Američki fijasko u Iraku – četvrt veka od početka

(The National Interest)

Na današnji dan pre dvadeset pet godina, 24. februara 1991, započeo je prvi američki kopneni napad na Irak. Prva Bušova administracija dobila je odobrenje američkog Kongresa i Ujedinjenih nacija da oslobodi Kuvajt.

Akciji se pridružilo više od trideset država sa svojim kopnenim trupama, a Sovjetski Savez je bio diplomatski partner, istina kritički orijentisan. Nakon iscrpljujuće šestonedeljne vazdušne kampanje izgledalo je da će kopnena bitka biti okončana istom brzinom kojom je i započela, potvrđujući blistavu američku taktičku i tehnološku superiornost. Ali, usredištena u priču o novom svetskom poretku, stotinak časova duga kopnena invazija  bila je samo početno poglavlje tragične američke, četvrt veka duge iračke storije.

Ostavljanje Sadama na vlasti bilo je ispravna odluka, koja je istovremeno proizvela dilemu: šta činiti sa nepopravljivim, a neprijateljski nastrojenim tiraninom. Kao i u slučaju Nemačke nakon I svetskog rata, Sadam je imao mnoštvo motiva da ugrozi postratni sporazum. Ekonomski embargo uspostavljen kako bi prisilio Irak na povlačenje iz Kuvajta ostao je na snazi i nakon što je to povlačenje u potpunosti okončano. Budući da nije bilo ozbiljnih pokušaja da se postigne trajniji postratni sporazum, onaj koji bi ograničavao iračka zastrašujuća hemijska, biološka i nuklearna istraživanja i istovremeno ublažavao katastrofične efekte dugotrajnog potpunog embarga, diplomatska nastojanja da se očuva režim sankcija vremenom su dobijala na snazi.

Danas je jasno da je “majstorski potez” Osame bin Ladena bio šamar američkom vojnom zaposedanju Arapskog poluostrva.

Tako su se taktičke postratne adaptacije na situaciju postepeno kalcifikovale u kontradiktorne političke ciljeve očuvanja i promene režima. Sadamova spremnost da sakralizuje dobrobit svoga naroda obezbedila mu je snažno diplomatsko oružje za odupiranje sankcijama i inspekciji iračkog oružja. U vreme kada je administracija DŽordža Buša 2001. došla na vlast režim sankcija je počeo da dobija svoj sramotni rasplet u sve dubljoj patnji njima teško pogođenog iračkog stanovništva.

A onda je došao 11. septembar.

Danas je jasno da je “majstorski potez” Osame bin Ladena bio šamar američkom vojnom zaposedanju Arapskog poluostrva. A odgovor druge Bušove administracije na njega bio je greška američke spoljne politike koja se po svojoj grubosti može porediti samo sa ratom u Vijetnamu.

Sadam je uklonjen sa vlasti za manje od četiri sedmice, ali je nekompetentnost aktera okupacije koja je usledila bila zapanjujuća. Istovremeno demontiranje iračke armije i raspuštanje Baas partije bile su nove kapi u moru pustoši koju je ostavila za sobom dekada rata i ekonomske izolacije, kapi koje su oslobodile primordijalne sile koje je Vašington nastojao da obuzda i koje 150 000 američkih trupa nisu mogle da kontrolišu.

Terorističke organizacije su na Srednjem istoku dugo delovale u senci.  Ali tek od druge invazije na Irak postale su sposobne da regrutuju hiljade stranih boraca i dovedu ih u srce regiona, kontrolišu ogromnu teritoriju, i angažuju se u nihilističkoj destrukciji enormnih razmera.

Prema nalazima Čikaškog projekta o bezbednosti i terorizmu[1], zaprepašćujućih 42 procenta od oko 4 800 samoubilačkih napada u svetu  od 1982. godine izvedeno je u Iraku, svaki od 2003. naovamo. Pre 2003. takvih napada je bilo u proseku sedamnaest godišnje. Od tada naovamo njihov broj je porastao za dve hiljade procenata, odnosno na prosečno 370 godišnje.

Poput Niksona i njegovog vijetnamskog nasleđa, predsednik Obama se, preuzimajući dužnost januara 2009. godine, suočio sa neodrživo robusnim vojnim angažmanom zarad minimalne strateške dobiti.  Blizu 4 000 američkih vojnika je izgubilo život u Iraku, a kredibilne procene ukupne cene rata sežu do neverovatna tri triliona $[2]; uprkos tome, irački lideri nisu ni korak bliže razrešenju fundamentalnih političkih problema u zemlji.

Dva meseca pre isteka mandata, druga Bušova administracija je sa iračkim vlastima potpisala bilateralni sporazum koji je predviđao povlačenje američkih borbenih trupa do kraja 2011[3]. Mnogi su verovali da bi sporazum mogao biti i proširen, ali je predsednik Obama bio odlučan da ispuni svoje predizborno obećanje i što pre okonča povlačenje. Decembra 2011. to se i desilo i američki rat u Iraku, drugi za dvadeset godina, bio je zvanično završen. Ali, nada u makar minimalnu stabilnosti koja je trebalo da zavlada na tim prostorima, ubrzo se ispostavila iluzornom.

Decembra 2011. to se i desilo i američki rat u Iraku, drugi za dvadeset godina, bio je zvanično završen. Ali, nada u makar minimalnu stabilnosti koja je trebalo da zavlada na tim prostorima, ubrzo se ispostavila iluzornom.

Američka vojna okupacija bila je ekstremno nepopularna među Iračanima  i tamošnji parlament nikada nije ni pokušao da obezbedi pravni imunitet neophodan za nastavak prisustva američkih trupa u Iraku. Stoga je, uprkos mlakim pregovorima o nastavku tog prisustva, Obama odavao jasan utisak čoveka koji je zadovoljan što može da ponudi “ne” kao odgovor, iako je nešto odlučniji pristup možda mogao isposlovati uspostavljanje jednog kreativnog političkog mehanizma za nastavak ograničenog, neborbenog prisustva američkih trupa.

Da li je kolaps iračke armije pred nadirućom i samoproklamovanom Islamskom državom (ID) 2014. godine mogao da bude odložen ili predupređen? Jedinstvena nesposobnost dugogodišnjeg premijera Nurija al-Malikija u tom pogledu neopravdano potiskuje u drugi plan devastiranje iračke političke kulture koje je trajalo decenijama. I novoformirane vojska i policija bile su u mnogo čemu disfunkcionalne što je limitiralo i efektivnost njegovih prethodnika iz Sadamove ere. 

S druge strane, najveća od svih Malikijevih grubih grešaka bila je čistka starijih oficira iz iračkih oružanih snaga i dovođenje na njihovo mesto koruptivnih “drugara”. Američko neborbeno vojno prisustvo moglo je, zasigurno, obeshrabriti bar neki od ovih najgorih sektaških impulsa, favorizovati odgovornost i zaustaviti snažno moralno opadanje društva.

Umesto toga, Irak je počeo da se raspada, najpre polagano, a potom, kako je oružana revolucija počinjala da potresa Siriju, sve brže i brže. Možda je taj raspad ubrzao Malikijev odlazak, ali ne pre nego što je iračka armija pala kao kula od karata u Mosulu juna 2014, boreći se protiv mnogo nadmoćnijih snaga ID-a. Tokom avgusta, počelo je ponovno američko bombardovanje Iraka.

U osnovi, američko iskustvo sa Irakom predstavlja propali dvadesetpetogodišnji pokušaj da se dokine njegova unutrašnjopolitička disfunkcionalnost. Administracije DŽordža Buša i Bila Klintona su tome težile nespretnom mešavinom prinude, obuzdavanja i, bar na retoričkom planu, promene režima. Druga Bušova administracija je preduzela katastrofalni imperijalni poduhvat izgradnje države. Administracija Baraka Obame bila je, pak, posvećena dezangažovanju sve dok je teroristička deklaracija o kalifatu nije ponovo vratila u igru.

Nova američka administracija koja će stupiti na dužnost za manje od godinu dana iz ovog najnesrećnijeg od svih novijih američkih spoljnopolitičkih iskustava moći će da izvuče najmanje tri važne pouke. Prvo, Sjedinjene Države moraju da raskrste sa ideološkim pristupima u svojoj spoljnoj politici. Hibristički ekscesi druge Bušove administracije u pokušaju da nanovo izgradi Srednji istok dobro su dokumentovani.[4 S druge strane, Obamina administracija kao takva bila je spora u adaptiranju na izmenjene okolnosti.

Sve u svemu, američka politika prema Iraku od 2003. godine reaktualizovala je, ideološki pomalo zamagljeno, pitanje efikasnosti vojne sile u spoljnoj politici. I dok se preterana upotreba vojske po ko zna koji put pokazala nemoćnom u rešavanju fundamentalnih problema na Srednjem istoku, i neokonzervativni, pa i neoizolacionistički pristup ispostavili su se nedostatnim. A izbor alternativnih, ekonomskih, političkih i diplomatskih instrumenata se previše često tretirao kao  naknadna, te stoga malo korisna „pamet“.

Drugo, politički uspeh pretpostavlja sposobnost da se prepoznaju loše definisani politički ciljevi. Nažalost, Sjedinjene Države su izgubile jasne ciljeve svoga angažmana u Iraku odmah nakon Sadamovog povlačenja iz Kuvajta pre četvrt stoleća. Kako je nestajala granica između Sirije i Iraka tako se fokus američke politike u regionu pomerao prema Siriji.

Nasuprot Putinovoj neumoljivoj usredsređenosti na Asadovo političko preživljavanje, u čemu Rusija, mora se priznati, ima relativnog uspeha, američka politika u Siriji danas je kontradiktorna u istoj meri u kojoj je to bila u Iraku  pre desetak godina. Sledeća američka administracija će morati da donese jasnu odluku da li je njen najznačajniji prioritet u regionu slamanje Islamske države, uklanjanje Bašara al-Asada ili okončanje humanitarne katastrofe, budući da svaki od njih zahteva znatno drugačiji pristup.

Treće i možda najvažnije, globalna politička zajednica očajnički treba instrumente za uklanjanje dubokih političko- i društveno-institucionalnih nedostataka u arapskom svetu šire uzev. Američka vojska nudi rešenja koja su često sasvim efikasna u suočavanju sa bezbednosnim pretnjana i izazovima. Nimalo nalik na situaciju iz 1991, fundamentalni izazovi na Srednjem istoku danas su, međutim, u svojoj biti primarno politički. Zastrašujuća pojava Islamske države ima svoje korene u katastrofalnim greškama decenijama dugog upravljanja Sirijom i Irakom, greškama koje ne mogu biti uklonjene bombama.  Ipak, ni nakon četvrt veka skoro kontinuiranog američkog vojnog angažmana, Vašington danas nije ništa sposobniji za obezbeđivanje bolje uprave nego što je bio na početku, što nagoveštava da će Sjedinjene Države verovatno postati marginalne u daljim nastojanjima usmerenim u tom pravcu.

Zastrašujuća pojava Islamske države ima svoje korene u katastrofalnim greškama decenijama dugog upravljanja Sirijom i Irakom, greškama koje ne mogu biti uklonjene bombama. 

Posvećenost navedenim institucionalnim nedostacima je ključna za nastajanje stabilnijeg Srednjeg istoka.

Važna polazna tačka za sledeću američku administraciju je prepoznavanje magnitude izazova, shvatanje relativno marginalne uloge koju će Vašington igrati u regionu, i razumevanje duboke tenziju između američkih kratkoročnih bezbednosnih potreba i dugoročnih potreba regiona za reformama.

Američka invazija na Irak iz februara 1991. demonstrirala  je visoke domete američke posthladnoratovske moći. Berlinski zid je bio srušen; dojučerašnji nepobedivi protivnik, Sovjetski Savez je logikom života preobraćen u partnera; demoni Vijetnama su bili savladani. Ipak,  dvadeset pet dugih godina svoje involviranosti u ovu daleku pustinjsku zemlju od zanemarljivoog spoljnopolitičkog značaja za Ameriku, četiri uzastopne njene  administracije zaveštavaju strašno nasleđe onoj narednoj.

Za jedanaest meseci peta američka administracija otvoriće svoje poglavlje ove duge storije čiji  srećni završetak, avaj, nije na vidiku.

Peri Kemek je saradnik na Programu za Srednji istok Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir

Prevela sa engleskog: Mirjana Radojičić 

[4] Cf. http://www.amazon.com/Fiasco-American-Military-

Adventure-Iraq/dp/0143038915/ref=as_li_ss_tl?ie=UTF8&linkCode=sl1&tag=thenatiinte-20&linkId=1ff604755f0fe19b4badb734b57ce21a