У програмском смислу, међутим, Савез за промјене још не нуди ништа конкретно и одређено, и засад има на папиру само својеврстан ад хоц направљен “претпрограм” у облику “30 точака” (мој суговорник Ђорђе Павићевић претпоставља, али није у то сигуран, да их је саставио, иначе антиглобалистички и проруски оријентиран, филозоф и аналитичар Ђорђе Вукадиновић)

Проблем, међутим лежи у чињеници да опис послова којим се СИЕПА бави представља делатности из класичног описа послова било које владе у свету, министарстава привреде, економије, туризма и сличних те привредних комора и туристичких организација за које држава већ одваја велика средства.

Ђелић се томе супротставио. Он се пожалио да Кацин „нема уравнотежен и непристрасан однос према Србији”. На то је Кацин узвратио правом салвом понижавајућих коментара. Оптужио је Ђелића, који је потписао ССП, да је „показао да не разуме процес придруживања”.

У датој ситуацији, за почетак је довољно што се ова иницијатива уопште појавила. То је бар доказ да у Србији постоји неко ко о овим кључним питањима размишља својом главом. Тај услов увек је у историји био онај нужан, премда не и довољан, основ за промене које се руководе начелом највећег добра народа

Када су у „Југоимпорту СДПР“ чули да Војска Србије размишља о набавци нових оклопних возила, одмах се кренуло у развој, боље рећи у "буџење", сопственог. Узето је осам точкова са камиона Фап 2226, монтирани су на шасију, уграђен је мотор и управљачки систем, направљена купола са митраљезом, седишта за посаду и војнике, пушкарнице и прозори за гледање на које су касније уграђени и брисачи. Није, међутим, било ни система за усисавање барутних гасова, нити хватача чаура.

Губитак основа за индустријску производњу ствара услове за бесконачну задуженост и дужничко ропство. Образована и радна снага ствара услове за просперитет индустријске производње на коју може да се надграђује целокупна инфраструктура друштва.

 Изгледа да је тај човек, ма шта о њему мислили, ипак некако незгодан. Изгледа да је почео да смета. Незгодан је, ваљда, зато што му се не може пребацити да је диктатор, као оном пре њега. Не могу му се пребацити ни ратни злочини. Не може се ни купити, некако је задрт. Ухватио се Косова 2004, таман кад су на њега сви заборавили.

Нека нас убеде да ће укинути паралелни устав, да ће институције радити само свој посао, а да критика неће бити звата мржњом. Тада ће их сам народ изабрати, неће им требати ни преговарачки тутори, ни центри моћи споља и унутра. Само, то је мало дужи пут ˗ ко је спреман?  

Комуникација, дијалог и разумевање, распршени су у облаке интересне друштвености, да би се потом трансформисали у социјалну измаглицу у којој се разазнају само бледи наговештаји облика.

За западне амбасаде, зрело да се коначно заврши са „косовском фикцијом“, „паралелним инсититуцијама“ и уставном преамбулом која Србију „кочи на европском путу“. А за мене, опет, зрело да се западним пријатељима и евро-интеграцијама какве нам се нуде каже једно љубазно, али одлучно „НЕ-ХВАЛА“.