Berlinski zidovi na Balkanu – najuspešniji novi nemački izvoz

Nema tog balkanskog zida čije podizanje Nemačka nije podržala od pada Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine naovamo – između bivših jugoslovenskih republika, između Srbije i njenih AVNOJ-evskih pokrajina (inače, proizvoda sistema za koji se sad u EU drži da je jednako „totalitaran“ kao i nacistički), i između naroda koji žive na ovom prostoru. Što se ona više ujedinjavala, to je više podsticala razgrađivanje drugih – nešto stidljivije kada je reč o Sovjetskom Savezu, ali sa punom snagom i brutalnošću po pitanju SFR Jugoslavije.

U raspadu Jugoslavije Nemačka je učestvovala sa posebnim guštom istorijskog revanšizma. Dok je Franjo Tuđman u Beloj kući još uvek morao da čeka po hodnicima ne bi li dobio svojih pet minuta sa američkim predsednikom, u Nemačkoj je već bio rado viđen gost. Podrška Nemačke njegovom projektu bila je stalna i nepokolebljiva.

Toliko je Nemačka bila rešena da razbije posleratni međudržavni konsenzus u Evropi i Helsinški poredak da je čak uslovila i potpisivanje Mastriškog ugovora time da ostale zemlje tadašnje Evropske zajednice priznaju republičke granice unutar SFRJ kao međunarodne. Ne zaboravimo da je, na primer, Velika Britanija tada bila protiv toga, a da su SAD priznale Tuđmanovu Hrvatsku tek četiri meseca kasnije, po izbijanju rata u Bosni i Hercegovini, kada kao najveća sila nisu više sebi mogle da dozvole da stoje po strani i dopuste Nemačkoj da i dalje nameće tempo čerečenja Jugoslavije.

Badinterova komisija, oformljena od strane Evropske zajednice, prethodno je „legalizovala“ rušenje Helsinškog poretka. Da je Rusija bila samo ono što je danas, pa i Kina, „mišljenje“ Badinterove komisije bi najverovatnije ostalo samo to – mišljenje. No, u unipolarnom svetu, „mišljenja“ najmoćnijeg i njegovih saveznika odjednom dobijaju snagu „prava“. Što opet ne znači da im treba dati i snagu brisanja pamćenja.

Pomislilo bi se da bi novoj, ujedinjenoj Nemačkoj bilo dovoljno to što su se, nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, bivše jugoslovenske republike međusobno priznale. Ali ne – ostali su još i Srbija i Crna Gora, a zatim Kosovo i Metohija i Vojvodina. Badinterova komisija je odigrala svoju ulogu i sada je mogla da bude odložena na smetlište povijesne zbilje. Jer, postajući, po velikoj milosti – i to iskrenoj! – Mihaila Gorbačova ponovo respektabilan član „međunarodne zajednice“, tj. „najuspešnijeg mirovnog projekta u istoriji čovečanstva“ (kako ministar spoljnih poslova Srbije voli da podvuče svakom prilikom), ujedinjena Nemačka je sebi prisvojila i čak „moralnost“ u rušenju novih pravila koja su tek uspostavljena („demokratom se nazivam, ergo sve mi je dozvoljeno“). A Badinterova komisija je bila jasna čak i u svojoj osnovnoj neprincipijelnosti: samo republičke granice mogle su da postanu međunarodne.

No, ako se izmisle „monstruozni srpski zločini“ na Kosovu, onda možda ni Badinter ne važi (mada je ove jeseni nezavisna komisija EU po pitanju gruzijskog rata iz 2008. jasno podvukla da čak ni „humanitarni“ razlozi ne mogu opravdati priznavanje novih država na tlu postojećih[1]). Uz to je još, razume se, postojao i zloglasni plan „Potkova“ za „čišćenje Kosova“ od arbanaškog življa, kojim su nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer i ministar odbrane Rudolf Šarping mahali za vreme bombardovanja SR Jugoslavije (još uvek ne dovoljno male srpske države po ukusu tadašnjih i sadašnjih nemačkih državotvornih elita). Osim što, kao što je kasnije priznao nemački general Lokvaj u svojoj knjizi Kosovski konflikt, taj „plan“ nikad nije postojao. Izmišljen je. Kao i „masovne grobnice“ na stadionu u Prištini o kojima je fantazirao Šarping. Kao i ceo povod za prvi ratni angažman nemačkih oružanih snaga van Nemačke posle kapitulacije nacista 9. maja 1945. (A, kad smo već u vazduhu iznad Jugoslavije, pomislili su u sedištu sadašnjeg Luftvafea, zašto ne obaviti još jedan posao za - blisku - budućnost i porušiti mostove na rekama između Vojvodine i ostatka Srbije?)

Znali su nemački oficiri na okupiranom Kosovu 2004. da se sprema novi pogrom protiv ostataka populacije koja je procentualno iznosila 95,9 odsto 1455. godine, prema prvim turskim defterima, tj. popisima na novoosvojenim teritorijama. Znali su i, očigledno, tiho odobravali. I, da nije bilo još uvek naivnih Amerikanaca na licu mesta, koji su, iskreno verujući u sve propagandne izmišljotine koje su im o Srbima prethodnih godina servirane, takođe verovali da su došli u istinsku mirovnu misiju, pitanje je kako bi Srbi na Kosovu i Metohiji preživali taj 17. mart. Dakle, i tu je sreća u nesreći što su Amerikanci, a ne Nemci, diktirali tempo daljeg uništavanja ovih prostora.

Manje od 17 godina posle očigledno privremenog nametanja badinterovske arhitekture prostoru bivše Jugoslavije, početkom 2008, Nemačka je bila u redovima „najprvijih“ koji su priznali novu tvorevinu zvanu „Kosova“. Ne, Badinter više ne važi, nova, snažna, ujedinjena Nemačka nema vremena za čekanje. Uz to, u Avganistanu još ima svatovskih povorki koje treba bombardovati – opet, u ime „mira“, „demokratije“ i drugih sintentičkih budalaština koje vređaju inteligenciju bar onih koji prate rast proizvodnje opijumskog maka u toj zemlji otkako je krenula njena „demokratizacija“.

Kao što je vređala inteligenciju i vikend-priredba u Sava centru povodom godišnjice pada Berlinskog zida. Da je ta manifestacija stvarno želela da bude relevantna i konstruktivna, mogao je da se napiše i na scenu postavi kratak komad koji bi govorio o tome kako je svet istinski mogao da izgleda posle pada Berlinskog zida – samo da je nemačka državna elita to želela (čast izuzecima poput Vilija Vimera i Helmuta Šmita, poslednjeg nemačkog državnika). Rasformiranje NATO-a odmah nakon rasformiranja Varšavskog pakta. Evropska zajednica predvođena vaskrslom Nemačkom, baštinicom Getea, Betovena i Direra, koja otvoreno i konkretno nudi prijem celovitoj SFRJ, i koja, u odsustvu toga podržava promene njenih granica samo uz međusobni, mirni dogovor, koliko god trebalo da se o tome pregovara.[2] Nova Nemačka kao „silnica“ (da upotrebimo i jedan dobar Tuđmanov izraz) ere novog mira i razumevanja u Evropi, zemlja koja težinom svog istorijskog iskustva može da zrači dovoljno ubedljivim autoritetom da postane istinski faktor mira i razumevanja među narodima Evrope.

Bilo bi kratko i efektno. Pobralo bi prave, iskrene aplauze i u Beogradu i širom Srbije. I u tom kontekstu je sadašnji predsednik Srbije i mogao da održi svoj govor o „padanju berlinskih zidova na Balkanu“. U kontekstu još jednog nemačkog kajanja – pa možda čak i novog početka. Srbi bi sigurno bili spremni da oproste. Ali ne (a postojao je i rizik da nemački ambasador možda ne bi tako zadovoljno aplaudirao). Umesto toga, Nemačka će nastaviti po starom, i sada podržavati i postepeno podržavljenje Vojvodine, upravljajući „regionalizacijom“ iz regionalnog Ulma, idejnog centra buduće Dunavske regije. Da, Nemačka jeste za „Srbiju u Evropi“. Ali dodatno rasparčanu.[3] Na kolenima. I verovatno ne pre prodaje srpskog Telekoma Dojče telekomu. Da li je to temelj ikakvog, osim ropskog odnosa?

Nemačka je, do 1945, posedovala jednu bitnu vrlinu – s njom si javno i otvoreno znao na čemu si. I to je zavređivalo poštovanje, bez obzira na namere i režim. Isto bi važilo i danas. Bolje Nemačka kao iskreni neprijatelj nego neiskreni „evro-prijatelj“. Neka bar padnu zidovi neiskrenosti. I to bi bio neki početak. Evo, krenuvši od sebe, mogu reći da je Nemačka prema Srbiji sve samo ne prijatelj tokom poslednje dve decenije. Cenim nemački narod, ako ne i deo njegove neiskrene elite, dovoljno da to mogu da kažem sasvim otvoreno.

[1] „Međunarodno pravo ne priznaje pravo na jednostrano stvaranje nove države na osnovu načela samoopredeljenja izvan kolonijalnog konteksta i aparthejda. Vanredno prihvatanje secesije pod uslovima poput genocida do sad nije naišlo na opšte prihvatanje.... Ovo se takođe odnosi i na proces raspada države, onako kako se može govoriti o Gruziji nakon raspada Sovjetskog Saveza. Prema nadmoćno prihvaćenom uti possidetis načelu, samo bivše konstitutivne republike poput Gruzije, ali ne i teritorijalne podjedinice poput Južne Osetije i Abhazije dobijaju nezavisnost u slučaju raspada većeg entiteta poput Sovjetskog Saveza. Stoga, Južna Osetija nije imala pravo otcepljenja od Gruzije, a isto važi i za Abhaziju, većinom zbog istih razloga. Priznanje otcepljenih entiteta poput Abhazije i Južne Osetije od strane treće zemlje je stoga protivno međunarodnom pravu, u smislu nezakonitog mešanja u suverenitet i teritorijalni integritet zemlje o kojoj se radi, tj. Gruzije. To je protivno načelu Završnog akta iz Helsinkija, u kome se kaže: 'države-učesnice će međusobno poštovati svoju suverenu jednakost i individualnost, kao i sva prava koja proizilaze iz koja su obuhvaćena njihovim suverenitetom, što se posebno odnosi na pravo svake države na juridicijalnu jednakost, teritorijalni integritet i slobodu i političku nezavisnost.“ Independent International Fact-Finding Mission on the Conflict in Georgia, http://www.ceiig.ch/Report.html

[2] Umesto toga, kako je bivši američki ambasador u SFRJ Voren Zimerman kasnije preneo američkom listu Njujorker, govoreći o mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji u Hagu, iz oktobra 1991: „Kasnije smo ustanovili da je Genšer bio u svakodnevnom kontaktu sa hrvatskim ministrom spoljnih poslova. On je podstrekivao Hrvate da napuste federaciju i proglase nezavisnost, dok smo mi i naši saveznici pokušavali da iskujemo zajednički pristup.“

[3] Da podsetimo ne samo nemačke već i ostale EU zvaničnike na reči njihove sopstvene komisije sledeći put kada budu stizale nova „uputstva“ vezana za Vojvodinu – a možda i neke nove punktove „decentralizacije i regionalizacije“: „Politički koncepti i gledišta, poput privilegovanih interesnih sfera ili bilo kakvo drugo polaganje prava na bilo kakva posebna prava mešanja u unutrašnje ili spoljne poslove drugih zemalja, nespojivi su sa međunarodnim pravom. Oni su opasni po međunarodni mir i stabilnost, i nespojivi sa prijateljskim odnosima između država. Njih treba odbaciti.“ Independent International Fact-Finding Mission on the Conflict in Georgia, Vol I, str. 36.