Amerikanci za sobom ostavili haos u Iraku

 Američke jedinice su se i zvanično povukle iz Iraka[1] nakon što su uz podršku svojih saveznika 20. marta 2003. godine ponovo izvršile invaziju na ovu zemlju nakon “pustinjske oluje” koja je usledila 1991[2] i koja je predstavljala  jednu od najvećih kampanja bombardovanja u istoriji posle drugog svetskog rata i Vijetnama. Amerikanci su ratom iz 1991. svetu dokazali da raspolažu superiornom vazdušnom silom sa kojom mogu ostvariti bilo koje ciljeve i koja po savremenoj doktrini predstavlja uvod u kopnenu agresiju. Sličan scenario mogli smo da vidimo i 20. marta 2003. kada su američke jedinice okupirale Irak što se na kraju završilo pogubljenjem sunitskog lidera Sadama Huseina što je sudbina koja je do sada snašla sve lidere koji su nepogodni Americi i Zapadu.

Zvanični povod za napad 2003. god. bilo je kako se kasnije ispostavilo izmišljeno oružje za masovno uništenje koje je navodno posedovao Sadam Husein iako su kasnije svi zapadni zvaničnici priznali da takvog oružja nije ni bilo. Napad iz 2003. je usledio u kontekstu tzv. globalnog rata protiv terorizma koga su na svoja pleća preuzele SAD nakon čuvenih napada na zgrade svetskog trgovinskog centra u Njujorku i zgradu Pentagona 9. 11. 2001. i koji po mnogim analitičarima predstavljaju prekretnicu u savremenoj istoriji.

Istina je, međutim, da se radi o prekretnici, ali prekretnici kojom su SAD zvanično sebi dale ovlašćenje da vojno intervenišu u onim zemljama koje tobože podržavaju Al- Kaidu. To je bio slučaj i sa Irakom a navodno oružje za masovno uništenje predstavljalo je samo povod za agresiju[3] što su SAD zvanično i priznale ali navodno pomenutom agresijom i ubistvom Sadama Huseina i članova njegove porodice postignut je cilj. Naime bitno je oslabljena Al Kaida!

Osamnaestog decembra i poslednji američki vojnici napokon su napustili Irak[4] u skladu sa već ranije objavljenom namerom predsednika Obame o povlačenju američkih trupa[5]. Trupe SAD u Iraku su za sobom ostavile haos, građanski rat između šita i sunita kao i nikad jaču Al-Kaidu! Ove činjenice potvrđuju i navodi mnogih medija. Između ostalih američki CBC izveštava o tajnom, nemilosrdnom “čišćenju” gradova i naselja. Tela likvidiranih, sa povezima preko očiju i vezanim rukama neprestano se pojavljuju, kao što je bio slučaj sa 36 sunitskih muškaraca koji su pronađeni u isušenom rečnom koritu južno od Bagdada. Ista stanica izveštava i o noćnim prepadima koje vrše šiti prilikom kojih odvode pripadnike sunitske manjine na nepoznate lokacije gde ih muče i likvidiraju.[6]

Osim “tihog” građanskog rata i torture nad sunitskom manjinom javljaju se i opasne trzavice u samom vrhu iračke vlasti. Američki pulen u Iraku je svakako premijer Nuri al-Maliki sa kojim SAD zvanično i pregovaraju, dok se potpredsednik Tarik al-Hašemi našao na poternici. Sam predsednik Iraka je izrazio čuđenje i negodovanje zbog ove činjenice. Optuženi potpredsednik, inače sunit, našao se na optužnici u skladu sa “zakonom protiv terorizma” kako glasi zvanično obrazloženje. Sam Tarik al-Hašemi se trenutno nalazi na teritoriji Kurdistana van dosega novih iračkih vlasti koje uporno pozivaju Kurde da ga predaju[7]. On je izjavio sledeće: “predlažem da se suđenje održi u Kurdistanu. Pod tim uslovom, spreman sam da izađem na suđenje”. Ovo očigledno predstavlja dokaz da šiti žele da se obračunaju i sa poslednjim članovima sunitske manjine koji su ostali na vlasti.

U Iraku se posle američkog povlačenja nastavljaju trzavice u samoj vladi ali osim toga nastavlja se i neopisivo nasilje na ulicama svih većih iračkih gradova. Na protiv, američka agresija na Irak ne samo da nije oslabila Al Kaidu već ju je i ojačala. Ona sada nesmetano može da deluje nakon bezbednosnog vakuma koji je ostao nakon povlačenja američkih trupa. Dakle, ne samo da možemo da očekujemo dalju eskalaciju sukoba već i nemire i previranja unutar same iračke vlade! U ovom krvavom ratu živote je izgubilo preko 100 000 a po nekim procenama čak i do milion iračkih civila, dok je s druge strane, ne računajući koalicione snage, poginulo gotovo 4 500 američkih vojnika a više desetina hiljada ih je ranjeno.

Šta su Amerikanci postigli ratom protiv Iraka? Jednom rečju ništa od domaćoj javnosti obećanih ciljeva. U ovom ratu poginulo je daleko više ljudi nego u napadu 9/11 ne računajući ogroman broj nedužnih civilnih iračkih žrtava. Amerikanci su za sobom ostavili nestabilnu vladu i građanski rat koji besni između manjinskih sunita i većinskih šita. Ovo upućuje na jedan logičan zaključak. Naime, ni jedan obećani cilj zapravo nije predstavljao željeno stanje koje se htelo postići u Iraku. Proklamovani ciljevi služe samo kao povod koji zadovoljava javnost, ali šta je onda zapravo stvarno bio cilj vojne intervencije SAD?

To sigurno nije bila borba protiv terorizma, jer je terorizam sa svim svojim metodama samo ojačao nakon američke invazije. Ovu tezu su odmah potkrepile eksplozije koje su se dogodile u Bagdadu i u kojima su stradale najmanje 63 osobe. Čak 14 eksplozija je pogodilo devet predgrađa Bagdada čim je završeno povlačenje američkih trupa.” Najveća eksplozija dogodila se u predgrađu Karada, gde je bombaš samoubica, vozeći automobil sa bombom, razneo sebe i vozilo ispred kancelarije vladine agencije za borbu protiv korupcije. Eksplozija je ostavila ogromni krater ispred zgrade. Napadi, čije su mete najčešće šitske oblasti, prvi su veći incidenti od izbijanja krize u šitskoj vladi”.[8]

Americi je primarni cilj izazivanje nestabilnosti i strateško zaokruživanje Ruske Federacije putem vlada koje će ostvarivati njihove interese. Nakon američkog povlačenja ostao je samo pustoš i nijedan proklamovani cilj nije postignut osim što je broj mrtvih ogroman računajući i vojnike i civile. Moramo da zaključimo da je navodni američki rat protiv terorizma u Iraku doživeo fatalni neuspeh. Isto tako završiće se i rat u Avganistanu i to povlačenjem američkih trupa, jer je očigledno da američke specijalne jedinice ne mogu ozbiljnije da naškode Al Kaidi uprkos likovanju nakon ubistva Osame Bin Ladena, što je dokaz da se Al Kaida nije i neće oslanjati na samo jednog čoveka, već da predstavlja čitavu mrežu terorističkih ćelija koje su i dalje u stanju da izvrše napad na američkom tlu. U prilog Amerikancima ne ide ni činjenica da su u nedavnom napadu na pakistansku graničnu postaju “greškom” stradala 24 vojnika.

Stvarni američki ciljevi u Iraku bili su svrgavanje nepogodnog režima Sadama Huseina, njegovo ubistvo, eksploatacija rezervi nafte, dodatno ulaganje u vojnu industriju i izazivanje haosa u Iraku nakon povlačenja američkih trupa. Gledano iz tog ugla svi američki ciljevi su zapravo postignuti, jer Vašington nije ni želeo mir kao i stabilnu Iračku vladu što je sasvim očigledno. Amerika za cilj nema stabilizaciju i nametanje “demokratije” već naprotiv, destabilizaciju određenih zemalja kako bi se opravdala uloga amerike kao super sile i skrenula pažnja javnosti sa ekonomske krize u kojoj se našao Zapad.

Tamo gde Amerika i njeni saveznici ne mogu spoljnom invazijom da izazovu haos, jer data zemlja poseduje armiju koja je respektabilna, kao u slučaju Sirije ona izaziva unutrašnje sukobe što je sve deo jednog istog scenarija obračuna sa nepogodnim režimima. U Damasku je eksplodirala bomba ispred zgrade obaveštajne službe i državnih bezbednosnih službi [9] što je pokazatelj i da se Amerika preko svojih saveznika i sama koristi terorističkim metodama protiv nepodobnih zemalja što je u ovom slučaju Sirija. Cilj u Iraku je postignut. Destabilizacija zemlje, haos -koji je Americi i bio cilj - i uspostavljanje marionetskog režima koji će ispunjavati američke interese. Americi i Izraelu nije odgovarao Irak kao stabilna zemlja tako da je naravno usledilo rušenje još jednog “diktatora” i njegovo ubistvo poput scenarija u Libiji. Sada je na redu Sirija.

Sada se postavlja pitanje šta sledi posle intervencija, jer je očito da gde god da američke trupe ratuju za sobom ostavljaju samo pustoš i bezakonje tako da ne može biti ni reči o tzv. demokratiji. Amerika javno proklamuje da joj je cilj borba protiv terorizma a pri tome se služi potpuno istim metodama kao i Al-Kaida ostavljajući za sobom stotine hiljada mrtvih. Dakle Americi nije cilj uništenje al Kaide, jer taj cilj nije ni ostvarljiv iz brojnih razloga, već uništenje nepodobnih režima i država koje stoje na putu njenoj intervencionističkoj politici što je sasvim jasno i takav zaključak je sasvim očigledan a Al Kaida služi samo kao povod a ponekada i sredstvo za ostvarivanje datih interesa i ciljeva.

Maksima koja vodi američku spoljnu politiku i njenu vojnu mašineriju oličena je najpe u proglašenju nepodobnog lidera za “diktatora”. To je prvi korak. Naredni korak jeste procena vojnih analitičara da li se na datu zemlju može izvršiti direktni vojni udar, kao protiv Iraka ili će se ići linijom manjeg otpora koja podrazumeva stvaranje naoružane opozicije koja će iznutra destabilizovati društvo i oslabiti snagu nepodobne države, kao što je slučaj sa Sirijom. Međutim, scenario sa Sirijom je malo drugačiji jer je Rusija zauzela daleko čvršći stav po pitanju zaštite svojih nacionalnih interesa tako da protesti opozicije u Rusiji nisu puka koincidencija, već pokušaj destabilizacije prilika u samoj Rusiji koji čini se neće imati veliki uspeh. Takav scenario bi zatekao i Belorusiju da ona nije veoma bliska s Rusijom i da ne poseduje odgovarajuće oružje koje služi kao vrlo efikasno sredstvo odvraćanja jer je režim Aleksandra Lukašenka već proglašen za poslednji diktatorski režim u Evropi od strane Klintonove. “Američka državna sekretarka je danas kritikovala i kršenje ljudskih prava u Belorusiji i najavila da će sastati sa aktivistima iz te zemlje koja se smatra poslednjim bastionom jednog diktatorskog režima u Evropi.” [10] Međutim, teško da će američka politika imati nekakvog uticaja na Belorusiju naročito u svetlu stvaranja novog ekonomskog bloka koji bi bio predvođen Rusijom.[11]

Aleksandar Lukašenko je u svojoj nedavnoj izjavi bio veoma oštar jer je “ optužio NATO da je u Libiji prekršio mandat UN”. Zatim je ukazao na sledeću činjenicu: “u različitim delovima sveta ne prestaju krvavi konflikti. Pod demokratskim parolama se ubijaju hiljade i hiljade ljudi. Arapske revolucije i uništenje Libije o tome rečito svedoče a sve se odvija ovako: prvo se moćna grupa zainteresovanih lica tajno dogovori o napadu na određenu zemlju, onda kreće informativno atakovanje, pa destabilizacija njene unutrašnje situacije sa potpaljivanjem demonstracija. U određenoj fazi se u sve uključuju snage za specijalne operacije koje-krijući se iza “narodnih nemira” zajedno sa domaćom petom kolonom razbijaju zemlju koja se našla na nišanu”.[12]

Ove reči Aleksandra Lukašenka samo dodatno potvrđuju ciljeve američke politike koja se jasno pokazala u Libiji, Siriji i naravno Iraku koji je ostavljen na milost i nemilost terorističkim napadima Al-Kaide i građanskom ratu koji preti da odnese ogroman broj žrtava. Još jednom u Iraku javni ciljevi SAD nisu ispunjeni a to je uništenje Al-Kaide, ali jesu ispunjeni oni ciljevi o kojima se ne govori a to je potpuno uništenje nepodobnih zemalja uz svesrdnu pomoć same Al-Kaide.