Амерички фијаско у Ираку – четврт века од почетка

(Тhe National Interest)

На данашњи дан пре двадесет пет година, 24. фебруара 1991, започео је први амерички копнени напад на Ирак. Прва Бушова администрација добила је одобрење америчког Конгреса и Уједињених нација да ослободи Кувајт.

Акцији се придружило више од тридесет држава са својим копненим трупама, а Совјетски Савез је био дипломатски партнер, истина критички оријентисан. Након исцрпљујуће шестонедељне ваздушне кампање изгледало је да ће копнена битка бити окончана истом брзином којом је и започела, потврђујући блиставу америчку тактичку и технолошку супериорност. Али, усредиштена у причу о новом светском поретку, стотинак часова дуга копнена инвазија  била је само почетно поглавље трагичне америчке, четврт века дуге ирачке сторије.

Остављање Садама на власти било је исправна одлука, која је истовремено произвела дилему: шта чинити са непоправљивим, а непријатељски настројеним тиранином. Као и у случају Немачке након I светског рата, Садам је имао мноштво мотива да угрози постратни споразум. Економски ембаргo успостављен како би присилио Ирак на повлачење из Кувајта остао је на снази и након што је то повлачење у потпуности окончано. Будући да није било озбиљних покушаја да се постигне трајнији постратни споразум, онај који би ограничавао ирачка застрашујућа хемијска, биолошка и нуклеарна истраживања и истовремено ублажавао катастрофичне ефекте дуготрајног потпуног ембаргa, дипломатска настојања да се очува режим санкција временом су добијала на снази.

Данас је јасно да је “мајсторски потез” Осаме бин Ладена био шамар америчком војном запоседању Арапског полуострва.

Тако су се тактичке постратне адаптације на ситуацију постепено калцификовале у контрадикторне политичке циљеве очувања и промене режима. Садамова спремност да сакрализује добробит свога народа обезбедила му је снажно дипломатско оружје за одупирање санкцијама и инспекцији ирачког оружја. У време када је администрација Џорџа Буша 2001. дошла на власт режим санкција је почео да добија свој срамотни расплет у све дубљој патњи њима тешко погођеног ирачког становништва.

А онда је дошао 11. септембар.

Данас је јасно да је “мајсторски потез” Осаме бин Ладена био шамар америчком војном запоседању Арапског полуострва. А одговор друге Бушове администрације на њега био је грешка америчке спољне политике која се по својој грубости може поредити само са ратом у Вијетнаму.

Садам је уклоњен са власти за мање од четири седмице, али је некомпетентност актера окупације која је уследила била запањујућа. Истовремено демонтирање ирачке армије и распуштање Баас партије биле су нове капи у мору пустоши коју је оставила за собом декада рата и економске изолације, капи које су ослободиле примордијалне силе које је Вашингтон настојао да обузда и које 150 000 америчких трупа нису могле да контролишу.

Терористичке организације су на Средњем истоку дуго деловале у сенци.  Али тек од друге инвазије на Ирак постале су способне да регрутују хиљаде страних бораца и доведу их у срце региона, контролишу огромну територију, и ангажују се у нихилистичкој деструкцији енормних размера.

Према налазима Чикашког пројекта о безбедности и тероризму[1], запрепашћујућих 42 процента од око 4 800 самоубилачких напада у свету  од 1982. године изведено је у Ираку, сваки од 2003. наовамо. Пре 2003. таквих напада је било у просеку седамнаест годишње. Од тада наовамо њихов број је порастао за две хиљаде процената, односно на просечно 370 годишње.

Попут Никсона и његовог вијетнамског наслеђа, председник Обама се, преузимајући дужност јануара 2009. године, суочио са неодрживо робусним војним ангажманом зарад минималне стратешке добити.  Близу 4 000 америчких војника је изгубило живот у Ираку, а кредибилне процене укупне цене рата сежу до невероватна три трилиона $[2]; упркос томе, ирачки лидери нису ни корак ближе разрешењу фундаменталних политичких проблема у земљи.

Два месеца пре истека мандата, друга Бушова администрација је са ирачким властима потписала билатерални споразум који је предвиђао повлачење америчких борбених трупа до краја 2011[3]. Многи су веровали да би споразум могао бити и проширен, али је председник Обама био одлучан да испуни своје предизборно обећање и што пре оконча повлачење. Децембра 2011. то се и десило и амерички рат у Ираку, други за двадесет година, био је званично завршен. Али, нада у макар минималну стабилности која је требало да завлада на тим просторима, убрзо се испоставила илузорном.

Децембра 2011. то се и десило и амерички рат у Ираку, други за двадесет година, био је званично завршен. Али, нада у макар минималну стабилности која је требало да завлада на тим просторима, убрзо се испоставила илузорном.

Америчка војна окупација била је екстремно непопуларна међу Ирачанима  и тамошњи парламент никада није ни покушао да обезбеди правни имунитет неопходан за наставак присуства америчких трупа у Ираку. Стога је, упркос млаким преговорима о наставку тог присуства, Обама одавао јасан утисак човека који је задовољан што може да понуди “не” као одговор, иако је нешто одлучнији приступ можда могао испословати успостављање једног креативног политичког механизма за наставак ограниченог, неборбеног присуства америчких трупа.

Да ли је колапс ирачке армије пред надирућом и самопрокламованом Исламском државом (ИД) 2014. године могао да буде одложен или предупређен? Jединствена неспособност дугогодишњег премијера Нурија ал-Маликија у том погледу неоправдано потискује у други план девастирање ирачке политичке културе које је трајало деценијама. И новоформиране војска и полиција биле су у много чему дисфункционалне што је лимитирало и ефективност његових претходника из Садамове ере. 

С друге стране, највећа од свих Маликијевих грубих грешака била је чистка старијих официра из ирачких оружаних снага и довођење на њихово место коруптивних “другара”. Америчко неборбено војно присуство могло је, засигурно, обесхрабрити бар неки од ових најгорих секташких импулса, фаворизовати одговорност и зауставити снажно морално опадање друштва.

Уместо тога, Ирак је почео да се распада, најпре полагано, а потом, како је оружана револуција почињала да пoтресa Сирију, све брже и брже. Можда је тај распад убрзао Маликијев одлазак, али не пре него што је ирачка армија пала као кула од карата у Мосулу јуна 2014, борећи се против много надмоћнијих снага ИД-а. Током августа, почело је поновно америчко бомбардовање Ирака.

У основи, америчко искуство са Ираком представља пропали двадесетпетогодишњи покушај да се докине његова унутрашњополитичка дисфункционалност. Администрације Џорџа Буша и Била Клинтона су томе тежиле неспретном мешавином принуде, обуздавања и, бар на реторичком плану, промене режима. Друга Бушова администрација је предузела катастрофални империјални подухват изградње државе. Администрација Барака Обаме била је, пак, посвећена дезангажовању све док је терористичка декларација о калифату није поново вратила у игру.

Нова америчка администрација која ће ступити на дужност за мање од годину дана из овог најнесрећнијег од свих новијих америчких спољнополитичких искустава моћи ће да извуче најмање три важне поуке. Прво, Сједињене Државе морају да раскрсте са идеолошким приступима у својој спољној политици. Хибристички ексцеси друге Бушове администрације у покушају да наново изгради Средњи исток добро су документовани.[4 С друге стране, Обамина администрација као таква била је спора у адаптирању на измењене околности.

Све у свему, америчка политика према Ираку од 2003. године реактуализовала је, идеолошки помало замагљено, питање ефикасности војне силе у спољној политици. И док се претерана употреба војске по ко зна који пут показала немоћном у решавању фундаменталних проблема на Средњем истоку, и неоконзервативни, па и неоизолационистички приступ испоставили су се недостатним. А избор алтернативних, економских, политичких и дипломатских инструмената се превише често третирао као  накнадна, те стога мало корисна „памет“.

Друго, политички успех претпоставља способност да се препознају лоше дефинисани политички циљеви. Нажалост, Сједињене Државе су изгубиле јасне циљеве свога ангажмана у Ираку одмах након Садамовог повлачења из Кувајта пре четврт столећа. Како је нестајала граница између Сирије и Ирака тако се фокус америчке политике у региону померао према Сирији.

Насупрот Путиновој неумољивој усредсређености на Асадово политичко преживљавање, у чему Русија, мора се признати, има релативног успеха, америчка политика у Сирији данас је контрадикторна у истој мери у којој је то била у Ираку  пре десетак година. Следећа америчка администрација ће морати да донесе јасну одлуку да ли је њен најзначајнији приоритет у региону сламање Исламске државе, уклањање Башара ал-Асада или окончање хуманитарне катастрофе, будући да сваки од њих захтева знатно другачији приступ.

Треће и можда најважније, глобална политичка заједница очајнички треба инструменте за уклањање дубоких политичко- и друштвено-институционалних недостатака у арапском свету шире узев. Америчка војска нуди решења која су често сасвим ефикасна у суочавању са безбедносним претњана и изазовима. Нимало налик на ситуацију из 1991, фундаментални изазови на Средњем истоку данас су, међутим, у својој бити примарно политички. Застрашујућа појава Исламске државе има своје корене у катастрофалним грешкама деценијама дугог управљања Сиријом и Ираком, грешкама које не могу бити уклоњене бомбама.  Ипак, ни након четврт века скоро континуираног америчког војног ангажмана, Вашингтон данас није ништа способнији за обезбеђивање боље управе него што је био на почетку, што наговештава да ће Сједињене Државе вероватно постати маргиналне у даљим настојањима усмереним у том правцу.

Застрашујућа појава Исламске државе има своје корене у катастрофалним грешкама деценијама дугог управљања Сиријом и Ираком, грешкама које не могу бити уклоњене бомбама. 

Посвећеност наведеним институционалним недостацима је кључна за настајање стабилнијег Средњег истока.

Важна полазна тачка за следећу америчку администрацију је препознавање магнитуде изазова, схватање релативно маргиналне улоге коју ће Вашингтон играти у региону, и разумевање дубоке тензију између америчких краткорочних безбедносних потреба и дугорочних потреба региона за реформама.

Америчка инвазија на Ирак из фебруара 1991. демонстрирала  је високе домете америчке постхладноратовске моћи. Берлински зид је био срушен; дојучерашњи непобедиви противник, Совјетски Савез је логиком живота преобраћен у партнера; демони Вијетнама су били савладани. Ипак,  двадесет пет дугих година своје инволвираности у ову далеку пустињску земљу од занемарљивоог спољнополитичког значаја за Америку, четири узастопне њене  администрације завештавају страшно наслеђе оној наредној.

За једанаест месеци пета америчка администрација отвориће своје поглавље ове дуге сторије чији  срећни завршетак, авај, није на видику.

Пери Кемек је сарадник на Програму за Средњи исток Карнегијеве задужбине за међународни мир

Превела са енглеског: Мирјана Радојичић 

[4] Cf. http://www.amazon.com/Fiasco-American-Military-

Adventure-Iraq/dp/0143038915/ref=as_li_ss_tl?ie=UTF8&linkCode=sl1&tag=thenatiinte-20&linkId=1ff604755f0fe19b4badb734b57ce21a