Američka čizma i dalje gazi Latinsku Ameriku

Država u kojoj žive najlepše devojke na svetu, sudeći po izborima za mis sveta i mis Univerzuma, nalazi se između čekića i nakovnja. Čekić je socijalistički predsednik Venecuele Nikolas Maduro, naslednik harizmatičnog i pokojnog Uga Čaveza, koji uz sebe ima armiju, a nakovanj je opozicija koja je proamerički orijentisana i kojoj svaki čas može biti dotureno oružje preko Kolumbije, američke narko-države. Venecuela ima najveće zalihe nafte na svetu, ali je Amerika kao najveći uvoznik nafte na svetu manipulacijama sa njenom cenom izazvala ekonomski krah u Venecueli.

Obični građani Venecuele su zapali u nemaštinu i većim delom podržavaju opoziciju koja je osvojila parlament. Sada se predsednik Maduro suočava sa veoma neprijatnom situacijom, on protiv sebe ima izmanipulisani narod i parlament i teško da će izdržati kraj mandata do 2018. godine. Venecuela je veliki strateški partner Rusije i jedna od zemalja u svetu koja predvodi multipolarni poredak zajedno sa Brazilom. Ruski strateški bombarderi sleću u baze u Venecueli na svojim krstarenjima po svetu, a armija Venecuele poseduje najsavremenije rusko oružje bar kad je o vazduhoplovstvu reč jer vazdušne snage ove zemlje poseduju suhoj SU-30. Međutim, sve to ne bi moralo imati značaja ukoliko dođe do smene Nikolasa Madura.

Nova opoziciona vlada će se okrenuti Americi kao svom strateškom partneru i sasvim sigurno će zabraniti sletanje ruskim strateškim bombarderima. U Latinskoj Americi još od doba legalno izabranog Salvadora Aljendea u Čileu 1973. SAD ne dozvoljavaju narodu Južne Amerike da slobodno bira svoje lidere. Salvador Aljende je izvršio „samoubistvo“ tokom vojnog puča, koji je predvodio general Pinoče koga su podržavali CIA i SAD. Pinoče je fašistički diktator i za vreme njegove vladavine nestalo je na hiljade ljudi.

Čile je možda trenutno jedna od najprosperitentnijih zemalja u regionu, ali sav taj novac odlazi u ruke vlasnicima multinacionalnih kompanija koje eksploatišu Čile. Cilj SAD je da celu Latinsku Ameriku porobi kako bi ona postala njena kolonija. To je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina i bilo stanje stvari, ali su se krajem dvadesetog veka javili novi socijalistički lideri koje je narod kome je bilo dosta ugnjetavanja zavoleo.

Tako su se američkim kandžama otrgli Venecuela, Brazil i Bolivija. Brazil je postao vodeća zemlja novog duha i novog pokreta, koji je podrazumevao da narod slobodno bira svoju vladu. U međuvremenu u Latinsku Ameriku stigli su Rusi i Kinezi sa svojim kapitalom. Latinska Amerika više nije bila američka zona interesa u kojoj Vašington može da radi šta mu se prohte. Međutim, svedoci smo da SAD počinju polako da se vraćaju na svoje staro igralište i polako ponovo preuzimaju stvari u svoje imperijalističke kandže.

Prvo su, po rečima predsednika Venecuele Nikolasa Madura, otrovali Uga Čaveza, a zatim su manipulacijama cenom nafte izazvali ekonomski krah u Venecueli, što je dalo krila proameričkoj opoziciji da preuzme parlament i odseče na neki način već dobrano izolovanog Nikolasa Madura koji sada jedino može da se okrene vojsci. Međutim, Amerika se neće libiti da izazove građanski rat u Venecueli samo da bi srušila Madura. SAD mogu vrlo lako da preko Kolumbije, starog neprijatelja Venecuele (donedavno dešavale su se česte oružane čarke između armija Kolumbije i Venecuele u kojima je po pravilu uvek stradao veći broj vojnika Venecuele. Ovo se događalo zato što je Kolumbija optuživala Venecuelu da vojno podržava marksističke pobunjenike u Kolumbiji), dostave oružje opoziciji, a možda će se čak i regularna armija Kolumbije angažovati u slamanju vojnog otpora armije Venecuele, sve u cilju preuzimanja vlasti.

 Nezaposlenost je 1999. godine iznosila 15,3 odsto, a 2013. godine je spuštena na 7,5 odsto.

„Da misli drugačije, predsednik Venecuele verovatno ne bi uvodio dvomesečno vanredno stanje u zemlji samo zbog teške ekonomske situacije i sukoba demonstranta i policije. Uveo ga je, kako je naveo, zbog planova Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK) i Sjedinjenih Američkih Država da svrgnu sa vlasti njegovu levičarsku vladu. Vanredno stanje je usledilo posle smena vlasti u nekoliko ključnih država Latinske Amerike koje teško da bi se mogle nazvati slučajnim sledom događaja. Dovoljno je prisetiti se krvavih događaja na tlu Latinske Amerike u drugoj polovini prošlog veka kada su SAD bile glavni kreator dolaska vojnih hunti na vlast, čuvara njenih interesa. Malo ko je sumnjao da su se SAD, dolaskom levice na vlast u Latinskoj Americi, početkom ovog veka, pomirile sa gubitkom te interesne sfere.“[1]

Amerikanci su svetski lideri u obaranju tuđih vlasti, a sve zarad sopstvenih interesa. „Amerikanci, priznati znalci u poslu obaranja vlada, pod firmom tuđe bolje budućnosti, a zarad sopstvenog interesa, teško da bi propustili priliku koja se ukazala i u Venecueli. Dovoljno je bilo da je podstaknu pre svega utičući na cenu nafte u svetu, koja je već duže vremena na niskom nivou, a to je ono od čega Venecuela živi.

Maduro je avgusta prošle godine izjavljivao da je američka vojska postavila svoje agente u Ambasadu SAD u Karakasu, u nameri da oni rukovode realizacijom plana sabotaže posrnule venecuelanske privrede i da podstaknu nasilje. Da mu se vlast klima, definitivno je potvrđeno kada je u decembru prošle godine opozicija osvojila dvotrećinsku većinu u parlamentu posle 16 godina vladavine socijalista.

Građani Venecuele su pokazali da su umorni od visoke stope kriminala, nestašica osnovnih namirnica i visoke inflacije, ekonomske krize dodatno pogoršane zbog smanjenja prihoda od nafte iz kojih se finansira javna potrošnja. Pod teretom ekonomske krize, lako se zaboravilo da je, prema podacima Svetske banke, vrednost bruto domaćeg proizvoda Venecuele 2005. godine bila 145,5 milijardi dolara, a 2013. godine 438,2 milijarde, kao i da je 2005. godine 43,7 odsto stanovništva spadalo u siromašnu populaciju, a da je 2008. godine ta cifra gotovo bila prepolovljena — 25,4 odsto. Nezaposlenost je 1999. godine iznosila 15,3 odsto, a 2013. godine je spuštena na 7,5 odsto.

Maduro je priznao pobedu opozicije, ali i podsetio na istoriju državnih udara u Latinskoj Americi, okrivivši protivnike da pokušavaju da sabotiraju privredu zemlje koja zavisi od nafte i da destabilizuju njegovu vlast. „Danas mogu da kažem da je trijumfovao ekonomski rat“, rekao je tada Maduro u televizijskom obraćanju naciji iz predsedničke palate.

Od tada proteste organizuju Madurovi oponenti, a nedavno su tražili i referendum za njegov opoziv. Tamošnji analitičari procenjuju da će socijalista Maduro, uz opoziciju u parlamentu, teško dočekati kraj mandata 2018. godine u predsedničkoj rezidenciji.

Sledeći na redu je Brazil, zemlja članica još jedne multipolarne tvorevine zemalja BRIKS. Brazilska predsednica, koja je naravno leve političke orijentacije, suspendovana je sa dužnosti predsednika na 180 dana voljom brazilskog parlamenta.

Predsednica Dilma Rusef je tako faktički smenjena sa vlasti državnim udarom, a na njeno mesto došao je potpredsednik Brazila Mišel Temer. Ali on je dobro poznati američki agent. „Da su svoje ljude imali na svim bitnim mestima, ukazuje i podatak Vikilksa da je potpredsednik Brazila Mišel Temer, koji je postavljen za v.d. šefa države, umesto takoreći već smenjene predsednice Dilme Rusef, američki doušnik."

Dva izveštaja iz 2006. godine, jedan od januara a drugi od juna, otkrivaju da je Temer, inače član centrističke partije Demokratski pokret Brazila (PMDB), izveštavao američke diplomate o političkim procesima u Brazilu i planovima svoje partije da osvoji vlast na tadašnjim izborima, koje je kasnije osvojio Luis Injasio Lula da Silva iz Radničke partije, koji je 2010. vlast predao Rusefovoj.

Prema pisanju portala Vikiliks, Temer je dostavljao političke informacije Savetu za nacionalnu bezbednost SAD i američkoj vojsci. Samo je pitanje kako će se ova smena odraziti na spoljnu politiku Brazila, ali već je sigurno da Brazil najveća i najmoćnija zemlja Latinske Amerike svoja jedra okreće ka Americi. Postoje brojni dokazi da iza smene Dilme Rusef zapravo stoje SAD. „Nakon što je obelodanjeno da će tokom Dilmine suspenzije dužnost predsednika obavljati Mišel Temer, Vikiliks se oglasio prilažući dokaze da je v.d. predsednika Brazila u prošlosti bio američki doušnik."

Dva izveštaja iz 2006. godine, jedan od januara a drugi od juna, otkrivaju da je Temer, inače član centrističke partije Demokratski pokret Brazila (PMDB), izveštavao američke diplomate o političkim procesima u Brazilu i planovima svoje partije da osvoji vlast na tadašnjim izborima, koje je kasnije osvojio Luis Injasio Lula da Silva iz Radničke partije, koji je 2010. vlast predao Rusefovoj.Čak je i američki konzul u Sao Paolu Temera ocenio kao "oportunistu bez prave ideologije".

Pored toga, Temer je bio pod istragom zbog zbog navodnog kršenja pravila o korišćenju državnog novca u svrhe političke kampanje, a pretila mu je kazna od osam godina zabrane kandidovanja na predsedničkim izborima.

Ovu informaciju otkrio je Glen Grinvald, novinar koji je prvi intervjuisao Edvarda Snoudena. "Temer planira da ekonomiju Brazila preda u ruke Goldman Saksa i MMF-a, nemojte sumnjati u to", napisao je Grinvald u svom članku za Intersept.[2] 

"Senator koji je vodio debatu o opozivu Rusefove izuzetno blizak sa SAD. Senator Alosijo Nunjez iz PMDB, koji je vodio debatu o suspenziji i opozivu Dilme Rusef u brazilskom Senatu, otputovao je trodnevnu posetu u Vašington samo dan nakon što je Rusefova suspendovana. Nunjes se sreo sa članovima Komiteta za međunarodne odnose u sklopu američkog Senata, posetio je lobističku firmu u vlasništvu Madlen Olbrajt, bivše državne sekretarke SAD. Sreo se i sa bivšim američkim ambasadorom u Brazilu Tomasom Šenonom, koji je, prema rečima Marka Vajsbrota, direktora Centra za ekonomska i politička istraživanja, bio umešan u svrgavanje režima u regionu.

Trenutna ambasadorka SAD u Brazilu je Lilijana Ajalde, koja takođe ima iskustva u rušenju režima, piše RT. Pre dolaska u Brazil, Ajalde je bila ambasador u Paragvaju, a u toku njenog mandata izvršen je puč, a predsednik Fernando Armindo Lugo Mendes opozvan je nakon optužbi sličnih onima na račun Dilme Rusef. "Amasadorka ima istu retoriku kao i tokom smene vlasti u Paragvaju, koja se desila takođe za vreme njenog mandata. Priča kako je sve u rukama državnih institucija, a iza leđa lobira za smenu Rusefove", rekao je Karlos Martins, profesor sociologije na univerzitetu u Sao Paolu za televiziju TeleSUR.

Teoriju da Amerika menja režim u Brazilu podržava i predsednik Venecuele Nikolas Maduro, koji je rekao da to nije raketna nauka, već toliko očigledna stvar. "Moćne medijske sile imperijalista žele da satru revolucionarne lidere na kontinentu i dovedu svoje poslušnike", rekao je Maduro, izrazivši strah da će od sudbine Brazila zavisiti budućnost cele Južne Amerike. On je dodao da nema sumnje da je Venecuela sledeća žrtva Amerikanaca.

Odnosi između Dilme Rusef i SAD krenuli su nizbrdo nakon što je Edvard Snouden otkrio da je američka NSA prisluškivala Rusefovu i 29 članova njenog kabineta. Odnosi između Brazila i SAD su potpuno zahladneli, toliko da je brazilska predsednica otkazala posetu SAD.

Sledeća zemlja koja je na redu je bez svake sumnje Bolivija, koja takođe ima jaku opoziciju. Predsednik Bolivije Evo Morales je indijanskog porekla i njega je na vlast izabrala većina stanovništva ove zemlje koju čine Indijanci. Bela manjina, koju čine i Hrvati, posedovala je gotovo polovinu zemlje. Evo Morales je već izbegao jedan atentat kada su pod sumnjom da su hteli da ubiju bolivijskog predsednika uhapšena i dvojica Hrvata. Nema sumnje da je Evo Morales od tada pojačao svoju bezbednost, ali on je i dalje trn u oku Amerikanaca i bogatih belih veleposednika. U Peruu protestuju pristalice konzervativnog kandidata pred drugi krug predsedničkih izbora.

Kritičari Fuhimorijeve ukazuju na činjenicu da je njen otac bivši predsednik Perua Alberto Fuhimori služi zatvorsku kaznu zbog korupcije i osnivanja odreda smrti tokom svoje autoritarne vladavine tokom devedesetih godina prošlog veka, prenela je agencija AP.

Oni protestuju jer bi ćerka bivšeg predsednika Alberta Fuhimorija mogla da osvoji predsednički mandat što bi navodno bila pretnja po „demokratiju“. Više hiljada ljudi učestvovalo je u protestnoj šetnji širom Perua protiv predsedničke kandidature Keiko Fuhimori, koju smatraju pretnjom po demokratiju. Kritičari Fuhimorijeve ukazuju na činjenicu da je njen otac bivši predsednik Perua Alberto Fuhimori služi zatvorsku kaznu zbog korupcije i osnivanja odreda smrti tokom svoje autoritarne vladavine tokom devedesetih godina prošlog veka, prenela je agencija AP. 

Protesti su održani samo nekoliko dana pre nego što će se Keiko Fuhimori u drugom krugu predsedničkih izbora u nedelju suočiti sa konzervativcem Pedrom Kučinskim. Ona je u prvom krugu održanom 10. aprila ostvarila veliku prednost u broju glasova pred Kučinskim, bivšim ekonomistom Svetske banke. Fuhimorijeva je obećala da neće primenjivati metode svog oca, koji je i dalje popularan među mnogim Peruancima u ruralnim područijima zato što je porazio pobunjenike iz pokreta "Svetleći put".[3]

Sve nam postaje jasno kada vidimo ko je preneo ovu vest, naime agencija AP. Pedro Kučinski je bivši ekonomista Svetske banke i sasvim je jasno čije interese on zastupa. Latinska Amerika će zaista ponovo postati američko dvorište ukoliko Rusija i Kina ne učine nešto više. Ove zemlje su, što je katastrofalno, samo pasivni posmatrači svega što se dešava u Južnoj Americi i, sve dokle tako bude, obični građani Latinske Amerike neće dobiti vlast koju zaslužuju, već će biti robovi SAD i multinacionalnim kompanijama, kao i MMF-u, a multipolarni poredak u svetu će doživeti nepopravljiv udarac.