Američki izbori i cenzura na Tviteru – kraj epohe slobode govora na internetu

Od mnoštva neprijatnih i nemilih stvari koje su isplivale na površinu na ovim predsedničkim izborima u SAD, nisam video ništa odvratnije načina na koji je društvena mreža Tviter cenzurisala pristalice predsednika Donalda Trampa, njemu naklonjene medije, a na kraju i Trampa lično. Teško je reći šta je bilo strašnije i neprijatnije za gledanje – isključivanje prenosa uživo, brisanje tvitova i njihova zamena za propagandne pamflete o korporativnim vrednostima i regularnosti izbora, ili ona snishodljiva i po zdrav razum uvredljiva „briga da se čitalac ne prevari“. Sve to od kompanije koja živi od reklamiranja. I čijem je renomeu kao medija u izvora informacija u velikoj meri doprineo sam Donald Tramp.

Pritom, kada „obični smrtnici“ poput nas vide kako jedna ohola, bezobrazna, i samonabeđena privatna kompanija uzima sebi za pravo da zatvara usta jednom predsedniku Amerike, prirodno se nameće pitanje šta tek može da uradi običnom svetu. Tviter je uvek na mnogo načina bio mračno mesto, ali je bar bio mesto istinske slobode govora. Sloboda da se kaže šta se misli, da se čita šta se hoće, i da se između osobe koja poruku šalje i osobe koja poruku prima „izbaci posrednik“ u liku sve tromijih, sve korumpiranijih, i sve dezorijetnisanijih redakcija tradicionalnih medije, doslovno predstavlja jedini razlog zbog koga ljudi koriste mreže poput Tvitera. Vlasnici kompanije su, međutim, to poverenje potpuno krivo protumačili.

“We should look at the votes. We’re just beginning the tabulation stage. We should look at these allegations. We’re seeing a number of affidavits that there has been voter fraud. We have a history in this country of election problems. In Pennsylvania you had an order by a...

— Donald J. Trump (@realDonaldTrump) November 8, 2020

Totalitarna „briga za duše građana“

Ideja da jedan medij odbija da prenese bilo čiju političku izjavu, datu u okviru političke borbe, „zato što je neproverena i možda lažna, duboko je totalitarna i odiše duhom komesarske „zaštite javnosti od subverzivnih i reakcionarnih elemenata“. Razlog što se uopšte informišemo preko društvenih mreža jeste da ne bismo morali da trpimo mesijanski kompleks poltički korektnih uredničića koji „štite javnost od same sebe“, i koji uzimaju sebi za pravo da određuju da čemu nežne i povodljive duše njihove publike smeju, a čemu ne smeju biti izložene. Koncept koji stoji u temelju ovakve cenzure duboko je paternalistički, antidemokratski, i tiraničan. Naravno, nema ničeg strašnog niti neprirodnom u stavu da su „ljudi generalno glupi i skloni da poveruju lažima“, strašna je ideja da neko uzima sebi za pravo da umesto drugih donosi odluku šta je istina, a šta laž, a da ovo pravo istovremeno oduzima drugima. I sve to u ime „visokih profesionalnih vrednosti“ i praktično filozofske „brige za istinu“.

Rezultati ove kampanje konkretno na Tviteru, ali i na drugim sličnim platformama, izrazito vređaju inteligenciju korisnika ovih mreža, pogotovo kad se ispod postova medijskih kuća kao što su Arti, Sputnjik ili Sinhua ispisuje da su u pitanju „mediji povezani da državom“, ali sličnih natpisa nema ispod saopštenja Glasa Amerike, Dojče velea, ili Bibisija, koji nisu ništa manje propagandne mašine od prethodnih. Štaviše, veće su

Ovaj totalitarni trend gledamo već godinama, i on se pogotovo pogoršao nakon što je upravo Donald Tramp pre četiri godine iskoristio mogućnost da „zaobiđe posrednike“ i svoje političke poruke isporuči direktno ljudima koje zanima da ih čuju, što je, umesto kao prirodan sledeći korak u razvoju demokratije u eri interneta shvaćeno kao užasna manipulacija sistemom, koji ni po koju cenu ne sme da dozvoli da necenzurisane i neproverene političke poruke dolaze do pojedinačnih građana. I umesto da Trampovi protivnici „uskoče u voz“ i prihvate novi način komunikacije sa građanima kao standard, oni su se iz petnih žila bacili na rešavanje problema kako da se on ograniči i sapne, što se opet pretvorilo u paranoični lov na veštice u liku „malicioznih propagandnih ispostava“ nedemokratskih režima koje ciljaju „slabe karike“ među građanima slobodnih demokratskih zemalja kako bi potkopale njihovo poverenje u establišment u kome sede „ljudi stariji i pametniji od njih“. Rezultati ove kampanje konkretno na Tviteru, ali i na drugim sličnim platformama, izrazito vređaju inteligenciju korisnika ovih mreža, pogotovo kad se ispod postova medijskih kuća kao što su Arti, Sputnjik ili Sinhua ispisuje da su u pitanju „mediji povezani da državom“, ali sličnih natpisa nema ispod saopštenja Glasa Amerike, Dojče velea, ili Bibisija, koji nisu ništa manje propagandne mašine od prethodnih. Štaviše, veće su.

WATCH: "OK. Here we are again in the unusual position of not only interrupting the president of the United States, but correcting the president of the United States," Brian Williams says on @MSNBC moments into the president's statement tonight. pic.twitter.com/2AliTQuSsr

— MSNBC (@MSNBC) November 6, 2020

Vrhunac ove „pastirske“ kampanje da se „zaštite sirote ovčice“ od „vukova na internetu“ videli smo sa serijom obrisanih i prepravljenih tvitova Velikog Zlog Vuka lično. Jer kada vam neki pompezni moron visoko na korporativnoj lestvici Tvitera sa ekrana poruči „ovo što ćete da pročitate je laž, pazite se“, jer on u stvari poručuje „vi ste svi glupi i niste u stanju da vidite da je ovo laž, pa moramo da vas upozorimo i tako zaštitimo od vlastite gluposti“. Jer podrazumeva se da je osoba koja je to sročila i stavila ispod Trampovog tvita, jelte, pametna. I reč jeste o osobi, a ne o programu, jer odluku da se cenzuriše Tramp nije doneo računarski proces na osnovu prijava korisnika, već je u pitanju svesna „urednička“ oduka na korporativnom nivou. Pritom je teško reći šta je od to dvoje veća uvreda za inteligenciju čitalaca – da od vlastite gluposti treba da nas štiti neka korporativna kreatura iz Tviter ink., ili da to može da obavi i običan računarski program po algoritmu.

Pretvaranje Tvitera u izbor za Pesmu Evrovizije

Nije sporno da „neki red mora da postoji“, i da se idealan sistem ne može napraviti u uslovima u kojima se ovako masovna platforma već godinama zloupotrebljava za mobing, verbalni linč, i uznemiravanje ljudi. Nije sporno da mere zaštite od ovoga moraju da postoje, kao što nije sporno da se već zloupotrebljavaju u cilju ostrakizovanja nepopularnih glasova na mreži. Ali ovo je nešto drugo. Brisanjem Trampovih tvitova o neregularnostima izbora usred procesa glasanja, dakle političkih poruka pristalicama u jeku političke borbe, šalje nedvosmislenu poruku da čak ni aktuelni predsednik SAD koga podržavaju desetine miliona građana nema pravo da svoje pristalice poziva na političko delovanje bez blagoslova upravnog odbora Tviter ink. i njegovih istomišljenika. Korisnicima Tvitera se tako poručuje da ne treba da misle svojom glavom, da ne treba sami da procene ko laže, ko manipuliše, ko je u pravu, već će to korporativna platforma da učini umesto njih. Korporativna platforma čiji je glavni izvor prihoda – reklamiranje.

Ovo je strma padina koja velikom brzinom pretvara Tviter – tu najlajaviju, najciničniju, i najbezobrazniju društvenu mrežu – u izbor za Mis Univerzum ili Pesmu Evrovizije, gde je dozvoljena samo priča o „Miru u svetu“ i klicanje „junajt-junajt-Jurop“, dok je sve ostalo orvelovska zlomisao

Ovo je strma padina koja velikom brzinom pretvara Tviter – tu najlajaviju, najciničniju, i najbezobrazniju društvenu mrežu – u izbor za Mis Univerzum ili Pesmu Evrovizije, gde je dozvoljena samo priča o „Miru u svetu“ i klicanje „junajt-junajt-Jurop“, dok je sve ostalo orvelovska zlomisao. Bez politike! Bez socijalnog angažmana! Bez potencijalno polarizujućih ispada! Mora se voditi računa da se neka nežna duša ne „trigeruje“, a nežne duše su sve nežnije i sve lakše na obaraču, pa je stoga neophodno da se celi internet pretvori u veliki „sejf spejs“, u tapaciranu i izolovanu sobu bez oštrih ivica i uznemirujućih zvukova, u kojoj je svako od nas preventivno zamotan u ludačku košulju da slučajno ne bi povredio osećanja nekom drugom. Ili samom sebi.

Jedina sreća za nas „male ljude“ (i „male narode“) koji koristimo ovu platformu jeste to što za sada na nas još niko ne obraća pažnju, i što ovi procesi kod nas još uvek nisu toliko uznapredovali. Previše nas je malo, previše smo beznačajan parametar u algoritmu, pa se za sada provlačimo „ispod radara“. I kada se na stranu stave (doduše, sve neprijatniji i nasrtljiviji) domaći trolovi i botovi, za mnoge od nas, u skladu sa ličnim preferencijama, Tviter ostaje i dalje mesto genijalnih šala, lucidnih zapažanja, zanimljivih diskusija, i – vredan izvor informacija. Ali je već sada očigledno da to neće biti još dugo.

Vrli novi svet „društvenih mehura“ i „eho komora“

Nebrojeno puta su na srpskom internetu najavljivane masovne „seobe Srbalja“ sa „kontrolisanih“ platformi poput Tvitera i Fejsbuka na „slobodne“ (a u stvari prijatnije kontrolisane) VK, Telegram, Mamut, gde sve ne. Međutim, razlog što Tviter i Fejsbuk opstaju jeste upravo u tome što su još uvek „svi tamo“, i što još uvek nude donedavno nezamislive mogućnosti za masovno širenje ideja i informacija. Ali te mogućnosti se iz godine u godinu sve više skučavaju, i nije daleko trenutak kada će se ove platforme pretvoriti u nešto sasvim drugo u odnosu na ono što su bile. Možemo se samo nadati da će se do tog trenutka kristalisati neko novo mesto radikalne slobode govora kao kontrapunkt pretvaranju celog sveta u globalni „sejf spejs“ čiji je moto „ne možeš to da kažeš“. Ali sva je prilika da se to neće dogoditi, i da živimo poslednje godine istinski otvorenog interneta gde su svi povezani sa svima.

Ako jedan predsednik Amerike nema luksuz da, ako već hoće, kaže javno ono što misli, a da ga niko ne ućutkuje niti cenzuriše, kakve šanse za to imamo mi? Naša jedina prednost u odnosu na Trampa, čiji nalog na Tviteru čita celi svet, ostaje to što smo previše mali da bi se iko bavio „mikromenadžmentom“ zatvaranja naših usta. Ali polako, radi se na tome

Ono što nas čeka je po svoj prilici budućnost insulacije, „društvenih mehurova“, i dodatnog zatvaranja identitetskih zajednica i grupa istomišljenika u svoje zatvorene krugove i „eho komore“, gde nas niko neće prijavljivati, niko neće trolovati, ali nas niko neće ni osporavati. I to neće izaći na dobro. Jer politički nemiri koji svake godine sve eksplozivnije izbijaju širom planete nisu posledica toga što „budale veruju drugim budalama na Tviteru“, nego zato što su pokidani mostovi između klasnih, identitetskih, i kulturnih „mehura“, pretvorenih u zastrašujuće tvrđave jednoumlja, netolerancije, i šovinizma, koja već svako drugo mišljenje, pa čak i svaku drugu nijansu mišljenju automatski gura u koš „budala koji veruju drugim budalama na Tviteru“.

A to nas vraća početnom pitanju: ako jedan predsednik Amerike nema luksuz da, ako već hoće, kaže javno ono što misli, a da ga niko ne ućutkuje niti cenzuriše, kakve šanse za to imamo mi? Naša jedina prednost u odnosu na Trampa, čiji nalog na Tviteru čita celi svet, ostaje to što smo previše mali da bi se iko bavio „mikromenadžmentom“ zatvaranja naših usta. Ali polako, radi se na tome.