Samo smeh Srbina spasava | |||
San jednog prosvetara |
ponedeljak, 27. april 2015. | |
Dragi moj dnevniče, dani idu svojim tokom. U mom odeljenju i školi sve je potaman. Deca redovno i marljivo uče svoje lekcije. Shvataju koliko je u našoj državi bitno znanje. Moje kolege još pre nego što zazvoni hitaju da im uliju preko potrebne činjenice. Pomoćni radnici i posle radnog vremena čiste, uređuju, popravljaju ono što je potrebno da učionice blistaju. Kad se školski dan završi, svi mi, delići savršene i skladne celine zvane Sorabija, odlazimo u svoje domove da se zasluženo odmorimo posle još jednog napornog dana u kome smo ostvarili u potpunosti svoje radne zadatke. I tako taman da zaspim, kad usnih jedan čudan san. U njemu ja, jadni i mali prosvetar, premijera Aleksandra Lavića. Težak znoj me obliva. Okrećem se levo i desno. On, onako visok i dostojanstven, oštrog pogleda, strogo ukoreva jednog čoveka. Ne vidim u prvi mah ko bi to mogao da bude. Kad ono, prepoznam, voljenog našeg ministra Sergija Glagolića. I on visok i korpulentan, ali se sada nekako zgrčio, smanjio. Gospodar Lavić: - Čujem da u našoj lepom otečestvu Sorabiji, ima nekih tamo učitelja i profesora što ne žele da promene svoju svijest i zamisli, moj Sergije, decu skraćeno uče! Misle da im je njihova dobra. A ne vide sve naše građane, kako im je lijepo i divno sa promenjenom, ružičastom sviješću! Šta si uradio po pitanju tog neviđenog učiteljskog zuluma? Sergije Glagolić, popečitelj pokorni: - Gospodaru Laviću, učitelji i provesori teško te optužiše da im krivo mjeriš njiove nadnice. I još ti poručuju ko krivo mjeri stiže ga prokletinja.Smanjio sam im mesečne ajluke, prvo 10 postotaka, a zatim i drugih 15 postotaka. Sve onako kako ste mi vi naredili, najveći gospodaru u svim vaskolikim svetovima. Ali, zamislite, oni i dalje decu skraćeno uče ! Sve im je teže, ne stižu da plate svoje obligacije i još na to golem interez, djeca i žene im kukaju i cvrče, a oni još uvek hoće to sivilo. Gospodar Lavić: - Moraću da im se obratim. Sazovi mi sabor učitelja i provesora. Gospodar Aleksandar Lavić, izlazi pred učitelje i profesore. Izraz lica mu je mnogo blaži i mekši. Ne znojim se u snu, možda se i smešim. Teku mu medne i nežne reči: - Hvala vam, hvala vam, hvala vam, ne znam koliko puta da vam kažem hvala što ćete dragi moji učitelji i provesori, što jedete teški i prepečeni hleb znojem učiteljskim natopljeni, prekinuti vaš zijan i vaše skraćene časove. Ja znam da ćete to uraditi jer ja nemam srca da vam više smanjujem vaše mukotrpno zarađene ajluke. Plašim se da ću vam poslati i revizore jerbo deca neće moći da svrše svoje ispite, a čuo sam i da djeca slabo napreduju, da ste ih napustili, da su se raskalašila. Savetovao bih vas još o popravki svijesti i vašeg ponašanja... Neki spoljašnji pljesak prekida mi san. Budim se, trljam oči i vidim na velikom ekranu mog televizora profesore kako tapšu i kliču: - Hvala ti, gospodaru Laviću, na tome što si nam ulio tvoju svest! Ustajem živo i bodro. Košmar je prestao. Priključujem se masi koja kliče i pljeska. Nemir se gubi, toplina mi greje srce. Ja sam Lavićev, on je moj. Ne razmišljam više. Sada samo Njega slušam. |