Avganistanska feministička revolucija

 Okružene ruljom pobesnelih muškaraca koji su ih nazivali “kurvama” i drugim epitetima, žene su marširale tri kilometra pod pljuskom uvreda, da bi odgovornima predale peticiju protiv pomenutog zakona. Oba doma Parlamenta već su bila usvojila zakon, a predsednik Hamid Karzai ga je potpisao. Zakon se sada odnosi samo na šiitsku manjinu, ali bi mogao da utiče i na zakone koje tek treba doneti, a koji bi mogli da ograniče prava i ne-šiitskih žena.

Kada su zapadni mediji zatražili izjave od demonstrantkinja, često su mogli da čuju jedan od poznatih zapadnjačkih feminističkih slogana: “Ovi zakoni pretvaraju žene u neku vrstu imovine”. Na Zapadu, nasuprot shvatanju žene kao imovine stoji krajnje individualistički zahtev za ličnom autonomijom – za donošenjem odluka pre svega na osnovu sopstvenih želja, a ne kao supruge, majke, člana zajednice ili vernice.

Ali, iako neki uvidi zapadnih feministkinja mogu biti od koristi kako avganistanskim ženama tako i drugim ženama u nerazvijenom svetu u njihovom otporu izvesnim oblicima muškog podjarmljivanja, ne treba da pretpostavimo – što su zapadne feministkinje često činile – da je naš zadatak da im nametnemo “naš” feminizam. Naprotiv, feminizam koji izražavaju žene poput ovih avganistanskih heroina trebalo bi da nama na Zapadu ukaže na naše vlastite nedostatke.

Ključna teorija kojom se koriste ove nove feministkinje u tradicionalnijim i religioznijim društvima veoma se razlikuje od teorije zapadnog feminizma, a na neki način je mnogo dublja i humanija. U Indiji, na primer, feministkinje su mi iznele viziju ženske jednakosti u kojoj je žena pre usredsređena na porodicu nego na sebe, a služenje zajednici ceni se više nego lično zadovoljenje. One svoju borbu ne vide kao kulturni ili ideološki sukob između muškaraca i žena, već kao vrlo praktičan napor protiv nasilja i seksualnog zlostavljanja, prinudnog braka među decom, spaljivanja supruga i zakonske nejednakosti.

Sve širi konsenzus u Indiji oko većih prava i sloboda žena, koji nesumnjivo dovodi i do stanovite pobune i prilagođavanja (naročito u okviru narastajuće srednje klase) još uvek nije – i možda nikad neće – narušio temeljno poverenje i toplinu između muškaraca i žena. Isto tako, ne čini se da bi mogao da dovede do fragmentaranog, individualizovanog, usamljeničkog društva – i komercijalizovane seksualne revolucije – koje je odraz zapadnog, na egu zasnovanog feminizma.

Ova verzija feminizma – shvatanje prema kome žene mogu da zahtevaju jednakost a da i dalje imaju cenjenu ulogu u kući, koje pre svega daje vrednost porodici i posmatra prava u kontekstu zajednice i duhovnosti – čini se da je onaj tako potrebni korektiv za neke od zapadnih feminističkih nedostataka. Idealno gledano, muška težnja ka napretku u zemljama u razvoju takođe bi evoluirala, sjedinjujući ideju o autonomnosti sa podrškom porodici, zajednici i drugim sponama, a zapadni muškarci bi takođe iz toga nešto mogli da nauče.

Štaviše, ove žene nas podsećaju da zapadni feminizam nije morao da se razvije na način na koji se razvio, i da još uvek može da se promeni i prihvati jednu dublju i humaniju definiciju jednakosti. Simon de Bovoar, čija je knjiga “Drugi pol” postavila temelje posleratnom zapadnom feminizmu, bila je egzistencijalista, i nije bila ni žena, ni majka, ni vernik. Njeno delo je stoga postavilo žensku slobodu u jedan svetovni, usamljenički i individualistički kontekst, u kome “sloboda” znači puku autonomiju pre nego integrisanje u celinu – koja obuhvata porodicu, zajednicu, pa čak i Boga, pod jednakim uslovima.

Dobra vest za sve žene, kako na Istoku tako i na Zapadu, jeste da je predsednik Karzai, suočen sa snažnom međunarodnom kritikom – ne samo kritikom Zapada – posle marša promenio zakon za manje od nedelju dana. Ovaj globalni revolt pokazuje kako su tri decenije predvodničke uloge zapadnih feministkinja promenile svet nabolje.

Ali naše (zapadno) feminističko predvodništvo je sada završeno – i to zbog dobrih razloga. Mi sada znamo koji su naši problemi kao žena na Zapadu, i znamo kako da ih rešavamo. Ono što nam sada nedostaje nije analiza, već organizaciona i politička volja da to učinimo.

Tako se uloga predvodnika premešta sada u manje razvijen svet. Njihovi problemi su urgentniji i, pravo govoreći, mnogo ozbiljniji od naših, što znači da moraju da što pre razviju teorije primerene izazovima sa kojima se suočavaju.

Kada bi jedna od tih hrabrih avganistanskih žena koje su promarširale Kabulom napisala – a ja se nadam da ona ili neka njena sestra u nekoj od manje razvijenih zemalja to upravo čini –tekst o ne-zapadnom feminizmu, koji će biti temelj za narednih 50 godina, on bi bez sumnje bio motivisan jednakošću i bio bi praktičan, a možda bi, verovatno shvatajući svet kao nešto više od zbira potrošačkih, takmičarskih autonomija, ili rata među polovima, bio dragocen izazov truizmima za koje smo mi, zapadne feministkinje i muškarci koji nas vole, mislili da moramo da uzmemo zdravo za gotovo.
 

(Naomi Volf (Naomi Wolf) je politička aktivistkinja i kritičar društva. Njena najnovija knjiga je „Daj mi slobodu: priručnik za američke revolucionare“)

(Prevela s engleskog: Vesna Todorović)