„Bitka za krst“, ili Poljska između teatra apsurda i hladnog građanskog rata

Običan drveni krst, visok oko tri metra, tokom proteklih nekoliko meseci (tačnije 155 dana) ozbiljno je uzbrkao i podelio poljsku javnost. Reč je o krstu koji je bio postavljen ispred predsedničke palate u Varšavi, pet dana nakon avionske nesreće u Smolensku, u kojoj su 10. aprila nastradali predsednik Leh Kačinjski, njegova supruga Marija, kao i mnogi drugi poljski zvaničnici i ugledni građani. Ovaj krst je, 16. septembra, uklonjen i prenesen u kapelu predsedničke palate, gde je ostavljen da čeka na svoju dalju sudbinu. Tom prilikom, u predsedničku palatu su takođe unesene i fotografije posvećene „smolenskoj tragediji“, koje su se nalazile pored krsta .

Niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će previranja taj običan krst izazvati među Poljacima, niti koja će sve važna pitanja otvoriti.

Nakon pomenute avionske tragedije, krst je bio mesto okupljanja građana - tu su paljene sveće, ostavljano cveće, čitale su se molitve. Tada niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će previranja  taj običan krst izazvati među Poljacima, niti koja će sve važna pitanja otvoriti. Krst su doneli mladi ljudi iz organizacije „Inicijativa Poljske i bližnjih“, koja uglavnom okuplja skaute (pre svega iz organizacija ZHP, ZHR [1]). Na krstu je stajao natpis: „Ovaj krst je apel skauta vladi i javnosti da se na ovom mestu podigne spomenik u znak sećanja na tragično nastradale na putu za Katin, kao i za utemeljenja dana narodne žalosti, koja nas je ujedinila“.

Narodna žalost i rađanje „branilaca krsta“

Nakon prestanka dana žalosti, drveni krst je ostao da stoji ispred predsedničke palate, a lavinu previranja i sukoba je pokrenula izjava za „Gazetu viborču“ novoizabranog predsednika Poljske, Bronislava Komorovskog, da je „krst pred predsedničkom palatom religijski simbol“, te da će, iz tog razloga, „u saradnji sa crkovnim vlastima biti prenesen na neko drugo, odgovarajuće mesto“.

Ova izjava je odmah izazvala burne reakcije kod osoba koje su sebe nazvale „branioci krsta“, uglavnom pristalica partije PiS (Prawo i Sprawiedliwość - Pravo i pravda) kao i slušaoci „Radija Marija“, radikalnog konzervativnog katoličkog radija, koji uglavnom prati starija populacija. Oni su se protivili uklanjanju krsta, a zahtev im je bio da se na mestu krsta pojavi spomenik žrtvama „smolenske tragedije“. Pošto su „branioci “ saznali da se sprema „napad na krst“, počeli su da organizuju danonoćne straže.

Jaroslav Kačinjski, brat nastradalog Leha Kačinskog i predsednik PiS-a, 16. jula je izjavio da, „ako predsednik Komorovski ukloni krst, biće potpuno jasno ko je on i na čijoj se strani nalazi u svim sporovima koji se odnose na istoriju Poljske i poljskih odnosa sa susedima“.

Pet dana nakon njegove izjave, Kancelarija predsednika je potpisala dogovor sa Varšavskom biskupijom, Svešteničkom akademijom, kao i skautima iz ZHR i ZHP, da se krst u procesiji prenese u Crkvu svete Ane u Varšavi (blizu predsedničke palate). „Branioci krsta“ su taj dogovor nazvali nelegalnim, iz razloga što njih niko nije konsultovao, i poručili su da neće odustati od svojih zahteva da se na mestu krsta nađe spomenik.

I komitet PiS-a, 2. Avgusta, donosi odluku da „krst treba da ostane ne mestu“, sve dok ga na tom mestu ne zameni spomenik. Već sledećeg dana je došlo do pokušaja da se prenese krst. Međutim, ispred skauta i sveštenika su se našli „branioci krsta“. Došlo je do opšteg meteža, probijanja zaštitne ograde, korišćenja suzavca i u takvim okolnostima sveštenici su odbili da nastave sa procesijom. „Zaštitnicima krsta“ je to bilo dovoljno da proglase pobedu.

Početak političke igre

Levica se probudila 5. avgusta. SLD (Sojusz Lewicy Demokratycznej - Savez demokratske levice) je apelovao na predsednika, vladu i parlament da se drže ustavnog određenja o odvojenosti države od crkve. Četiri dana posle toga, došlo je do najvećih antireligijskih i anticrkvenih demonstracija u novijoj istoriji Poljske. Demonstranti su zatražili da se ukloni krst. Od „zaštitnika krsta“ ih je odvojila policija. Dan nakon toga, Jaroslav Kačinjski i parlamentarci PiS palili su sveće ispred krsta i najavili obrazovanje počasnog odbora za izgradnju spomenika na tom mestu. Taj odbor bi nadgledala majka Leha i Jaroslava Kačinskog, Jadviga. Istog tog dana se na Trgu konstitucije u Varšavi okupljaju pristalice SLD, koji se zalažu za poštovanje ustava i za sekularnu državu.

Bez prethodne najave i bez prisustva drugih osoba (čak i bez porodica žrtava), Kancelarija predsednika 12. avgusta otkriva tablu na predsedničkoj palati u čast žrtava „smolenske tragedije“.

Varšavski nadbiskup Kazimjerž Nič izjavljuje da „krst ne može biti talac spora oko načina komemoracije žrtavama smolenske katastrofe“, dodajući i to da je „kao rezultat nepromišljenih izjava i politički motivisanih dejstava, mesto sećanja i jedinstva Poljaka postalo teren za skandalozne manifestacije, koje su izazvale nespokoj u celoj zemlji i međunarodnoj javnosti“.

Tada se najzad oglasila i crkva. Sekretar poljskog episkopata, Stanislav Buđik, naglasio je da slučaj krsta nije korišćen zarad ispunjavanja bilo kakvih ciljeva. Varšavski nadbiskup Kazimjerž Nič izjavljuje da „krst ne može biti talac spora oko načina komemoracije žrtavama smolenske katastrofe“, dodajući i to da je „kao rezultat nepromišljenih izjava i politički motivisanih dejstava, mesto sećanja i jedinstva Poljaka postalo teren za skandalozne manifestacije, koje su izazvale nespokoj u celoj zemlji i međunarodnoj javnosti“.

Dva dana nakon toga, oko pola tri ujutro, policija je sklonila nekoliko „čuvara krsta“, koji su ležali ispod krsta i oko krsta postavila metalnu ogradu. Tada su „zaštitnici krsta“, zbog nemogućnosti da priđu krstu, počeli da se okupljaju na ogradi. Poljski nadbiskup sa Jasne Gore, Jozef Kovalčuk, 15. avgusta apeluje „da se prestane sa skandaloznom manipulacijom simbolom krsta“i poziva da krst ne bude „političko sredstvo za potkusurivanje“. Ispostavilo se da je za smirivanje strasti bilo kasno, pošto u naredna dva dana ispred rezidencije dolazi do dva incidenta: prvi, gde je stariji čovek na tablu posvećenu žrtvama katastrofe bacio fekalije; i drugi, kada je Varšavljanin koji se ranije molio ispod krsta sa sobom na trg doneo granatu.

Savet Biskupa je 25. avgusta apelovao na vlast da obrazuje komitet, koji bi doneo odluku o načinu na koji će se obeležiti sećanje na žrtve smolenske katastrofe. Predsednik Komorovski je izrazio spremnost da pomogne u rešavanju problema i nalaženju odgovarajućeg mesta za eventualno postavljanje spomenika, ali je naglasio i to da on i predsednička kancelarija ne mogu da se mešaju u taj spor, zbog toga što je on u nadležnosti gradskih vlasti. Gradonačelnik Varšave, Hana Gronkijevič-Valc, izjavila je da „o postavljanju spomenika mogu da odlučuju samo građani Varšave, na referendumu“.

Porodice 28 žrtava katastrofe kod Smolenska su se u otvorenom pismu, od 9. Septembra, obratile prvoj dami Poljske, Ani Komorovskoj, za pomoć u organizovanju hodočašća do Smolenska. Želeli su da 10. oktobra, povodom pola godine od tragedije, u hodočašću učestvuju sve porodice nastradalih. Predložili su da sa sobom ponesu sporni krst. Sledećeg dana, ispred predsedničke palate se okupilo oko 2 hiljade ljudi, među njima i Jaroslav Kačinjski, koji je tom prilikom apelovao na predsednika Komorovskog da na mestu krsta postavi spomenik, i izjavio je da „moralnu odgovornost“ za smrt njegovog brata između ostalih imaju, i premijer Donald Tusk, i sam Bronislav Komorovski.

Epilog spora i kulturni udar

Jacek Mihalovski, šef predsedničke kancelarije, 16. septembra ujutro je preneo krst do kapele u palati. Darijuš Vernicki iz Društvene inicijative za odbranu krsta izjavljuje da je „šokiran“ tim činom i da će „branioci krsta“ početi da se okupljaju i mole ispred predsedničke palate, sve dok se na tom mestu ne podigne spomenik za tragično nastradale u avionskoj nesreći kod Smolenska.

Jaroslav Kačinjski je, nakon uklanjanja krsta, došao pred predsedničku palatu da zapali sveću „za brata i sve nastradale u avionskoj nesreći“, izjaviši „da nije došao u svojstvu predsednika svoje partije“ već kao građanin i zaključio da “ovo nije dobar dan za poljsku demokratiju“. „Branioci krsta“ su nastavili da se okupljaju ispred predsedničke palate i počeli su da donose nove krstove. Gradonačelnica Varšave naložila je da se naplaćuju kazne za pokušaje postavljanja novih krstova. Ona je takođe izjavila da neće biti postavljanja spomenika na Krakovskom pšedmiešću (ulica u kojoj se nalazi predsednička palata), i podsetila je da tamo nema spomenika „čak ni papi Jovanu Pavlu II“.

Naravno, ovako značajan spor nije mogao da prođe i bez doze humora i kreativnosti. Mladi ljudi su, po svom običaju, pravili razne manifestacije, kao što su pravljenje krsta od limenki piva, šaljivi transparenti, prepevali razne pesme i postavljali video klipove na „Youtube“, niz demotivatora, ali je sigurno najzabavnija video-igrica posvećena „braniocima krsta“.[2]

Kada se tama spusti na bojno polje

Pomalo bizarni slučaj „smolenskog krsta“ otvorio je mnoga važna pitanja u Poljskoj, uključujući raspravu o ulozi crkve u poljskom društvu, bolnu temu njenog odvajanja od države, kao i dovođenje u centar pažnje stavova i političkog delovanja kontroverznog „Radija Marija“, te političke platforme partije PiS Jaroslava Kačinjskog.

Najveći pobednici spora nastalog oko „smolenskog krsta“ svakako su SLD i Gregorž Nepalski (kandidat na predsedničkim izborima), koji su se tokom spora zalagali za odvajanje crkve od države, čija je poruka je bila jasna: „krstu je mesto u crkvi“.

Udar „bitke za krst“ na javno mnjenje u Poljskoj ilustruju i poslednja istraživanja javnog mnjenja, prema kojim je zabeležen skok popularnosti vladajuće partije Građanska platforma na 52%, dok je PiS pao ispod 25%, uz stalni rast podrške SLD.

Najveći gubitnici ovog spora su sigurno PiS i Jaroslav Kačinski, koji su svojim konfliktnim izjavama i svađalačkim ponašanjem izgubili značajan deo podrške javnog mnjenja. Među gubitnike bi svakako trebalo uvrstiti i crkvu i crkvene vlasti koje se, iako nisu svojom voljom učestvovale u ovom sporu, niti su postavile krst, svojim zakasnelim reakcijama poljuljale svoj autoritet i položaj. Biskupi su apelovali na nalaženju rešenja, ali nisu ništa uradili da do rešenja dođe.

Najveći gubitnik, međutim, ostaje sama Poljska, koja je je dobrim delom proćerdala pozitivni udar i političko otrežnjenje koje je smolenska tragedija donela.