sile, međutim, sa nastupom energetske krize koja će u bliskoj budućnosti biti izazvana nesumnjivim smanjenjem svetskih zaliha energenata sve se ovo vrlo lako može promeniti.

Ne postoje tačne procene zaliha energenata na Antarktiku iz sasvim razumljivih razloga, ali naravno za očekivati je da ovo ogromno prostrantvo po svojim energetskim potencijalima daleko nadmaši Arktik, tako da je sasvim izvesno da će i Južni pol u ne tako dalekoj budućnosti dospeti u žižu interesovanja svetskih multinacionalnih korporacija ali svakako i država koje će nastojati da svoje teritorijalne pretenzije prošire i na Antarktik.

Što se tiče međunarodnih sporazuma, na osnovu Antarktičkog Sporazuma, koji je potpisan u Vašingtonu 1. decembra 1959, i koji je stupio na snagu 23. juna 1961. god, Antarktik je definisan kao neutralna teritorija na kojoj je zabranjeno izvođenje bilo kakvih vojnih manevara. Pomenuti ugovor ističe 2041. god. Od 2004. god. sedište sekreterijata koji je zadužen za sprovođenje pomenutog sporazuma nalazi se u Buenos Airesu. Navedeni sporazum[9] potpisalo je 47 zemalja i on trenutno predstavlja osnovnu pravnu regulativu koja definiše i određuje status ovog južnog kontinenta. Naravno, sporazumom je ustanovljeno da Antarktik predstavlja zajedničko dobro i da se na njegovoj teritoriji mogu osnivati naučno istraživačke baze. Teritorija Antarktika je podeljena na određenu vrstu interesnih sfera između onih zemalja koje su uspostavile stanice tj. između SAD, Rusije, Velike Britanije, Japana, Fransuske, Argentine, Belgije, Novog Zelanda, Južne Afrike i Norveške.

I ako pomenuti sporazum izričito zabranjuje svaku militarizaciju Antarktičke teritorije, sasvim je izgledno da u bliskoj budućnosti svetske sile polako ali progresivno počnu da ignorišu određene tačke ove deklaracije, što bi vrlo lako moglo da dovede i do jačanja prisustva vojnih snaga. Svakako, Amerika i Rusija raspolažu sa flotom koja uključuje veliki broj podmornica koje bi mogle da pojačaju svoje prisustvo kao i patrole u ovom najhladnijem delu sveta tako da možemo pre ili kasnije očekivati i porast tenzija na Južnom polu kao što je to već slučaj sa Severnim polom. Naročito kada slavine iz kojih teče crno zlato polako počnu da se zatvaraju u naredoj deceniji. Ovo bi moglo da dovede do neslućenih sukoba na globalnom nivou koje bi teško sprečili bilo kakvi sporazumi jer se čak i zemlje potpisnice retko kada drže propisa i povelja koje su same donele.

Kako bi izgledalo moguće rešenje ovih problema koji nas nesumnjivo očekuju u ne tako dalekoj budućnosti? Kao prvo, jako je teško i nezahvalno predvideti kakav će razvoj situacije biti na Arktiku a naročito na Južnom polu, naročito ukoliko se nastavi sa militarizacijom i ratnim igrama koje ne čine nikakvog dobra već samo doprinose jačanju tenzija. Na žalost, čini se da je teško da će se uskoro iznaći neko trajno rešenje koje će biti bazirano na poštovanju međunarodnog prava i koje će zadovoljiti sve zainteresovane strane. Ali budućnost naše planete svakako zavisi od ovakvih napora tako da se samo možemo nadati da će razum svetskih lidera ipak prevagnuti nad pohlepom i da će se na kraju ipak naći neko kompromisno rešenje.

Pitanje je koliko bi prelazak na neke druge vrste goriva i izvore energije, koje se najavljuje već gotovo decenijama, moglo da svet izvuče iz narastajuće neenergetske krize, ali radi naše budućnosti i radi budućnosti naše dece možemo se samo nadati da će razum ipak prevagnuti i da će eventualni prelazak na druge, čistije, oblike energije rešiti ogromne energetske probleme. To bi spasilo našu planetu kao i nas same. Moramo u to verovati i ako je teško.