Савремени свет | |||
„Битка за крст“, или Пољскa између театра апсурда и хладног грађанског рата |
понедељак, 20. септембар 2010. | |
Обичан дрвени крст, висок око три метра, током протеклих неколико месеци (тачније 155 дана) озбиљно је узбркао и поделио пољску јавност. Реч је о крсту који је био постављен испред председничке палате у Варшави, пет дана након авионске несреће у Смоленску, у којој су 10. априла настрадали председник Лех Качињски, његова супруга Марија, као и многи други пољски званичници и угледни грађани. Oвај крст је, 16. септембра, уклоњен и пренесен у капелу председничке палате, где је остављен да чека на своју даљу судбину. Том приликом, у председничку палату су такође унесене и фотографије посвећене „смоленској трагедији“, које су се налазиле поред крста .
Након поменуте авионске трагедије, крст је био место окупљања грађана - ту су паљене свеће, остављано цвеће, читале су се молитве. Тада нико није могао ни да претпостави колико ће превирања тај обичан крст изазвати међу Пољацима, нити која ће све важна питања отворити. Крст су донели млади људи из организације „Иницијатива Пољске и ближњих“, која углавном окупља скауте (пре свега из организација ЗХП, ЗХР [1]). На крсту је стајао натпис: „Овај крст је апел скаута влади и јавности да се на овом месту подигне споменик у знак сећања на трагично настрадале на путу за Катин, као и за утемељења дана народне жалости, која нас је ујединила“. Народна жалост и рађање „бранилаца крста“ Након престанка дана жалости, дрвени крст је остао да стоји испред председничке палате, а лавину превирања и сукоба је покренула изјава за „Газету виборчу“ новоизабраног председника Пољске, Бронислава Коморовског, да је „крст пред председничком палатом религијски симбол“, те да ће, из тог разлога, „у сарадњи са црковним властима бити пренесен на неко друго, одговарајуће место“. Ова изјава је одмах изазвала бурне реакције код особа које су себе назвале „браниоци крста“, углавном присталица партије ПиС (Prawo i Sprawiedliwość - Право и правда) као и слушаоци „Радија Марија“, радикалног конзервативног католичког радија, који углавном прати старија популација. Они су се противили уклањању крста, а захтев им је био да се на месту крста појави споменик жртвама „смоленске трагедије“. Пошто су „браниоци “ сазнали да се спрема „напад на крст“, почели су да организују даноноћне страже. Јарослав Качињски, брат настрадалог Леха Качинског и председник ПиС-a, 16. јула је изјавио да, „ако председник Коморовски уклони крст, биће потпуно јасно ко је он и на чијој се страни налази у свим споровима који се односе на историју Пољске и пољских односа са суседима“. Пет дана након његове изјаве, Канцеларија председника је потписала договор са Варшавском бискупијом, Свештеничком академијом, као и скаутима из ЗХР и ЗХП, да се крст у процесији пренесе у Цркву свете Ане у Варшави (близу председничке палате). „Браниоци крста“ су тај договор назвали нелегалним, из разлога што њих нико није консултовао, и поручили су да неће одустати од својих захтева да се на месту крста нађе споменик. И комитет ПиС-а, 2. Августа, доноси одлуку да „крст треба да остане не месту“, све док га на том месту не замени споменик. Већ следећег дана је дошло до покушаја да се пренесе крст. Међутим, испред скаута и свештеника су се нашли „браниоци крста“. Дошло је до општег метежа, пробијања заштитне ограде, коришћења сузавца и у таквим околностима свештеници су одбили да наставе са процесијом. „Заштитницима крста“ је то било довољно да прогласе победу. Почетак политичке игре Левица се пробудила 5. августа. СЛД (Sojusz Lewicy Demokratycznej - Савез демократске левице) је апеловао на председника, владу и парламент да се држе уставног одређења о одвојености државе од цркве. Четири дана после тога, дошло је до највећих антирелигијских и антицрквених демонстрација у новијој историји Пољске. Демонстранти су затражили да се уклони крст. Од „заштитника крста“ их је одвојила полиција. Дан након тога, Јарослав Качињски и парламентарци ПиС палили су свеће испред крста и најавили образовање почасног одбора за изградњу споменика на том месту. Тај одбор би надгледала мајка Леха и Јарослава Качинског, Јадвига. Истог тог дана се на Тргу конституције у Варшави окупљају присталице СЛД, који се залажу за поштовање устава и за секуларну државу. Без претходне најаве и без присуства других особа (чак и без породица жртава), Канцеларија председника 12. августа открива таблу на председничкој палати у част жртава „смоленске трагедије“.
Тада се најзад огласила и црква. Секретар пољског епископата, Станислав Буђик, нагласио је да случај крста није коришћен зарад испуњавања било каквих циљева. Варшавски надбискуп Казимјерж Нич изјављује да „крст не може бити талац спора око начина комеморације жртавама смоленске катастрофе“, додајући и то да је „као резултат непромишљених изјава и политички мотивисаних дејстава, место сећања и јединства Пољака постало терен за скандалозне манифестације, које су изазвале неспокој у целој земљи и међународној јавности“. Два дана након тога, око пола три ујутро, полиција је склонила неколико „чувара крста“, који су лежали испод крста и око крста поставила металну ограду. Тада су „заштитници крста“, због немогућности да приђу крсту, почели да се окупљају на огради. Пољски надбискуп са Јасне Горе, Јозеф Ковалчук, 15. августа апелује „да се престане са скандалозном манипулацијом симболом крста“и позива да крст не буде „политичко средство за поткусуривање“. Испоставило се да је за смиривање страсти било касно, пошто у наредна два дана испред резиденције долази до два инцидента: први, где је старији човек на таблу посвећену жртвама катастрофе бацио фекалије; и други, када је Варшављанин који се раније молио испод крста са собом на трг донео гранату. Савет Бискупа је 25. августа апеловао на власт да образује комитет, који би донео одлуку о начину на који ће се обележити сећање на жртве смоленске катастрофе. Председник Коморовски је изразио спремност да помогне у решавању проблема и налажењу одговарајућег места за евентуално постављање споменика, али је нагласио и то да он и председничка канцеларија не могу да се мешају у тај спор, због тога што је он у надлежности градских власти. Градоначелник Варшаве, Хана Гронкијевич-Валц, изјавила је да „о постављању споменика могу да одлучују само грађани Варшаве, на референдуму“. Породице 28 жртава катастрофе код Смоленска су се у отвореном писму, од 9. Септембра, обратиле првој дами Пољске, Ани Коморовској, за помоћ у организовању ходочашћа до Смоленска. Желели су да 10. октобра, поводом пола године од трагедије, у ходочашћу учествују све породице настрадалих. Предложили су да са собом понесу спорни крст. Следећег дана, испред председничке палате се окупило око 2 хиљаде људи, међу њима и Јарослав Качињски, који је том приликом апеловао на председника Коморовског да на месту крста постави споменик, и изјавио је да „моралну одговорност“ за смрт његовог брата између осталих имају, и премијер Доналд Туск, и сам Бронислав Коморовски. Епилог спора и културни удар Јацек Михаловски, шеф председничке канцеларије, 16. септембра ујутро је пренео крст до капеле у палати. Даријуш Верницки из Друштвене иницијативе за одбрану крста изјављује да је „шокиран“ тим чином и да ће „браниоци крста“ почети да се окупљају и моле испред председничке палате, све док се на том месту не подигне споменик за трагично настрадале у авионској несрећи код Смоленска. Јарослав Качињски је, након уклањања крста, дошао пред председничку палату да запали свећу „за брата и све настрадале у авионској несрећи“, изјавиши „да није дошао у својству председника своје партије“ већ као грађанин и закључио да “ово није добар дан за пољску демократију“. „Браниоци крста“ су наставили да се окупљају испред председничке палате и почели су да доносе нове крстове. Градоначелница Варшаве наложила је да се наплаћују казне за покушаје постављања нових крстова. Она је такође изјавила да неће бити постављања споменика на Краковском пшедмиешћу (улица у којој се налази председничка палата), и подсетила је да тамо нема споменика „чак ни папи Јовану Павлу II“. Наравно, овако значајан спор није могао да прође и без дозе хумора и креативности. Млади људи су, по свом обичају, правили разне манифестације, као што су прављење крста од лименки пива, шаљиви транспаренти, препевали разне песме и постављали видео клипове на „Youtube“, низ демотиватора, али је сигурно најзабавнија видео-игрица посвећена „браниоцима крста“.[2] Када се тама спусти на бојно поље Помало бизарни случај „смоленског крста“ отворио је многа важна питања у Пољској, укључујући расправу о улози цркве у пољском друштву, болну тему њеног одвајања од државе, као и довођење у центар пажње ставова и политичког деловања контроверзног „Радија Марија“, те политичке платформе партије ПиС Јарослава Качињског. Највећи победници спора насталог око „смоленског крста“ свакако су СЛД и Грегорж Непалски (кандидат на председничким изборима), који су се током спора залагали за одвајање цркве од државе, чија је порука је била јасна: „крсту је место у цркви“. Удар „битке за крст“ на јавно мњење у Пољској илуструју и последња истраживања јавног мњења, према којим је забележен скок популарности владајуће партије Грађанска платформа на 52%, док је ПиС пао испод 25%, уз стални раст подршке СЛД.
Највећи губитник, међутим, остаје сама Пољска, која је је добрим делом проћердала позитивни удар и политичко отрежњење које је смоленска трагедија донела, и започела нови талас грађанских сукоба у спору, у коме стране све више губе разумевање за супротстављене ставове, а конструктивни дијалог уступа место популизму, нетолеранцији и исхитреним потезима, па чак и екстремизму и насиљу. При томе, пробуђена и реваншистички настројена пољска левица у нетрпељивости тешко да заостаје за својим искарикираним противницима у лику „бранитеља крста“. „Битка за крст“ само је потврдила оно што су многи већ знали – Пољска је идеолошки подељена земља, а незадовљници на оба пола овог политичког спора све више губе стрпљење пред ставовима својих противника. [1] У питању су ЗХР, Związek Harcerstwa Rzeczypospolitej -републички савез скаута, и ЗХП Związek Harcerstwa Polski – савез скаута Пољске. Скаути су организација која у Пољској има стогодишњу традицију, а њихово деловање је поготову било запажено у време пољско-совјетског рата (1919-1921), као и за време Другог светског рата. У време комунизма те скаутске организације биле су место где су се гајиле хришћанске вредности. |