Avganistanska avantura Angele Merkel

Nedavna pogibija četiri nemačka vojnika u Avganistanu, koja je usledila nakon što su tri vojnika stradala kada je na njihovo patrolno vozilo otvorena vatra početkom aprila, uzburkala je javnost ove zemlje. Sedam mrtvih vojnika za samo mesec dana u Avganistanu za Nemačku je mnogo. Kancelarka Angela Merkel je u govoru u Bundestagu 22. aprila izrazila veliku zabrinutost zbog ovog gubitka, međutim ona je tom prilikom izjavila i sledeće: “Budemo li se neplanski povukli iz Avganistana, time ćemo samo povećati rizik da nuklearno naoružanje i nuklearni materijal dospe u ruke terorista, a to drage moje dame i gospodo, ne smemo dozvoliti”[1].

Politička sudbina Angele Merkel, koja pokušava da opravda nemačko angažovanje u Avganistanu uprkos tome što je javnost u njenoj zemlji već odavno postala svesna da se u toj zemlji zapravo brane američki interesi, kao i budućnost nemačke misije u Avganistanu umnogome zavise od ambivalentnog odnosa sa SAD. Nemačka kancelarka se svim silama trudi da dokaže svojoj javnosti, koja sve manje odobrava vojno učešće, da se nemački interesi upravo brane u Avganistanu, ali u to više ne veruju ni sami pripadnici bundesvera koji su preduzeli neku vrstu tihog protesta. Naime, oni su na rukavu uniforme ušili simbol srca kako bi pokazali da se njihovi životi nalaze u rukama Angele Merkel, po mnogim analitičarima najmoćnije žene u svetu čija je krvava avantura u Avganistanu navela nemačke vojnike da uprkos zabrani počnu da nose i natpise na kojima piše “Ja se borim za Angelu”.[2] Sve ovo upućuje na činjenicu da i sami vojnici bundesvera više nisu sigurni zbog čega zapravo moraju da se bore u Avganistanu. Angela Merkel u najmanju ruku nije uspela da svoju javnost ubedi u neophodnost nastavka misije u kojoj je do sada ukupno stradalo 43 nemačka vojnika.

Bundesver predstavlja respektabilnu vojnu silu koja broji 255.000 vojnika. Nemačka armija raspolaže sa više od 400 najsavremenijih tenkova tipa “leopard 2” i sa oko 205 borbenih helikoptera.[3] Osim toga, ona će biti jedna od vodećih zemalja koja u naoružanju svog vazduhoplovstva koristi savremeni lovački avion tipa “tajfun” koji će zameniti višenamenski avion starije generacije “tornado”.

Nemački vojni kontingent je odmah posle američkog i britanskog treći po brojnosti u Avganistanu. Berlin je u februaru odobrio slanje još 850 vojnika, što je bila posledica odluke američkog predsednika Baraka Obame da pošalje još 30.000 vojnika u ovu zemlju, kao i zahteva da evropske zemlje preuzmu veću ulogu u ratu. Amerikanci su i te kako svesni da rat u Avganistanu ne ide onako kako su očekivali. Shodno tome, Barak Obama se, uprkos silnim najavama zaokreta svoje politike u odnosu na militantnu i intervencionističku politiku administracije DŽordža Buša, odlučio da pojača američke snage koje pokušavaju da unište talibane, koji po svemu sudeći pružaju sve jači otpor koalicionim snagama. Amerikanci mnogo očekuju od evropskih saveznika, a pre svega Nemačke, kada je u pitanju slanje dodatnih trupa naročito nakon odluke Kanade da sledeće godine povuče svoje snage. Pri svemu tome, Nemačka se našla u prilično neugodnoj spoljnopolitičkoj situaciji. Naime, Angela Merkel ne želi da izneveri američka očekivanja, što je i potvrdio njen govor u Bundestagu 22. aprila kada je obećala da nemačke trupe neće napustiti Avganistan sve dok se postignu ciljevi međunarodne, čitaj američke, borbe protiv terorizma.

Svojom izjavom Angela Merkel je, htela to ili ne, političku sudbinu i opstanak na mestu kancelara nesumnjivo vezala za Avganistan, što sigurno nije želela, ali ova činjenica samo potvrđuje da je Nemačka sebe dovela u podređenu poziciju u odnosu na Vašington. Odluka nemačkog političkog vrha da se u Avganistan pošalje samo 850 dodatnih vojnika, uprkos insistiranju Baraka Obame da Nemačka mora aktivnije da učestvuje u Avganistanu, predstavlja Pirovu pobedu. Prethodni kancelar Gerhard Šreder uspeo je da istraje na tome da svoje vojnike ne šalje u Irak, što je ozbiljno poremetilo odnose sa Bušovom administracijom. Međutim, za razliku od njega, aktuelna kancelarka se od početka mandata zdušno zalagala za aktivno nemačko učešće u Avganistanu. Međutim, sada kada su kovčezi sa mrtvim vojnicima počeli da stižu i u Berlin, ona se sa tugom u glasu obratila parlamentu i u patetičnom govoru potvrdila kako se bezbednost Nemačke brani u gudurama Avganistana. Politička i strateška kratkovidost nemačke vlade koja nije mogla da proceni da će avganistanska avantura rezultovati i žrtvama izazvala je veliko nezadovoljstvo javnosti koja je i sama, ruku na srce, zdušno podržavala ovu misiju. Ipak, čini se da je došlo vreme za otrežnjenje. Sve ovo samo potvrđuje do koje mere je sadašnja nemačka vlada u podređenoj poziciji u odnosu na Vašington. Osim toga Merkelova uopšte nema strategiju za izvlačenje svojih vojnika koji će bez sumnje nastaviti sa protestima.

Međutim, moramo imati na umu činjenicu koja postaje gotovo simptomatična na zapadu. Naime, možemo reći da je “vijetnamski sindrom” zahvatio i Nemačku. Zapadnim zemljama, koje su američki saveznici u sada već “epskoj” borbi protiv terorizma, ali i njihovoj javnosti potrebne su žrtve kako bi se otreznile i shvatile u šta su se upustile. Ali sve ima svoju cenu. To je psihološki momenat koji ne bi trebalo da zaboravimo. On postavlja, ali isto tako i ruši vlade. Trenutno, cenu plaćaju nemački vojnici a ako ona, što je gotovo sigurno, uskoro postane previsoka, Merkelova i njoj slični će morati da preduzmu neophodne političke korake ukoliko žele da ostanu na vlasti. Nemačka vlada je svoje državne interese potpuno podredila ulozi američkog satelita, ali sve ima svoj kraj, u šta smo imali priliku da se uverimo na primeru Španije, čijoj je javnosti takođe bio potreban povod u vidu terorističkog napada u kome je stradalo na stotine nedužnih ljudi u Madridu kako bi se otreznila iz svog američkog sna. Amerikanci su se s druge strane naučili da slanje vojnika podrazumeva i transportne avione koji prevoze kovčege prekrivene nacionalnom zastavom, ali je Vašington makar privremeno uspeo da ubedi saveznike u jednu veliku iluziju koja glasi: rat može biti bezbolan.

Na početku mandata, pre pet godina, Merkelova je u nemačkom parlamentu izjavila: “Spoljna politika Nemačke se sastoji od aktivnosti na Balkanu i Avganistanu i mnogim drugim zemljama, gde nemački vojnici, policijske snage i humanitarni radnici doprinose miru. U mirovnim misijama širom sveta Nemačka ima više od 6.000 vojnika, a ti vojnici će i dalje imati punu podršku vlade i parlamenta.”[4]

Angela Merkel, lider konzervativne Hrišćansko demokratske unije, otkako je izabrana za kancelarku Nemačke 2005. godine nastojala je da popravi odnose između Amerike i Nemačke koji su zapali u krizu nakon Šrederovog odbijanja da pošalje trupe u Irak. Merkelova je umnogome uspela u tome, pri čemu je zadobila simpatije ideološki bliskog republikanca DŽordža Buša. Međutim, otkako je prvi crni predsednik Amerike Barak Obama stupio u Belu kuću, njegov odnos sa “ najmoćnijom ženom na svetu” mogao se okarakterisati samo kao “hladno međusobno odobravanje”.

Teško da su Amerikanci zadovoljni odlukom nemačkog parlamenta da broj svojih vojnika u Avganistanu ograniči na 5.350. Najveći broj nemačkih vojnika stacioniran je u bazi koja se nalazi na severu Avganistana u glavnom gradu te provincije Kundušu. Nemci su smatrali da je sever te zemlje relativno siguran i da se borbe uglavnom vode na istoku, planinskoj oblasti u blizini granice sa Pakistanom koja predstavlja sektor koji je u američkoj nadležnosti. Međutim, da su Nemci omanuli kada je u pitanju obaveštajna podrška, potvrđuju i nedavni napadi na njihove patrole u kojima je stradalo sedam vojnika samo tokom aprila. Ali ovo ima još značajnije posledice. Naime, ukoliko su talibani u stanju da svoje akcije prošire i na sever zemlje, to dovoljno govori o toku samog rata u Avganistanu. Naime, ne samo da se rat ne odvija prema američkim očekivanjima, već se sukobi i rasplamsavaju, što upućuje na činjenicu da će rat potrajati još dugo uprkos najmodernijem naoružanju i obaveštajnim podacima koji su dostupni Amerikancima i koalicionim snagama.

Da su talibani spremni da otvore još jedan front, potvrđuje i izjava jednog od vođe Karija Bašira Hakanija, koji je još 3. juna 2008. godine u intervjuu Špiglu izjavio da su “Nemci najvažniji neprijatelj na severu (Kunduš), koji će uskoro postati Kandahar severa”.[5]

Nemačka uporno pokušava da izađe iz senke Vašingtona i da se afirmiše kao evropska i svetska ekonomska sila, što nesumnjivo jeste, međutim, u političkom smislu ona je svoju nezavisnost predala u ruke Vašingtonu i samim tim oslabila poziciju. Povodom narastajuće potrebe američke vojske za novim trupama, glavnokomandujući koalicionih snaga u Avganistanu američki general Stenli Mekristal posetio je Nemačku kako bi izvršio dodatni pritisak na vladu te zemlje kada je u pitanju slanje dodatnih trupa koje su Amerikancima apsolutno neophodne. Između ostalog, na sever Avganistana biće poslato 5.000 američkih vojnika koji će se boriti pod nemačkom komandom. Na ovo pozicioniranje Amerikanci su bili prinuđeni otkad je Kanada odlučila da njene trupe napuste Avganistan.

Interesantno je da je pomenuti general, a kako prenosi jedan južnokorejski list na engleskom jeziku, izjavio da su Amerikanci greškom ubili mnogo ljudi koji nisu predstavljali pretnju američkim vojnicima. “Otvarali smo vatru i ubili smo veliki broj ljudi. Prema mojim saznanjima, nijedan slučaj se nije pokazao kao istinska pretnja vojnicima. Ja ne znam za slučaj da se dogodio neki incident u kome smo nekoga povredili i da se na kraju ispostavilo da je u vozilu bio bombaš samoubica ili eksploziv.”[6]

Frankfurter alemajne cajtung navodi: „U Bundestagu se juče radilo o ratu i miru, o životu i smrti. Radilo se o pitanju: zašto nemački parlament, na zahtev različitih vlada, iz godine u godinu šalje vojnike u jednu daleku zemlju, znajući da oni odatle mogu da se vrate na nosilima za ranjenike ili u mrtvačkim sanducima, kao što se već više od sto puta i desilo – o duševnom ranjavanju da i ne govorimo." Odgovori većine govornika u zgradi Rajhstaga, počev od same kancelarke, mogu se svesti na formulu koju je dao još (bivši ministar odbrane) Peter Štruk: u ratu koji su islamski teroristi objavili zapadnom svetu, bezbednost Nemačke mora da se brani na Hindukušu.

Nezavidna pozicija Merkelove

Kancelarka Angela Merkel se nalazi u veoma neugodnoj poziciji zato što s jedne strane raste pritisak Vašingtona koji od svojih evropskih saveznika, a pre svega Nemačke, neprestano zahtevaju aktivnije angažovanje, dok s druge strane jača protest domaće javnosti zbog novih nemačkih žrtava.

Još jedan šok je usledio kada su se nemački vojnici odlučili na simboličan vid protesta tako što će na svojoj uniformi nositi antiratna obeležja. Tim povodom nemački dnevni list Bild cajtung piše: “Oni (vojnici Bundesvera) žele da kancelarka, koja je njihov glavnokomandujući, napokon jasnim rečima crno na belo definiše rat protiv talibana”.[7]

Nemačka javnost je naročito osetljiva na svako vojno angažovanje svojih trupa, posebno ukoliko se uzmu u obzir katastrofalni ratovi koje je ova nacija vodila u prošlom veku. Prema istraživanjima, gotovo 80% nemačke javnosti je protiv angažovanja svojih trupa u Avganistanu dok su nove žrtve ozbiljno poljuljale ugled i podršku Angele Merkel.

Levičarski Berliner cajtung piše: “Zbog čega su nemački vojnici uopšte u Avganistanu? S obzirom na to da se kancelarka i njena vlada čvrsto drže vojne opcije, njihova je dužnost i da objasne njen smisao. Međutim, ona nije uspela u tome”, dok Fajnenšel tajms Dojčland navodi: “Sa svakim mrtvim nemačkim vojnikom sve je više zahteva za momentalnim povlačenjem. Ovo raspoloženje pokazuje da nemačkoj javnosti još uvek nije jasan karakter misije za šta političari snose najveću odgovornost. Od početka misije pre osam godina oni su izbegavali da pruže realno objašnjenje situacije… Stradanje, ranjavanja, borbe, kao i teško naoružanje, nikako se ne uklapaju u sliku koja je tada plasirana.”

Međutim, nemačko učešće u agresiji na našu zemlju 1999. godine je potvrdilo da se Nemci ipak ne uzdržavaju previše od vojnih avantura. Ali kada je cena previsoka, kao što je sada postao slučaj, onda se nemačka javnost, kao i uostalom javnost u većini evropskih zemalja, pita da li je tako nešto uopšte i bilo potrebno. Sve ovo dovoljno govori o stanju svesti većeg dela političkog rukovodstva zapadnih zemalja koje se sve češće odlučuju za po mnogima preskupe avanture. Angela Merkel u tome ne predstavlja nikakav izuzetak.

Nemačka kancelarka je obećala da će vojnici bundesvera ostati u Avganistanu sve dok se ne osigura predaja vlasti po modelu Iraka, tj. sve dok, navodno, avganistanske bezbednosne snage ne budu bile u stanju da preuzmu potpunu kontrolu. Ipak, rat u Avganistanu nije u skladu sa američkim planovima. U samo jednom danu, 25. aprila, u Avganistanu je poginulo trinaest američkih vojnika. Takođe, istog dana oboren je i borbeni helikopter tipa “apač”. Ovo su samo najnoviji gubici koje su Amerikanci priznali. Dok broj koalicionih žrtava raste, ne vidi se skori kraj sukoba u Avganistanu. Naprotiv, talibani sve više jačaju, što Obamu stavlja u prilično neugodnu poziciju. Ali Merkelovu more još veće brige. Po svemu sudeći njen opstanak na mestu kancelara ozbiljno je ugrožen. Predstojeći izbori u Severnoj Rajni Vestfaliji, koji su sudeći po gotovo svim analizama indikativni za dalji opstanak vlade Angele Merkel, definitivno će potvrditi raspoloženje javnosti. Sudeći po vestima koje stižu iz Avganistana kancelarkina pozicija uskoro će biti ozbiljno ugrožena.

Pitanje je da li će “tihi” protest nemačkih vojnika uroditi plodom, ali se čini da će morati ipak da budu malo glasniji kako bi probudili kancelarku iz njenog “američkog sna”. Međutim, protivnici nemačkog vojnog angažovanja ne moraju mnogo da brinu, jer ukoliko protest ne bude imao efekta, to će sigurno imati kovčezi prekriveni nemačkom zastavom, jer je gotovo sigurno da ovo neće biti poslednje nemačke žrtve u ovom američkom globalnom ratu protiv terorizma.