Капитализам, са аксиомом себичности која води ка општем добру, просто не важи кад је у питању колектив, нити важи кад је у питању сама супротност себичности, супротност као што је самоповређивање, саможртвовање, а никако самоусавршавање, брига о себи итд. Друга су мерила вредности у питању.

А онда је доласком светске економске кризе на Балкан постало извесно да ће обале хрватског приморја ове године остати пусте. ,,Рат је готов и не можемо мењати наше суседе. Срби су такође добри људи“ (?), рекао је власник неколико дубровачких хотела.

Мултикултурализам и „говор љубави“ ваљда налажу да славимо туђе злочине над нама. Хоће ли новосадска градска власт да сенима отоманских хорди подигне споменик на територији Војводине, у којој су масакрирали десет хиљада Сремаца?

Тужба постаје синоним за право, она га замењује у потпуности. Тужба је драгоцена вештина која на српском Дивљем западу замењује брзину на обарачу. Ко први потегне, тај је обично победник. Све што касније уследи, све то чили и губи се у вреви насловних страница. Ко први потегне, добија насловну страну. 

Какво ће бити гласање? Да ли ће председник Овада и судија Корома бити уз Србију као када су били против става већине да је МСП надлежан по тужби Хрватске? Да ли ће уз нас опет бити Скотников из Русије и Ши из Кине? И да ли ће бити изненађења да неко од судија гласа мимо става земље из које долази?

Док грађанин Димитријевић има право да не воли те хришћанске, традиционалне и пострадавше Србе, помоћник Димитријевић мора да научи да их цени. Макар толико да их не вређа својим неумесним коментарима и ставовима.

Бивши шеф Спољнополитичког одбора Сената САД у свакој етапи југословенског распада, и у Босни и на Косову, заговарао је увек исту политику бомбардовања Срба. Вашингтон ће од српских власти заузврат очекивати више “реализма” и “конструктивности” у односу на Косово и Босну и Херцеговину.

Странке су својим окошталим начином организовања постале превазиђени политички реликт и највећа сметња даљем развоју демократије у Србији. Довољно је само анализирати статуте наших странака и видети да су оне организоване као строго централизоване лидерске организације.

Пропуштање Народне скупштине да се изјасни о Предлогу статута Војводине, поред своје правне мањкавости, представља у политичком смислу избегавање да се изричито призна да је тај акт противуставан, а тиме и покушај спасавања покрајинских функционера и јединства владајуће странке.