Украјинa и Србија - између непознавања и блискости

Сергеј Бубка, Руслана, Ани Лорак, Андреј Шевченко, браћа Кличко, Јушченко, Тимошенко, Јанукович, „Динамо“ Кијев, „Шахтјор“, гасна криза... прва су асоцијација на Украјину. Украјина је једна од најлепших земаља Европе. По традицији, прелепим народним песмама и играма, националној кухињи, лепим девојкама, језику, и по много чему слична Србији. Ми, Срби, као народ увек смо се поносили нашом богатом историјом. Колико заиста познајемо своју историју и порекло?

Многи би се зачудили снажним везама које нас везују за Украјину. Сарадња коју данас остварујемо с Украјином није на довољно високом нивоу, али нас прошлост обавезује да је унапредимо.

Бојкија - прапостојбина српског народа

По једној од теорија о пореклу словенских народа, сматра се да је прапостојбина Срба био предео иза Карпата у Бојкији, који се налази на западу Украјине и простире се између токова Висле и Дњепра, црноморског и балтичког слива. Највећим делом Бојкија се налази у Украјини, а само мали део на тромеђи са Словачком и Пољском.

По једној од теорија о пореклу словенских народа, сматра се да је прапостојбина Срба био предео иза Карпата у Бојкији, који се налази на западу Украјине и простире се између токова Висле и Дњепра, црноморског и балтичког слива. Највећим делом Бојкија се налази у Украјини, а само мали део на тромеђи са Словачком и Пољском.

Константин Порфирогенит је у свом делу "О управљању царством", половином 10. века, помињао Бојкију као „стару постојбину“ Словена. У том делу наводи се да су се Срби, чак и после два и по века живљења у новој домовини сећали и „помињали стару домовину, тамо на северу, где се такође лепо живело, чак много лепше него у то време на Балкану".

Захваћени сеобама других народа, према украјинским историчарима, на Балкан се иселио део српског становништва, из Бојкије, док је већи број остао да живи на Карпатима. У раном средњем веку Бојкија се звала и Бела Србија, па су се становници називали „Белим Србима“. „Бели Срби“ су се постепено стапали с Русинима и постали део украјинског источног словенства.

Да ли случајно или намерно тек Деспот Стефан Лазаревић је, као угарски вазал, добио бројна имања широм Угарске, па и у Бојкији, са средиштем у Мукачеву после Ангорске битке 1402. године. 

Новаја Сербија - Нови почетак

Контакт данашњег српског и украјинског народа поново се успоставља након великих сеоба Срба. Од почетка до средине 18. века, Срби настањени у Војној крајини, почели су да губе поверење у Аустроугарску монархију. Због сталних прогона, „однарођавања“, верског питања и тежње католичке цркве да их покатоличи и поунијати, они су у братској православној Русији видели своје ново уточиште. Срби почињу полако да се насељавају на просторима данашње Украјине, највише са простора Далмације, Босне и Војводине. Јован Хорват обратио се званичном молбом руском амбасадору у Бечу, 1751. године, да се њему и другим Србима дозволи пресељење у Русију и пријем у службу на руском двору. На позитиван одговор Јелисавете Петровне није се дуго чекало. Појединачне сеобе почеле су већ 1751. године, а наредне, 1752. године постале су масовније. Србима су уступљене територије северозападног дела Запорожја, на простору Кодацке и Бугогардовске паланке запорошке војске. Новаја Сербија је имала аутономију и основана је са циљем заштите од најезде Татара. У састав Новорусијске губерније Новаја Сербија је ушла 13. априла 1764. године. Српски исељеници су нова насеља назвали по местима из старог завичаја: Кањижа, Вуковар, Панчево, Бечеј, Суботица и други. О овом периоду писао је Милош Црњански у другој књизи романа Сеобе.

Славјаносербски период

У масовном исељавању Срба, Марија Терезија, једини женски владар из династије Хабзбурга, увидела је опасност за слабљење војне границе па је предузела извесне мере како би га спречила. Србима је, између осталог, било изричито забрањено да примају или траже било какву службу страних сила. Незадовољство је кулминирало до те мере да су Срби били спремни да пре пређу у Турску, него да остану под аустроугарском влашћу.

Одлуком царице Јелисавете Петровне, од 17. маја 1753. године, српски граничари насељени су у данашњој Луганској области названој Славјаносербија. Средиште области били су Славјаносербск и главни штаб у Луганској тврђави, где су се, за разлику од Нове Сербије, насељавали и други народи попут Бугара, Грка, Влаха и Цинцара.

Новаја Сербија и Славјаносербија опстале су до 1762. године, када су указом руске империје, због ширења Русије према Азовском и Црном мору, укључене у састав нових губернија. Народ одвојен од своје матице асимиловао се са народом данашње Украјине.

Срби у Украјини

Српско присуство у модерној историји Украјине није нимало занемарљиво. У 18. веку Украјина је имала посебно место у развијању спољнополитичких и културних веза Руске империје са јужнословенским народима које је Русија видела као савезнике у борби против Османског царства. Духовна и материјална подршка Српској православној цркви доприносила је јачању словенског заједништва и упознавала је Србе са руском и украјинском религиозном литературом. Кијевска духовна академија стипендирала је, у периоду од 1727. до 1767. године, 28 студената из Србије. Осим Академије велику улогу у грађењу веза Срба са Украјином имали су Харковски, Черниговски и Перејаславски колегијум. Међу оснивачима и првим наставницима Харковског универзитета почетком 19. века било је много Срба. Чак је и вожд Карађорђе Петровић, после пропасти Првог српског устанка, уточиште нашао у Хотину.

Одесу су Срби почели насељавати у 19. веку. Многи виђенији Срби активно су учествовали у развоју града. Међутим, Одеса је имала велики значај у Првом светском рату. Срби и други Словени, мобилисани од стране Хабзбуршке монархије, одбили су да се боре против Русије па су се предавали руској војсци. Највећи број заробљеника се налазио у Одеској, Харковској и Јекатеринској губернији. Центар окупљања српских добровољаца била је Одеса, одакле су добровољци, по договору са српском владом, отпремани Дунавом у Србију. Маја 1916. године председник владе Краљевине Србије, Никола Пашић, обишао је српске добровољце у Одеси.

У Другом светском рату, када је Хортијева Мађарска окупирала Бачку и Барању, Срби су дигли устанак. Устанак је угушен у крви, а заробљеници су, или одвођени на принудни рад, или су присилно мобилисани. Будући да су се Хортијеве трупе прикључиле немачким на Источном фронту, заробљени Срби нашли су се у Украјини. Тамо су се придруживали украјинским партизанским одредима и бригадама („Боженко“, „Стаљин“, „Николај Шчорс“ и др).

Запорошки Козаци у Србији

После подршке устанка под вођством Пугачова (1773-1775) и после више пљачкашких похода на земље српских досељеника, царица Јекатарина II донела је, 5. августа 1775. године, одлуку о укидању Запорошке сече (сеча (укр. сiч) - утврђење унутар кога се налазе црква и домаћинства). Запорошци су били приморани да се повинују царској одлуци, кренули су у потрагу за новим заједничким стаништем, чувајући обичаје и традицију. Након дугог лутања, козаци су се обратили аустроугарском двору 1785. године молбом да се населе дуж Тисе, у Темишварском Банату и у Бачкој. Њихова молба је била услишена. Није им било дозвољено образовање никаквог облика аутономије (нека врста нове „Сече“), нити командовање сопственим јединицама. Због сличног језика, козацима су слали српске официре са задатком да обаве неопходне прегледе и спроведу одговарајућу организацију.

Познати по недисциплини, козаци су почели стварати исте проблеме аустроугарској команди као и Русима. Козаци су се брзо навикли на ракију коју су пили у великим количинама, тако да је власт због пијанстава била приморана да забрани трговину алкохолним пићима. До новог сукоба између Аустроугарске и Турске дошло је 1778. године (1778-1792), а козаци, ненавикнути на дисциплину, незадовољни повластицама које су добијали, почели су да дезертирају и да се поново приклањају руским, па чак и турским трупама. 

Украјинци у Србији

Појединачна досељавања монаха и учених људи из Украјине у Србију почела су још у 15. веку. Неки од досељеника су доцније постали и професори Богословије у Сремским Карловцима. Организована досељавања почела су 1751. године потписивањем Уговора о досељавању 200 породица из Закарпатја. Прво су насељени Руски Крстур (општина Кула), а касније и друга места. Досељеници су себе називали Русинима (русински - Руснаци). Према украјинском тумачењу, Русићи је назив за Украјинце, у време Кијевске Руси, а народи на западу су их звали Русинима. Мањи део Русина у Србији прихвата тумачење Украјине да су субетнос украјинске нације, док већина Русина себе сматра посебном етничком групом. У Републици Србији Русини имају статус националне мањине.

Нови талас досељавања на просторе бивше Југославије из Украјине почиње 1890. године, и то из западних области Украјине - Галиције и у мањем броју из Закарпатја и северне Буковине - територија које су биле у саставу Аустро-Угарске, и пресељавају се у Босну. Не постоје тачни историјски подаци, али сматра се да је између 15.000 – 20.000 Украјинаца досељено у Босну, а један мали део у Хрватску током периода 1890-1914 год.

После Октобарске револуције почињу масовна досељавања белих емиграната у Краљевину СХС и то, углавном, у Војводину. Са простора јужне Русије и Украјине стигло је око 70 хиљада избеглица, претпоставља се да је међу њима било 30 хиљада Украјинаца (са пореклом или местом рођења).

После Другог светског рата почела је колонизација Војводине, тако да се у Војводини образовала украјинска национална мањина. Данашњи Украјинци који живе у Војводини нису директно дошли из Украјине на ове просторе, него из Босне (углавном из Прњавора). На попису становништва из 2002. године у Србији је регистровано 5354 Украјинаца, од чега највећи број живи у Војводини, и то 4635.

Стереотипи о Украјини

Вероватно највећи и најпопуларнији стереотипи везани за Украјину су поистовећивање Украјинаца и Руса, подељеност земље на проруски „исток“ и прозападни „запад“, као и поистовећивања њихових језика.

Вероватно највећи и најпопуларнији стереотипи везани за Украјину су поистовећивање Украјинаца и Руса, подељеност земље на проруски „исток“ и прозападни „запад“, као и поистовећивања њихових језика.

Имајући у виду чињеницу да је источна Украјина била саставни део Руске империје, а касније Совјетског Савеза, нормално је што су у свести народа њена традиција и култура тесно повезане са северним суседом. Посматрач са стране стиче утисак да је украјински народ само део великог руског народа који своје различитости испољава етничком припадношћу.

Двадесетогодишње постојање независне државе упућује на закључак да је Украјина самостална држава са свим разликама, како културолошким, тако и социјалним које су у протеклом периоду испливале на површину. „Исток“, традиционално више насељен становницима руске народности подржава политику добрих односа са Руском Федерацијом, негативно гледа на чланство у НАТО-у и залаже се за увођење руског језика као другог званичног језика. Западни део земље, подржава чланство државе у НАТО-у, залаже се за максимално удаљавање од Русије и зближавање са Европском Унијом и САД.

Многи сматрају да су руски и украјински језик исти. Неки сматрају да је украјински језик само дијалекат којим су говорили кметови у Малорусији. Неки украјински уопште ни не сматрају књижевним језиком, а неки једину разлику уочавају у карактеристичном „дубоком“ (фарингалном) гласу „х“ који Украјинци користе у свом говору уместо гласа „г“. Од свих опција, опција са гласом „х“ је једино истинита. Када говоре на руском језику, већина Украјинаца уместо гласа „г“ користи глас „х“. Руски и украјински језик су различити и заједно са белоруским припадају источнословенској групи језика, а као и сви словенски језици, припадају истој, индоевропској групи језика.

Савремени односи

Данас можемо рећи да су односи двеју држава добри, али и да има много места за њихово унапређење с обзиром на географску и културолошку блискост.

Данас можемо рећи да су односи двеју држава добри, али и да има много места за њихово унапређење с обзиром на географску и културолошку блискост.

Србија и Украјина имају заједничке проблеме попут корупције, слабе валуте, транзиције, до практично пресликане политичке ситуације, између Русије и запада... Обема земљама претходила је револуционарна смена власти.

Због светске економске кризе која није мимоишла ни наше две земље, а која се неминовно одразила и на међусобни трговински промет робе, запажен је значајан пад у трговинској размени. Србија је током прошле, 2009. године, увезла робу из Украјине у вредности од 270,6 милиона долара, док је извоз износио 179,6 милиона долара. У периоду од јануара до јула 2010. године ситуација је била значајно боља, укупна трговинска размена износила је 141,32 милиона долара, што чини повећање за 79,2% у односу на исти период претходне године. Од наведене суме Србија је увезла робу у вредности од 100,06 милиона долара, а, извезла у вредности до 41,26 милиона долара. Структуру размене чине разне сировине, нафта и нафтни деривати, разне руде, гвожђе, челик, итд. Стиче се утисак да постоји доста простора и за робну размену готових производа и да би могло да се размишља о потписивању уговора о слободној трговини.

Обострано укидање виза унапредило би сарадњу између Србије и Украјине, како туристичку, тако и мобилност пословних људи и студената. Одличан пример добре иницијативе је оснивање Украјинског одељења Привредне коморе Србије априла 2007. године. У Украјини се српски језик студира у Лавову и у Кијеву, док се украјински студира на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Можда је као куриозитет вредно напоменути да се једна од централних  улица у Лавову зове Српска.

Политички односи стоје на здравим ногама. Украјина до сада није, и по речима председника Украјине Виктора Јануковича, „никад неће признати једнострано проглашену независност Косова“. Међутим, до сада, није дошло до званичних посета председника држава. Ове године Украјину је посетила Славица Ђукић- Дејановић, председница Скупштине Републике Србије.

Пред званичницима обеју држава је посао на додатном побољшању односа, како трговинско-економских, научно-техничких, тако и просветно-културних.

И, наравно, ту су нада и жеља да ће се наша репрезентација наћи на завршном турниру Европског првенства 2012. године које се организује у Пољској и Украјини.