Jedna dobra vest

Istina je da su u našim medijima prekomerno zastupljeni kritičari, brojne ptice zloslutnice, kao i ptice rugalice, koje ne znaju ništa drugo nego da svaku poštenu i zdravu inicijativu izvrgnu ruglu, a pri tom sami nemaju konstruktivne predloge za rešenje ozbiljnih problema privrede u kolapsu. Ko je od dežurnih kritičara, na primer, pozdravio vest o mogućem (i za budžet potrebnom) smanjenju plata i penzija od 20 posto (predlog ministra Krstića), odnosno 15 posto (Fiskalni savet), tj. bar 10 procenata – predlog ministra Vujovića?

A to je, iz razumljivih razloga, odlična vest za industriju pogrebnih usluga, koja bi, u ma kom od prihvaćenih scenarija, zabeležila rast aktivnosti, a možda i znatno povećanje broja zaploslenih. I to nije sve!

Da bi se ublažio prekomerni udar tražnje u odnosu na postojeće kapacitete ponude ove industrije, vlast bi, na svakoj mesnoj zajednici, mogla da organizuje narodnu kuhinju, u kojoj bi ezistencijalno ugroženi građani (naročito penzioneri), dobijali obroke po prihvatljivim cenama, a zimi, kada se temperature spuste ispod nule, mogli bi da povoljno iznajmljuju toplu ćebad i vunene čarape.

Priznaću, smeta mi što Fiskalni savet, u aneksu svoje sjajne analize oporavka javnih finansija, nije ponudio ovakvo, ili slično rešenje za egzistenciju ugroženih građana. Preporučili su jedino kresanje rashoda (to je lako, zar ne?), ali javnost se, ne bez razloga, zapitala: kako preživeti? Da li je mreža narodnih kuhinja dobro rešenje?

Uf, opet sam pogrešio! Fiskalni savet je sigurno bio svestan da je ovakvo rešenje vezano za troškove (koje valja izbeći). A da ne govorimo i o nebrojenim mogućnostima zloupotreba i lopovluka – od đaka sa falsifikovanim penzionerskim  ispravama, koji bi svoju užinu uzimali sa šaltera narodne kuhinje, do prepredenih radnika istih tih (brojnih) kuhinja, koji bi na tone krompira, kupusa ili pasulja razvlačili po sopstvenim domaćinstvima.

Hm, da... Kada bi se, možda, organizovali koncentracioni kampovi u koje bi se smestili svi penzioneri (u grupama ne manjim od 20.000), troškovi bi se (valjda) smanjili, disciplina rada povećala, a mentalni sklop svih nas brže promenio? No, ni sa ovim modelom ne treba brzati, bez detaljnih proračuna, uz konsultacije sa međunarodnim ekspertima... Najzad, ostavimo ovo rešenje za neku buduću vlast!...

Oh, da, čileanski (Pinočeov) metod finansijske konsolidacije pokazao se, izgleda, kao najefikasniji. Uostalom, taj model je u ekonomskoj literaturi (na zapadu) dobio najveći broj pohvala. Možda će naši budući lideri krenuti baš ovim utabanim stazama?

No ipak, najviše strepim da naš put u Evropsku uniju ne bude ugrožen eventualnim budžetskim kresanjem neznatnih troškova mnogobrojnih NVO-a, agencija, saveta, servisa, komisija i stranih konsultanata.

Ali to se, na svu sreću, neće dogoditi.