Izveštaj iz debele pozadine "vojvođanskog fronta"

Dana 14. meseca kolovoza godine 38. od Postanja, a 24. od Velikog Potopa (po autonomaškom kalendaru), ajatolah budžetsko-terorističke organizacije „Ladno Slažemo Vojvođane“ (u daljem tekstu skraćeno LSV) izdao je fatvu čiji naslov glasi:

„Za nabavke časne i fondove masne!“

U tekstu stoji:

„Ko je autonomaš i autonomaškog roda,

i od austro-ugarske krvi i kolena,

a ne doš`o u front za Vojvodinu:

od ruke mu nijedan mandat ne rodio,

rujna nabavka ni EXIT bijeli!

Ne imao budžetskog berićeta!

Ni u fondu Kapitalnom od tendera poroda!

Rđom kapo dok mu je javnih preduzeća!“

Na ovako ozbiljan poziv niti jedan autonomaš koji drži do sebe nije mogao da se ogluši. Odmah su se odazvali najverniji janjičari autonomaških zabluda, čija se nesalomiva odlučnost s vremena na vreme mora podšprajcovati honorarima sa „K und K”[1] projekata:

1. Živanlija; 2. Pop-Alija; 3. Subota-Jusuf; 4. Mehmed-aga Fomšić.

Na mobilizacijskom zborištu pojavio se još i samopodmazujući paradni bataljon „Lako Dostavljamo Prašak“ (u daljem tekstu skraćeno LDP) iako ga niko nije zvao.

Iako je izdavač fatve očekivao okupljanje preostalih saveznika u krstaškom pohodu na „vojvođanski Jerusalim“ (u daljem tekstu: naši novci) desilo se nešto, za autonomaški pokret, potpuno neuobičajeno i već desetinu puta viđeno.

Niko više nije došao.

Od pomoći iz Mletaka i Habsburga, kao i poslednjih 500 godina, nema mnogo koristi. Nisu oni šizmatike naseljavali na Vojnu granicu, pa da sad ginu za njih, nego obrnuto. Najbolje je ovo ilustrovati rečima jednog od velikih germanskih državnika:

„Ne vrede sve te ovcokradice kostiju jednog pomeranskog grenadira“.[2]

Iz nekog nerazumljivog razloga ovu večnu i bolno očitu nejednačinu autonomaši nikako da shvate. Habsburzi će se za obnovu Austrougarske kroz nezavisnost Vojvodine boriti do poslednje litre autonomaškog znoja ili krvi. Zavisi šta im bude trebalo.

Ugarski saveznici su odlučili da se drže utvrđenih gradova u Delvideku. Njih se ova bitka ne tiče. Oni su davno shvatili da od izjava vazalne poslušnosti prestonici imaju vajde i ćara, a od sukoba s njom probleme. Na kraju krajeva, iz njihovog ugla to je sukob između šizmatika. Kako god da ispadne oni dobijaju.

Dve elitne vojne jedinice, „Žuti mravi“ i „Crveni kmeri“, sa kojima nema šale jer gde oni prođu tu budžet ne raste, i u koje su autonomaši jako polagali nade jer sa njihovim pripadnicima dele bliskost po mestima zavičajnog porekla, takođe se nisu pojavile. Nemaju oni vremena za ovakvo ratnohuškačko dangubljenje. Ima još kapitalnih fondova i javnih preduzeća koja očekuju njihovu nepodeljenu pažnju pa nema smisla da razočaraju budžetske saborce i saplemenike iz okoline Zmajeva i Ravnog sela.

Ipak, najveće razočaranje predstavlja jedno pleme u koje su se autonomaši najviše nadali – Srbi iz Vojvodine.

Prisutni su na ovim prostorima jedva 500 godina od Mohačke bitke, a većina među njima još kraće, od Velike seobe naroda. Tada su nakon nekih poraza Istočnog rimskog carstva ovi prostori zapusteli a Srbi ih aktom krajnje drskosti, ničim izazvani, naselili. O tome svedoče manastiri na Fruškoj gori i crkve širom Panonske nizije koje su, kako kažu autonomaši, doneli na opancima sa Kosova. Sa radošću su primili sve blagodati kojima ih su prvo Habsburzi, a potom Austrougarska nesebično obasipali: a) močvare u kojima se njihovo potomstvo radovalo malariji i tuberkulozi; b) poplave zbog kojih su njihove žene imale jedinstvenu priliku da na godišnjem nivou preuređuju kuće i domove; v) tuđe ratove zbog kojih je malo koje srpsko dete upamtilo oca; g) nemačke i mađarske pogrome koje, pošteno treba reći, nisu oprostili, ali su ih, na opštu radost, zaboravili... Od svih ovih sjajnih prilika koje su im širokogrudo nudili Austrougari, najviše im je žao što su propustili da se prekrste. Zbog toga i dan-danas pored rimokatoličkih katedrala prolaze sa suzama u očima. Za razliku od drugih plemena sa ovih prostora, potpuno samoživo sa njihove strane, bespotrebno su se odupirali blagodatima prinudne asimilacije, a naročito mađarizaciji, uz časne izuzetke kao što je Janoš Damjanič. Njemu su, da isprave istorijsku nepravdu, konačno odali priznanje tako što su sprečili Mađare da sruše njegov spomenik u Adi. U stanju pune uračunljivosti učestvovali su u rušenju nekoliko carstava i, kako sebično od njih, na taj nečojstven način uspeli da sačuvaju svoje živote, čast, zemlju i ime. A lepo su im nudili i kumili ih da budu Mađari.

Mogu misliti kako se osećaju nesrećni potomci onih nezahvalnih Srba iz Vojvodine koji su verovali da „Smrti nema, ima samo seoba“, pa su otišli u Rusiju. Podsetiću da je to bilo nakon što su Habsburzi prodajući 1748. Novom Sadu status slobodnog kraljevskog grada, njegovim stanovnicima oduzeli status slobodnih građana. Tako su im uskratili jedinstvenu priliku da kao vojnici uzalud poginu u nekom ratu, ali su im zauzvrat pružili mogućnost da pošteno crknu kao kmetovi za habsburškim plugom. I nezahvalnici to odbiju.

Bilo kako bilo, Srba iz Vojvodine na vojvođanskom frontu nema pa nema. I tako nekih 500 godina. Neki kažu i kraće, od Velike seobe naroda.

Anonimni autonomaški pesnik je sa očajem zapevao:

„A ja što ću, ali sa kime ću?

Malo nabavki malena i snaga,

Jedan tender među vihorove,

čanak tužni bez našega novca...“

Od Vašeg izveštača sa linije fronta, među svima poslednjeg i najlenjeg, svagda slabog i tromog za podvig duhovni, Branislava grešnog